[...everything counts...]

Najpre su dolazili, u nizu: The Godfathers, The Stranglers, The Fall, Nick Cave u SKC-u, Megacity 4, Grant Hart, The Sisters of Mercy, House of Love, Laurie Anderson, Iggy Pop...

Onda su, umesto njih, počeli da dolaze, takođe u nizu: Lord Karington, Sajrus Vens, Oven, Holbruk... Njihova imena ipak slabije pamtim.

Onda, nekoliko godina, nije dolazio niko vredan pamćenja.

Danas (simbolike!) Bajden dolazi umesto Depeche.
Trebalo bi stati na one brežuljke (ispod kojih su skloništa? tako beše?) na Ušću, široko dignuti ruke, okrenuti se ka hotelu Hajat i onako unplugged zapevati:

“Words are very unnecessary
They can only do harm”

Što je ti je život,
u Srbiji.

[...dok pitam majku da li je bolje da kupimo jagode za tortu već sada i stavimo ih u friz da čekaju do juna...]

Mоžda je prvi važan momenat onaj u kojem shvatiš da je "porodično pakovanje" sladoleda mnogo praktičnije od korneta i štapića. I nakon toga baš to pakovanje i kupiš, kornet je za one kojima fleka na majici ne smeta; setno maštaš o "četiri kugle od jagode sa šlagom", majsko popodne, poslastičarnica na uglu Kneza i (tada) 7. jula. A još snažnija nostalgija te prodrma kada pomisliš na neponovljivi šlag-sladoled iz mašine koja je stajala pored ulaza u Hotel Balkan, decenijama. (Kada bih znao gde je ta sprava, otkupio bih je, sebi za rođendan i na zadovoljstvo, konačno da se nauživam, ostao sam ga željan.)

Ipak, veća je verovatnoća da ćeš sve shvatiti posle ponoći, dok je tiho. Kada dođeš do minuta u kojem primetiš da nemaš snage da dobaciš do zore i da ćeš verovatno tek u vreme penzije, ako je bude bilo, ponovo imati privilegiju da budan dočekaš taj tren u kojem se ulična svetla gase. Ili ćeš shvatiti tog jutra, nešto kasnije, dok oči otvaraš ledenim tušem, vrelom kafom, gorkim podsmehom, slatkim sećanjem na vreme kada si menjao dan za noć.

Možda je ključni trenutak veče u kojem shvatiš da ti je zapravo nelagodno da posmatraš sekundaru, onako opuštenu, a zapravo strogo organizovanu. I da si bio u pravu kada si odbio da nosiš sat na ruci – tada ti nije bilo važno, sada znaš sve i bez sata.

Ipak – kada bih znao u kom trenutku počinje druga polovina života, svakako bih se dosađivao.

"Kupanja moga oca": Borivoje Petković

(> Pause >)

Nije lako pisati o knjizi čoveka kojeg poznaješ, kao i veći deo aktera same knjige, pod kojim god se oni imenima krili. Još teže – o njegovoj prvoj knjizi, koju si zapravo očekivao gotovo dvadeset godina. Istovremeno, retko imaš priliku da “pišeš o piscu” kojeg poznaješ i koji u panteonu tvog odrastanja ima poziciju sličnu likovima o kojima i on sam piše.
Ipak, priliku da pišeš o piscu - ne valja propustiti.

(rewind)

Ne sećam se kada sam tačno upoznao Borivoja, ali svakako je bilo pre okruglo 20 godina. Kao stariji brat mog prijatelja Zorana, vlasnik fascinantne količine biranih ploča (u rasponu od Muddy Watersa i Milesa Davisa do Sonic Youth i Gang of Four), retkih knjiga i traka, najavljen kao neko ko „već uveliko piše i ima gomilu neobjavljenih priča“ – imao je važnu ulogu u našem odrastanju, a Borina reč ili stav o nekim stvarima imala je mnogo veću težinu od naše. To što je dobrodušno gledao na stalne pozajmice ploča, presnimavanje traka i stalno "pozajmljivanje" jedne od dve kopije neobjavljenih priča, što je često visio sa nama u kraju i dokazivao „lepo vaspitanje“ i u društvu naših roditelja je, korak po korak, dovelo je do toga da smo svojevremeno i pisali zajedno, dramolete koji nisu imali mnogo dodira sa „poetikama“ koje smo stvarali, ali su doživeli premijere. I doneli pristojne honorare.

(>Play>)

Sećanje na te davno napisane kratke priče (obojene drugačijim tonovima, takođe vredne objavljivanja – ma šta njihov autor mislio o tome) ne remeti čitanje „Kupanja moga oca“ (Rende, 2009), prvi Borivojev roman - posvećen periodu odrastanja u vreme poslednje mirne dekade bivše Jugoslavije, u Beogradu, tek zapljusnutom novim talasom, odnosno pank kulturom. Borivoje kao svedok i učesnik lako korača i neprekidno širi trougao čija uporišta se nalaze u trenucima kraja Titove vladavine i širenju prvih vidljivih pukotina u sistemu; dragstoru u Nušićevoj, „Never mind the Bollocks“, velikom koncertu Pankrta i prvim pank svirkama po MZ grada Beograda; te – najčvršćem uporištu – porodičnoj priči koja je istovremeno i najšarmantija. Opuštena, jezgrovita naracija lišena nepotrebnih opservacija na temu perioda i vremena, ritma koji ponajviše liči na prijatno, nostalgično ispovedanje prijatelja nad drugom kriglom piva u još uvek ne-renoviranoj bašti „Manježa“, ova knjiga donosi sećanje na ipak srećnije vreme.

Tako vođena, iskrena i nepretenciozna, „Kupanja moga oca“ ipak su bliža Tribusonovoj „Ne dao Bog većeg zla“ nego onome što je napisano na koricama („na granici "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" i filma "Tito i ja"). Iako tematski blizak navedenim, ovaj roman ima svoj, manje subverzivan a više lično obojeni, privatni mikrokosmos koji ga i čini autentičnim i vrednim čitanja.

(Rec) /presnimljeno iz romana/

"Kupanje moga oca bilo je jedno od značajnijih dešavanja u našoj porodici, svakako odmah iza državnih praznika.

Počinjalo je rano izjutra očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin:

»Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam«. A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: »To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako,bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda... šta se ti smeješ, glavu u tanjir...«

Posle obavezne popodnevne dremke sledi ritualna priprema – zvižduće se neka od pesama iz njegove mladosti, »to je bila muzika, a ne ovo grebanje« – a u pauzama ne znam ni ja čega sledi još malo monologa o štetnosti kupanja: »... da mi posle kupujemo šampone, sapune i ostala njihova sranjca, da izvinete na izrazu... posle se navikneš i onda, brate slatki – pafff! Ode plata na gluposti...« Posle svega izrečenog, konačno: kupanje.

Majka bi mu odnela čiste gaće i treger-majicu, sveže opranu i mirišljavu pidžamu, takođe i papuče, koje je nosio samo u dotičnoj prilici, inače je uvek, bez obzira na to da li smo sami ili imamo goste, bio u čarapama. Moram priznati da je zbog tih čarapa ponekad bilo teško biti u istoj prostoriji s njim.

Uz jedno gromko »zdravo, odo' ja!«, kao da odlazi u rat, otišao bi u kupatilo. Majka i ja bismo se samo pogledali, uz smešak.

Iz kupatila bi se čuli razni zvuci i uzvici, što bi majka rekla »kao da šure prase«, a povremeno i psovke izazvane slabljenjem pritiska vode, što bi za posledicu imalo tu neprijatnost da se topla voda iznenada pretvori u vrelu, da bi u sledećem trenutku postala hladna kao led. Smenjivanja vreline i hladnoće bila su beskonačna, tako da je kupanje uvek predstavljalo nepredvidljiv događaj za svakog od nas. A nakon svega, zavladao bi mir. Proticali bi minuti u tišini. Iza zatvorenih vrata kupatila čulo bi se samo trljanje peškira po koži.

U momentu kad bi se na ekranu našeg crno-belog televizora pojavio sat čija sekundara užurbano hita ka broju dvanaest i špica Dnevnika, pojavio bi se i on, kao usamljeni kauboj, u pidžami, sa »svečanim« papučama i zalizane kose.

»Uhh, što je lepo, mogao bih ovako svake nedelje.«"

.

(>> FastForward >> )

U „Stubovima kulture“ pronalazim samo jedan primerak. Nadam se da to nije pitanje distribucije već i najava drugog izdanja romana – što će, navijam iz petnih žila, Borivoja inspirisati dovoljno snažno da na drugi roman ne čekamo još 44 godine. Keep on rockin’ in a free world!
.

Zlato

Zaboravljena tišina centra grada, nedelja prepodne,
u ulici do naše ima novih ptica.

Ukus soka kompota od kajsija, ledenog, zgusnutog, preostalog od zime.
Nikad dosta.

Mislim na leto.

"Od smijeha pravim saksofon,
od sunca pravim put,
a ti si moj šofer."

[Rukopisi ne gore]

Karl Sagan u fenomenalnoj, suštinskoj knjizi „Kosmos“ (koja se bavi „svom materijom koja postoji i svim prostorom u kojem se odvijaju procesi“, a ne samo nebom, zvezdama i galaksijama) posvećuje ne mali deo priči o Hipatiji, poslednjoj upravnici Aleksandrijske Biblioteke, ubijenoj 415. godine nove ere.

Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.

Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.

Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."

Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".

U drugim izvorima, ovog podatka nema.

Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.

(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)

Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".

Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")

Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.

Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.

Privukla je još mnoge da se bave istom delatnošću – uništavanjem.

Ali, "rukopisi ne gore".

Ma koliko štetila, sva ta uništavanja nisu zaustavila – Zemlju da se okreće oko Sunca, Magelana da podigne sidro, Rablea da piše o brisanju stražnjice piletom, Kopernika da restauira Aristarhove teoreme, Darvina da se ukrca na brod.

Gotovo dve hiljade godina nakon Cezarove paljevine - 21. aprila, zvanično je otvorena Uneskova Svetska digitalna biblioteka – ili "World Digital Library".

Znanje se ponovo, zvanično, grupiše.

I kreće dalje, u svim pravcima.

Na spisku saradnika je i Narodna Biblioteka Srbije.

Za sada smo predstavljeni "Miroslavljevim Jevanđeljem" i (iznenađenje!) avangardnim časopisom "Zenit".

Danas je Svetski dan knjige.

Slavimo,

pamtimo.

Idemo.
.

Facecyclopedia [srp. fejsciklopedija, im.]

Sećate se Danila Kiša, "Enciklopedija mrtvih"?

Junakinja otkriva da u Švedskoj zaista postoji enciklopedija u kojoj se nalaze imena svih onih ljudi koje prave enciklopedije nisu zabeležile a koje sakuplja i obrađuje poseban red koji "mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu."
I pronalazi i čita kompletnu priču o svom ocu – od dana rođenja, dečaštva i mladićkih dana - sve do popisa stvari koje su ostale na bolničkom stočiću iza njega.

Ta premisa, ideja o postojanju “Reda-koji-sve-zapisuje” nije, naravno jedini razlog moje fasciniranosti ovom pričom.
Niste čitali?
Klik ovde.

> > >

Ne sećam se kada sam umrežio priču o „Enciklopediji” sa činjenicom da mi je život postao internetan. Možda onog dana kada je Čele nad kafom primetio da je Mreža zasuta strašnim količinama privatnih, ličnih istorija koje su dostupne svima i da se, samim tim, sve promenilo.

Namerno ih činimo dostupnima, podsvesno potencirajući čija je istorija i sadašnjost zanimljivija. Hajde da poredimo mitologije, kako bi rekao pesnik.

I ako veza između priče i Mreže tada počela da prolistava, onda je svakako procvetala poslednjih meseci, u kojima je verovatno i poslednji član Reda ostao bez posla, zatvorivši lancem bez lokota vrata velike prostorije u kojoj su uredno poslagane knjige od A do Š.
Jer, nije više bilo razloga da se bilo šta zapisuje, sve je scrobbled:

Ustao je oko 07.45, logovao se prvi put oko 08h, tražeći reakcije na sinoć napisani status na FB, reakcija na poraz Liverpula. Vidim ga zaglavljenog u autobusu ka Slaviji, broj scroblovanih pesmama sa plejera govori da je bio nervozan i da je to stanje trajalo, jer je slušao isključivo Mozarta, kojeg prekida tek u 27. minutu, dakle – na poslu je. Iako je njegov kolega - kancelarija pored - u tom trenutku na YT gledao novi spot Darkwood Dub - ipak je posegao za remiksima kubanske muzike Bil Lasvela, od kojih ubrzo odustaje, što znači da je sastanak počinjao. Ukoliko zanemarimo e-mailove, neaktivan sve do 19 časova, kada pušta „Bring the Noise“ od Public Enemy, što govori o tome kako je protekao dan...

I ako smo se do sada fokusirali na objavu naših imena, datuma rođenja, sa kim smo u vezi, u šta ne-verujemo, šta slušamo, gledamo, čitamo, posećujemo, klikćemo, da li smo poštovalac muzike rodnog jaja (dakle, sa očeve strane), odakle potiču i ko to stoji pored nas na svim tim fotografijama postavljenim na servere društvenih sajtova (da li smo i na serverima servirani od A do Z?)... odnedavno naša stranica u enciklopediji postaje nakrcana, začinjena, prelivena i presoljena = obesmišljena "kvizovima" i aplikacijama čiji rezultati ne služe baš ničemu.

> > >

"Koja ste rok-zvezda iz šezdesetih godina XX veka?"... „A iz sedamdesetih?”... “Koje si srpsko jelo”... “Koliki si patriota”..."Koja si planeta sunčevog sistema"..."Koji si brend"... "Koja ste žica na gitari Džimi Hendriksa"..."Koji ste prst devetoprstog Froda"..."Da li vaše ime na elviš jeziku znači "Idi i turi glavu u prase"... "Koji junak iz knjige bi masturbirao na vašu komšinicu sa petog sprata, da stvarno postoji"..."Koji mitropolit će ti održati govor nad odrom""... "Da li si to - ti?"... "Da li ste rođeni autor besmislenih kvizova?"
Da li je sve što će ostati iza nas neuknjiženih u prave Enciklopedije ta nevelika količina samo-unete faktografije i ova gomila rezultata džank kvizova i aplikacija zapravo potpuno lišenih bilo kakve zabave i humora?

Kakvim viškom vremena zapravo raspolažemo!

Sigurno, već danas možemo da počnemo da mislimo-o ili radimo-na nečemu što će, ako ništa više, barem trajati duže, ne mora da ima ne-znam-kakvu-umetničku-vrednost. Ne mora biti za pravu enciklopediju.

Ali, imate čitav medij pod prstima.

Tri,
čet'ir,
sad.
.
Bring the Noise.
. 

[..."he speaks of senseless things"....]

Premotavaš pesme i filmove; pauziraš; vraćaš natrag; biraš koje poglavlje ili delić violinskog pasaža ćeš preslušati, a Volfgang ga je nedeljama komponovao. Brže preslušavaš muziku nego što je ona odsvirana, brže preuzimaš fajlove sa Mreže no što je potrebno fajl i pogledati. Preskačeš stranice knjige, čitava poglavlja; čitaš samo antrfile ili boldirani deo teksta, žvaćeš sažetke, ma – samo naslove. Prstom pomeraš kazaljku na satu koju si zaglavio brišući prašinu, pomeraš sat napred, sat natrag, zavrtiš točkić na mikrotalasnoj, ciljaš koji je minut kada iskopčaš plejer iz struje, usklađuješ sat sa onim na glavnom Trgu. Letiš avionom ka suncu ili niz vreme, lutaš časovnim zonama, navikavaš se brzo na poklonjene ili ukradene sate.

Misliš da kontrolišeš i organizuješ, dakle.

Štagod radio vremenu ishod je, zapravo, poznat.

Zato: igraj se kontrole i organizacije vremena, kada god možeš.
I dokle god možeš.
Tek kasnije zaista nećeš imati vremena za to.

Stilske vežbe

Više nije pitanje šta država može da učini od tebe, već šta ti možeš da učiniš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini za sebe, već šta ti možeš da naučiš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini od sebe, već kako ti možeš da utekneš iz nje.

Više nije pitanje šta država ne može da učini za tebe...
mogu biti optužen da ne volim svoju zemlju, što nije tačno.

Više nije pitanje šta državni čin može da učini za sebe...
ne, nije mi želja i nemam snage da budem satiričar.
Ja sam taj koji je satrt.

Više nije pitanje stila.

Više nije pitanje.

Kraj vežbe.

["this land is your land..."]

"Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.

Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.

I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "

(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.

Istu priču sa nešto više faktografije i prostih, tehničkih objašnjenja o tome kako jedan narod iščezava možete pronaći i u sjajnoj "Kratkoj istoriji napretka" Ronalda Rajta, izdanje Geopoetike, mnogo se dobije za tih 400-500 dinara.)

Uticaj svetske krize na razvoj kulturnih potreba u nas, uz osvrt na mogući reverzibilni uticaj kulturnih industrija na zaustavljanje recesije

Donedavno prisutne (često neadekvatne prostoru, najčešće nepotrebno agresivne) oglase u GSP-u odmenjuje serijal citata, "lepa književnost". Umesto vrištavog oglasa za deterdžent "broj 1" nailazim na citat Nika Hornbija, umesto nagradnih igara - Markes, dok je Remark prelepljen na mesto popusta na posteljinu. O izboru pisaca bi mogli popričati, no - u ovom trenutku je važnije sledeće: ova promena u komunikaciji jedna je od prvih izazvanih smanjenjem budžeta za oglašavanje, tj. krizom.

Posle mnogo godina, umesto vrištavog "kreiranja potrebe" taj prostor dobija drugi smisao; stojiš tih 10-15-40-koliko-god minuta u vozilu; pročitaš citat prvi – drugi - treći put; razmisliš o napisanom, o željama kojima nisi dugo udovoljio a za koje se lek ne može kupiti; potrebe drugačije sorte.

. . .

Šta je sledeće?

(Mogući scenario #23):
Na onim filip-dikovskim ekranima u autobusima umesto reklama za slovenačke banje pojavljuju se snimci Karajana i berlinaca kako rastavljaju Betovenovu Sedmu, nakon njih - Inoova muzika za liftove, praćena reprodukcijama Miroa, sledi ih snimak Pine Bauš i na kraju – filmovi braće Krej i malo Štokhauzena, dok se preko ekrana ispisuje Kantov kategorički imperativ „Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama”.

Rezultat takve kulturne politike: prazni autobusi i trolebusi, ceo grad šiba peške, to je zdravije nego izlagati se ambijentalnom panku koji se emituje sa ekrana - što čini da proizvođači obuće ostvaruju veće profite, to "pokreće domaću privredu" - akcije Industrije Obuće Beograd skaču do neba, podiže se sve veći broj start-up kredita od strane proizvođača pertli i prerađivača kože, kreću i bicikli ("Poni"?), ponovo se lože visoke peći, Ministarstvo Ekonomije proglašava da smo "prevarili recesiju" i da smo jedinstveni slučaj na planeti, svetski ekonomisti nam se dive do imbecilnosti; inostrane kompanije ulažu još više u Srbiju i školovanje praktičnih srpskih umova; oglasni budžeti se ponovo povećavaju, citat Nika Hornbija biva zamenjen oglasom za prašak.

Kraj.

/\ (1918 - 2009)

Ne znam u kom trenutku srce odlučuje da će se zaustaviti?

Siguran sam:
aparati,
žice,
sestre su korisni - koliko je potrebno da se sve još jednom odsanja,
gotovo devedeset i jedna godina, sve u jednoj noći.

Laku noć, deda.
.