Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325.
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.
Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici.
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.
A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.
Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.
Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.
Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)
Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.
Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.
Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.
Zvoni.
.
