Prešlicavanje za "Lice ulice" :: Hali Gali 2, English Teacher, U2 (maj 2024.)

U trenutku masovnih protesta protiv segregacije u Americi jedan tamnoputi dečak od dvanaest godina uzvikuje „Everybody Say Yeah!“ i upada na top-liste najprodavanijih. Zovu ga „Mali“ Stivi Vonder. Iste godine mladi Bob Dilan piše i snima „Blowin’ in the Wind“.
U okruženju koje insistira na kolektivnoj istosti trojica mladih akrobata stvaraju poklič „Niko kao ja!“
Kroz procepe između teskobnog okruženja i loših vremena čuju se mladi, novi glasovi!
Ili oni stvaraju pukotine kroz koje dopire svetlo?

Razni izvođači: „Hali Gali 2“ (Pop Depresija / Kišobran, 2024)

Stvari su jasne već od prve pesme i urlika „Ovde nema nikog / nikog osim nas!“, i taj poklič bismo mogli da usvojimo svi, bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo.
Četiri i po godine nakon prvog zajedničkog izdanja beogradskog kolektiva Hali Gali pred nama su ponovo Šajzerbiterlemon, Sitzpinker, proto tip, Vizelj, Gazorpazorp, sv. Pseta i KOIKOI, uz nove članove kolektiva – Daze, Cactus Fields i Ubili su Batlera.
To što je čak sedam bendova sa prve kompilacije preživelo ovo vreme dokaz je neverovatne žilavosti scene koja je ponikla, odrasta i sazreva u jezivim uslovima.
Svaka od deset pesama koje se nalaze na kompilaciji dokazuje da put do spasenja ne vodi kroz kukanje već pevanje (i zdravo zavitlavanje), i svaka od njih osvetljava put u budućnost.

English Teacher: „This Could Be Texas“ (Island, 2024)

Konačno!
Mesecima su English Teacher tizovali pažnju javnosti singlovima poput „Nearly Daffodils“ ili „R&B“ i sakupljali epitete „najvažniji novi bend“, „najbolja pesma 2023.“ (magazin „Time“). Da bi njihov debitantski album mogao biti nešto veliko otkrivao je jednostavni stih: „And that's why we are how we are / And that's why we don't get very far” iz pesme „Albert Road”.
Pokazalo se da je vredelo čekati.
Za razliku od većine sličnih bendova novije generacije – English Teacher se ne boje baš ničega, i nije im strano da usred pesme zalutaju u buku, psihodeliju ili gorki humor. Nasuprot te buke stoji predivan glas Lili Fontejn. Poslušajte „You Blister My Paint“ ili genijalnu „The Best Tears of Your Life“ i shvatićete da pred našim očima odrasta veliki bend.

U2: „Boy“ (Island, 1980)

Svi dinosaurusi su nekada bili mali, krhki i nesnađeni.
Ovo bi valjalo imati na umu na početku priče o bendu koji danas zarađuje gotovo dva miliona dolara po koncertu u „Sferi“ u Las Vegasu, iako su poslednju hrabru ploču objavili pre trideset godina.
Mnogo pre nego što je prvi glas ovog benda otkrio u sebi poriv da smatra o pravdi, jednakosti i bogu, U2 su bili četvorica maloletnika koji se gitarama, palicama i glasom bore protiv čemera odrastanja u Dablinu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i koji se ne libe da pevaju o tome.
Bez obzira na sve što je usledilo i početničku neizbrušenost pesama – debitantski album U2 je dirljiva i iskrena ploča koju vredi preslušati ponovo. Ako ništa drugo – ove pesme o bezuslovnoj ljubavi („I Will Follow“), odrastanju („Out of Control“), dečačkog sukoba sa egom („A Day Without Me“) i drugarstvu („Stories for Boys“) vas možda inspirišu na razmišljanje u kakve ljude su izrasli oni koji su vam nekada bili bliski, i kako ste se nekada dobro razumeli.

Više o majskom broju magazina Lice Ulice posvećenom odrastanju u doba nasilja >>