Dvanaest slika ili šta sam dobio od radija u prethodnih 40 godina

“Oduvek sam tragao za nečim novim na radio talasima, pecao sam pesme.

Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio "soundtrack" mog života."

(Bob Dilan, Hronike)

I

Ujutro ti sat nije potreban.
Znaš koliko sati zahvaljujući zvucima koji se čuju sa radija.
Ukoliko spavam kod bake koja živi prekoputa moje škole mogu da spavam duže - i prvo što čujem kroz poluotvorena vrata su uvodni taktovi muzičke teme "U ranu zoru" kojom Duško Radović počinje "Beograde, dobro jutro."
Ukoliko spavam kod kuće biću ranije probuđen, i uvodni taktovi te iste teme sviraće u vreme kada nas ćale već vozi Renoom 4 sa Voždovca. Proći ćemo i kraj "Beograđanke" sa čijeg vrha Duško Radović upravo priča i uči nas kako se sa malo reči može mnogo toga reći, i kako je moguće blago ukoriti ljude, grad, i društvo u kojem živiš, ukoliko ih voliš.

II

Zbog "Zabavnika" Vlastimira Đuze Stoiljkovića od kojeg učim kako se pričaju radijske priče prekidam grudvanje subotom popodne u dvorištu iza zgrade i utrčavam u stan smrznut, ali srećan. 

Šolja čaja, Đuzine priče i kevino natpevavanje sa Džimijem Stanićem, Net King Kolom ili Pol Enkom koji pevaju između Đuzinih priča jedno je od najtoplijih mesta čitavog detinjstva.

III

Sa nepunih sedam godina prvi put ulazim u radio. 
Prvi put sam u "živom programu" za mikrofonom.
U emisiji "Peca i deca" izlažem kratku ali jezgrovitu kritiku filma "Godzila". Po sećanju - samouvereno sam podelio sa slušaocima stav da je "film dobar i da znam da je to čudovište od obične gume te se nisam uopšte uplašio".
Iako se taj program emituje u vreme dremke posle nedeljnog ručka, ubrzo otkrivam da su to svi slušali.

IV

Kratki pregovori sa porodicom završavaju se svečanim postavljanjem radio-kasetofona (vidi fotku) koji je deda doneo iz Japana na sto sobe koju delimo brat i ja.

Uz pomoć tog aparata učim i osnove fizike. Otkrivam da šumova i krčanja ima manje i da je zvuk bolji ukoliko ga okačim o ekser u nivou prozora, kao i da to ne pomaže ako komšija koji majstoriše uključuje bušilicu. Komšija to obično radi malo posle dvanaest, kada je "Diskomer" Slobe Konjovića već počeo.
Radio počinje da zuji i to kvari snimanje pesama na kasete - a svi ti šumovi (kao i zavijanja trake, džinglovi-upadice i reklame koje se puštaju tokom pesama) će preslušavanjem postati sastavni delovi snimljenih pesama. I danas očekujem da čujem te smetnje kada zasvira neka od pesama iz tog vremena.

(Isti kasetofon me pratio godinama, čak smo i dobar deo vojnog roka proveli zajedno. Uveliko je bio bez vratanca za kasetu i izudaran od korišćenja, ali me je tokom dugih noći u Centru veze vojne pošte 7325 spasio da ne poludim.)

V

Zoran Modli nas uči šta sve radio može.
Kako su se na prvim "kućnim računarima" za učitavanje softvera (sada bismo rekli – startovanje aplikacije) koristile audio kasete, Modli u "Ventilatoru 202" subotom popodne pušta u etar programe za ZX Spectrum, koje smo snimali i koristili. Taj zvuk je bio, suštinski, nepodnošljiv (ukoliko ne znaš kako zvuči – evo ga sound of zx spectrum loading >> i shvati koliko je bila radikalna ideja emitovati takve zvuke na nacionalnoj frekvenciji!) 

VI

Od Neše Radulovića i ekipe "Indeksovog radio pozorišta" učim šta je smešno. Bezbroj puta preslušani specijal "Kiksoteka" >> koji sam sa radio-programa snimio na traku, a u kojem Neša kao voditelj briljira trajno menjaju moj smisao za humor (i čine da ponavljam neke od fazona iz te emisije i danas, iako je većina referenci potpuno nejasna mojim sagovornicima).

VIIa

Učim šta je pank (i da to nije "samo muzika", već i "način života") bežeći iz škole da bih slušao "Ritam srca" – najpre na Studiju B, a zatim i na Radiju B92, zbog čijeg kasno-večernjeg i noćnog programa sve češće kasnim u školu.

VIIb

U noćnom programu B92 emituju audio-zapis snimanja jedne radijske reklame.
Dugo slušanje zvukova i glasova koje čujem zahvaljujući mikrofonima postavljenim u režiju montažnog studija i spikersku sobu čine da se zaljubljujem u radio i reklame do kraja života. 

(Materijal je bio sa snimanja reklame za film "Njujorške priče". Po sećanju - glavni spiker je bio Mjehur, a za tonskim pultom bio je Robert Klajn)  

VIII

Učim da je za radio važno biti brz. 
U julu 1992. godine - u vreme kada je bilo zdravije što duže spavati nego nemati za cigarete, kafu ili ne-daj-bože neku novu kasetu ili disk – sa radija me budi glas Dače Kocjana i rečenica "Ukoliko vas zanima da radite na radiju, javite se 606-909 ili 606-993".

Nekoliko dana kasnije sam prvi put zakoračio u klub Radio Pingvina, a uskoro počeo da radim najlepši posao na svetu.

IX a

Drugu lekciju o važnosti brze reakcije učim u leto 1995. godine. Dežurni novinar mi na sto spušta vesti o početku "Oluje", dok u etar ide "Ljeto nam se vratilo (Komarci)" grupe Animatori iz Vinkovaca, a sve u okviru rubrike "Letnja veselica" na Radio Indeksu.
Sedam minuta kasnije program zvuči potpuno drugačije.

IX b

Učim koliko je živi program spontan.
Nekim čudom u studio za emitovanje stiže CD-plejer koji ima pitch control, opciju ubrzavanja ili usporavanja pesme.

Nikola Momčilović iz plejera u koji je stavio Bouvijevu "Ziggy Stardust" čupa levi kanal, a iz plejera u kojem je Bauhaus verzija iste pesme čupa desni kanal, i nekako uz pomoć pitcha čini da one bude koliko je moguće iste brzine. 
Pušta ih istovremeno.

Uveren da nas ni naš Urednik ne sluša, oduševljeno trtljam u mikrofon "Ukoliko više volite Bouvijevu verziju - pređite na desni kanal, a ukoliko više volite Bauhaus - pređite na desni kanal. Raaaadio Indekssss: Jedini radio sa 48 sati muzike u 24 sata dnevno!"
Ja, naravno, slušam oba kanala istovremeno. 
Nepodnošljivo je.
I Uredniku je.

X

Sa Acom, Jocom i Aleksandrom snimam radijsku reklamu za prijatelje iz lokalnog CD kluba u kojem, kroz dijalog, muvam Aleksandru. Ona glumi devojku za pultom, ja glumim tipa koji želi da iznajmi nekoliko diskova.

Nakon njenog četvrtog "Da!" , koristim priliku i pitam je: "Ovo mi dobro ide... Hoćeš ti da se udaš za mene?". 

Aleksandra i ja smo i danas zajedno. 

Reklama je ovde >>

XI

Učim da neke stvari valja prekinuti ako te čine nezadovoljnim, ma koliko ih voleo.
Imam dvadeset i pet godina, nekoliko ispita na predugom čekanju, neredovnu i malu platu.

Poslednju emisiju na Radio Indexu završavam uz "Going Underground" The Jam.

XII

Učim da su neke ljubavi večne. 

Za stolom sam kuhinje u našem malom stanu. 

U kadru su kafa, papir sa beleškama i olovka, tek kupljeni USB-mikrofon, lap-top, želja da nešto kažem i zavrtim nekoliko meni dragih pesama.

Razmišljam ovako: ukoliko neko nešto nauči iz tih pričica, ili otkrije pesmu od koje će hormoni podivljati, ili se barem osmehne - moj dug radiju biće vraćen.

Radio se neće žaliti što mu dug ne vraćam na FM frekvenciji, prihvatiće i online.

Gledam zvučne talase kako se mreškaju na ekranu lap-topa,
mislim na stari džingl B92,
onaj o "eFeM, fatalnom moru".  

Objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), septembra 2019.