Zato što je "Ničije dete" odličan film

U sjajnoj i korisnoj knjizi "Kako napisati i prodati scenario" Tudora Elijada, koju budući dramaturzi čitaju prvi put i pre upisivanja Fakulteta postoji rečenica koju često i danas parafraziram:

"Ta originalna ideja koja vam je upravo sinula je bez sumnje do sada obrađivana 1227 puta.

Važno je kako ćete je vi ispričati."

Na kraju uvodnog poglavlja iste knjige postoji još jedan dragoceni pasus, koji takođe parafraziram:

"Pisac scenarija mora da ima strpljenje kelnera, otpornost fudbalske lopte, nepromičivost kišobrana, upornost metronoma, veru budističkog sveštenika".

Prve rečenice sam se setio ulazeći u salu na početak projekcije filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića.

Onog dela o upornosti, strpljenju i otpornosti sam se setio kada mi je Vuk nakon premijere rekao da se priči o dečaku nađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih posvetio pre sedam godina, kada je prvi put čuo od njegove Ane.

Odavno nisam na bioskopskom platnu video bolje uloženih sedam godina života.

Imajući u vidu sve što je o filmu napisano od kako je osvojio prve nagrade na festivalu u Veneciji - ne želim da vam kradem vreme prepričavajući na ovom mestu priču iznova, kao što Vuk-scenarista i Vuk-reditelj ne kradu vreme publike u devedeset i sedam minuta filma.

Za razliku od onih koji filmove stvaraju smatrajući da je publika nepažljiva, neobrazovana, neinteligentna i zapravo nezainteresovana - što utiče i na dijaloge i na radnju i na njeno trajanje - u "Ničijem detetu" nema suvišnog minuta, reči ili praznog hoda. To svakako nije rezultat samo dobrog scenarija i stroge montaže -  već i činjenice da je kompletna glumačka ekipa precizna i uverljiva, što je još veća retkost u našem filmu.

"Ničije dete" izuzetnim čine ne samo neverovatna priča, već i nepretencioznost i osećaj za meru. 
Vuk je uspeo da saopšti sve što je važno i istovremeno dirne bez pokazivanja prstom, podizanjem glasa ili korišćenjem violina, vešto se čuvajući od korišćenja jeftinih trikova ili posezanjem za često korišćenim izgovorima, što ovaj film kvalifikuje među one koji imaju težinu i vrednost bez obzira na vreme i prostor u kojem su nastali, kao i publiku kojoj će se obraćati, ovde ili u budućnosti (i ukoliko se osvrnem tragajući za filmovima koji su se bavili srodnom ili sličnom temom - pronalazim, za sada, samo "Specijalno vaspitanje")

Ne čekajte TV premijeru, nikako DVD ili piratsko izdanje - 
"Ničije dete" je veliki film koji zaslužuje gledanje na velikom platnu.

(Napisano zato što sam kroz svakodnevne razgovore shvatio da premali broj ljudi veruje da je moguće napraviti ovakav film, u Srbiji.)



.