Priznajem, trebalo je vremena da mu zapamtim ime.
Karl Uve Knausgor.
Karl.
Uve.
Knausgor.
To je ovaj tip.
Zatim mi je trebalo vremena da se upustim u čitanje četiri stotine i pedeset stranica - jer knjige takve težine obično čekaju dane odmora ili zimu, naročito kada mediji najavljuju da me na 450 stranica čeka delo "norveškog čudaka" koji je napisao "najkontraverzniju knjigu današnjice", zbog koje ga je deo familije tužio - a zbog otkrivanja intimnih detalja o njima; koja je jednog šveđanina inspirisala da potpali deo lokalne knjižare u kojoj se nalaze svi autori "na K" a koji se policiji pravdao stavom da je "Knausgor najgori pisac na svetu" - i da me sve to čeka u knjizi čiji će naslov biti kontraverzan barem do objave četvrtog dela - u kojem se, pored ostalog, Knausgor bavi Evropom, nacizmom i Brejkvikom; dok će ram za sliku o autoru biti završen tek kada dođemo do prevoda poslednjeg toma knjige, odnosno poslednje od 3600 stranica koje čine šest tomova njegovog napora.
No, sve postaje nevažno već od otvaranja knjige:
"Srcu je život jednostavan: kuca koliko može.
Onda stane."
A kada me desetak stranica kasnije dočekao ovim dole pasusom - postalo mi je nevažno da li su glavni junaci stvarni ili ne i da li su ti intimni detalji fikcija ili stvarnost.
Zato što je Knausgor odličan pisac:
"Kada je moj otac, dakle, podigao malj iznad glave i pustio ga da padne na stenu te proletnje večeri usred sedamdesetih, učinio je to u svetu koji je poznavao i s kojim je bio u prisnom odnosu.
Tek kada sam i sâm zašao u te godine, shvatio sam da se za to plaća. Kada svet postane pregledniji, ne smanjuje se samo bol koji donosi, već i smisao. Razumeti svet znači postaviti se na određeno odstojanje od njega. Povećavamo ono što je premalo da bi se videlo golim okom, kao molekuli i atomi, a smanjujemo ono što je preveliko, kao što su formacije oblaka, rečne delte, sazvežđa. Kada tako neku stvar dovedemo u domet svojih čula, fiksiramo je. Ono što je fiksirano nazivamo znanjem.
Tokom celog detinjstva i mladosti pokušavamo da uspostavimo odgovarajuće rastojanje od predmeta i fenomena. Čitamo, učimo, doživljavamo, korigujemo. Onda jednog dana stignemo do tačke u kojoj su sva neophodna rastojanja utvrđena, svi neophodni sistemi ustanovljeni. Tada se vreme ubrzava. Više ne nailazi ni na kakve prepreke, sve je utvrđeno, vreme struji kroz naše živote, dani nestaju strahovitom brzinom, i pre nego što toga postanemo svesni, zašli smo u četrdesetu, pedesetu, šezdesetu...
Smislu je potrebna punoća, punoći je potrebno vreme, vremenu je potreban otpor.
Znanje je rastojanje, znanje je mirovanje i neprijatelj smisla. Drugim rečima, moja slika oca iz te večeri hiljadu devetsto sedamdeset šeste godine je dvostruka: s jedne strane vidim ga onako kako sam ga video tada, očima osmogodišnjaka, nepredvidivog i strašnog, a sa druge strane kao vršnjaka kroz čiji život vreme provejava i večito otkida i odnosi sve veće komade smisla."
Nešto kasnije Karl Uve čini da sa punom pažnjom čitam pedesetak stranica o tome kako on, još uvek tinejdžer, dočekuje novu godinu.
Pedeset stranica krcatih (naizgled?) nevažnim detaljčićima, stranica koje teku kao live prenos žurke maloletnika iz malog smrznutog gradića u Norveškoj koje čitaš bez preskakanja redova ili ovlaš a znaš da se sve to odvijalo pre trideset godina i da ne može imati nekog uticaja na dalji tok priče?
Zatim uspeva da mi drži pažnju i podužim pasažom posvećenim jednom Rubensovom portretu i Munku, uopšte.
I kada konačno postaje jasno da je kičma ove knjige odnos Karla Uvea i njegovog oca, kojem su posvećeni poveći pasaži neprekidnog preispitivanja, sramote, gorčine, nerazumevanja, sažaljenja i žaljenja - u glavi zavibrira emocija slična onoj koju je nedavno uspeo da mi pruži Aleksandar Pejn u "Nebraski", iako je Knausgor mnogo gorči i reskiji.
I tako - do kraja.
* * *
"Moja borba" je besprekorna knjževna vožnja na četiri stotine i pedeset stranica - u kojoj je čitaocu potpuno nevažno da li su imena junaka stvarna, kao i da li su stvarne njihove boljke, alkoholizam, rastureni brakovi, zaboravljeni prijatelji, sklonost ka slušanju "Heaven up here" od Echo & The Bunnymen (dobro, to ne može biti nevažno :) ili oduševljenje Bouvijevim akordima.
Sve je to manje važno jer Knausgor uspeva da hladnokrvno, besprekorno vozi jednom trakom druma ("A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, tamna, privlačna, nije ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.") - i jedino što čitaocu preostaje jeste da pristane da vožnja ide tempom koji Karl Uve diktira, naizgled zagledan u drum ispred sebe,
sve vreme imajući na oku retrovizor -
odnosno samog sebe,
jer mu je drugo oko zapravo zamagljeno
od plača.
A vrata suvozača zaključana.
* * *
Drugi deo "Moje borbe" bi trebalo da bude objavljen na našem jeziku u martu 2016.
Karl Uve Knausgor.
Karl.
Uve.
Knausgor.
To je ovaj tip.
No, sve postaje nevažno već od otvaranja knjige:
"Srcu je život jednostavan: kuca koliko može.
Onda stane."
A kada me desetak stranica kasnije dočekao ovim dole pasusom - postalo mi je nevažno da li su glavni junaci stvarni ili ne i da li su ti intimni detalji fikcija ili stvarnost.
Zato što je Knausgor odličan pisac:
"Kada je moj otac, dakle, podigao malj iznad glave i pustio ga da padne na stenu te proletnje večeri usred sedamdesetih, učinio je to u svetu koji je poznavao i s kojim je bio u prisnom odnosu.
Tek kada sam i sâm zašao u te godine, shvatio sam da se za to plaća. Kada svet postane pregledniji, ne smanjuje se samo bol koji donosi, već i smisao. Razumeti svet znači postaviti se na određeno odstojanje od njega. Povećavamo ono što je premalo da bi se videlo golim okom, kao molekuli i atomi, a smanjujemo ono što je preveliko, kao što su formacije oblaka, rečne delte, sazvežđa. Kada tako neku stvar dovedemo u domet svojih čula, fiksiramo je. Ono što je fiksirano nazivamo znanjem.
Tokom celog detinjstva i mladosti pokušavamo da uspostavimo odgovarajuće rastojanje od predmeta i fenomena. Čitamo, učimo, doživljavamo, korigujemo. Onda jednog dana stignemo do tačke u kojoj su sva neophodna rastojanja utvrđena, svi neophodni sistemi ustanovljeni. Tada se vreme ubrzava. Više ne nailazi ni na kakve prepreke, sve je utvrđeno, vreme struji kroz naše živote, dani nestaju strahovitom brzinom, i pre nego što toga postanemo svesni, zašli smo u četrdesetu, pedesetu, šezdesetu...
Smislu je potrebna punoća, punoći je potrebno vreme, vremenu je potreban otpor.
Znanje je rastojanje, znanje je mirovanje i neprijatelj smisla. Drugim rečima, moja slika oca iz te večeri hiljadu devetsto sedamdeset šeste godine je dvostruka: s jedne strane vidim ga onako kako sam ga video tada, očima osmogodišnjaka, nepredvidivog i strašnog, a sa druge strane kao vršnjaka kroz čiji život vreme provejava i večito otkida i odnosi sve veće komade smisla."
Nešto kasnije Karl Uve čini da sa punom pažnjom čitam pedesetak stranica o tome kako on, još uvek tinejdžer, dočekuje novu godinu.
Pedeset stranica krcatih (naizgled?) nevažnim detaljčićima, stranica koje teku kao live prenos žurke maloletnika iz malog smrznutog gradića u Norveškoj koje čitaš bez preskakanja redova ili ovlaš a znaš da se sve to odvijalo pre trideset godina i da ne može imati nekog uticaja na dalji tok priče?
Zatim uspeva da mi drži pažnju i podužim pasažom posvećenim jednom Rubensovom portretu i Munku, uopšte.
I kada konačno postaje jasno da je kičma ove knjige odnos Karla Uvea i njegovog oca, kojem su posvećeni poveći pasaži neprekidnog preispitivanja, sramote, gorčine, nerazumevanja, sažaljenja i žaljenja - u glavi zavibrira emocija slična onoj koju je nedavno uspeo da mi pruži Aleksandar Pejn u "Nebraski", iako je Knausgor mnogo gorči i reskiji.
I tako - do kraja.
* * *
"Moja borba" je besprekorna knjževna vožnja na četiri stotine i pedeset stranica - u kojoj je čitaocu potpuno nevažno da li su imena junaka stvarna, kao i da li su stvarne njihove boljke, alkoholizam, rastureni brakovi, zaboravljeni prijatelji, sklonost ka slušanju "Heaven up here" od Echo & The Bunnymen (dobro, to ne može biti nevažno :) ili oduševljenje Bouvijevim akordima.
Sve je to manje važno jer Knausgor uspeva da hladnokrvno, besprekorno vozi jednom trakom druma ("A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, tamna, privlačna, nije ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.") - i jedino što čitaocu preostaje jeste da pristane da vožnja ide tempom koji Karl Uve diktira, naizgled zagledan u drum ispred sebe,
sve vreme imajući na oku retrovizor -
odnosno samog sebe,
jer mu je drugo oko zapravo zamagljeno
od plača.
A vrata suvozača zaključana.
* * *
Drugi deo "Moje borbe" bi trebalo da bude objavljen na našem jeziku u martu 2016.
