Kompot od breskve

[fotografiju
zadržavam za sebe.
ovo je priča
o zvuku
i ukusu.]

Jedan gutljaj preostalog sirupa iz konzerve kompota podseti me na sok od breskve koji je pravio Mostarski „Hepok” pre mnogo godina. To je taj ukus! Njihovi sokovi bili su gušći i nešto slađi od onih koji su se mogli kupiti u Beogradu. Pili smo ih tokom letovanja, gde god bismo se zaustavili na putu ka moru – od Olova, preko Sarajeva, pa dolinom Neretve.
U svakom restoranu duž celog puta, kao i na otocima, isključivo taj sok u staklenim flašicama debelih zidova i uskog grlića, u koji su pčele ulazile sa lakoćom i nervozno zujale.
„Od gustih imaš breskvu i kajsiju”, govorili su konobari.

Ukus tog soka je ukus tronedeljnog letovanja u Dalmaciji. To je ukus kojem prethodi rečenica: „Ne pij iz flašice, ubošće te osa, biće ti obraz ovoliki”.
Sada sam se svega toga setio.
Jedan gutljaj sirupa kompota od breskve iz konzerve četrdeset godina kasnije, petnaestog dana izolacije izazvao je da oko mene lebde smeh i glasovi ljudi kojih nema, ali dokle god čujem te glasove - znam čiji sam.

Čujem i zrikavce,
i zujanje pčela,
kao u Hristićevoj pesmi,
sve dok ih ne rastera neprijatni zvuk bacanja konzerve u kantu.

.