Stenogrami ne gore ("Suđenje Josifu Brodskom", knjiga)

"Svi ćete imati karijeru, samo Brodski ima sudbinu."

(Ana Ahmatova)

U novinama "Večernji Lenjingrad" 29. novembra 1963. objavljen je članak "Okololiterarni trut" u kojem je Josif Brodski optužen za društveni parazitizam. Članak je potpisan od strane trojice autora, koji se neće pojaviti na suđenju nekoliko nedelja kasnije. Bez obzira na demantije koje je Brodski izneo u odgovoru redakciji, dokazano podmetanje tuđih stihova kao i krivljenje onih koje je zaista napisao; bez obzira na podršku Dmitrija Šoštakoviča i velikog broja prevodilaca i pisaca - Brodski je u februaru izveden pred sud.
Na osnovu ukaza o "proterivanju besposličara iz Lenjingrada" - sud je Brodskog uputio u udaljeno mesto na prinudni rad, na rok od pet godina.

O suđenju ne bismo znali mnogo da nije bilo Fride Vigdorove, koja je (koncizno i hrabro a uprkos pretnjama sudije i dela publike) zapisivala tok suđenja. 

Stenogram sa suđenja je više od dvadeset i pet godina kružio državom kao samizdat, prekucavan i prepisivan, da bi tek 1988. bio i zvanično objavljen.

Slede izjave svedoka, i dijalog sudije i Brodskog**

Sudija: "A šta ste vi korisno uradili za domovinu?"

Brodski: "Pisao sam pesme. To je moj posao. Ubeđen sam...ja verujem da će to što sam napisao biti u službi ljudi, i to ne samo danas, nego i budućim pokolenjima."

Smirnov (svedok optužbe, načelnik Doma odbrane): "Ja Brodskog lično ne poznajem, ali hoću da kažem: kad bi se svi građani prema akumulaciji materijalnih dobara odnosili kao Brodski, komunizam nam zadugo ne bi stigao."

Logunov (zamenik direktora Ermitaža za ekonomska pitanja): "Brodskog lično ne poznajem. Prvi put sam ga sreo ovde, u sudu. Živeti tako kao što Brodski živi se ne sme."

Denisov (cevopolagač UNR-2o): "Brodskog lično ne poznajem. Čuo sam za njega iz napisa naše štampe. Nastupam kao građanin i predstavnik društva. Posle pročitanog u novinama uznemiren sam zbog delovanja Brodskog."

Nikolajev (penzioner): "Brodskog lično ne poznajem. Hoću da kažem, već tri godine znam za njegov pokvareni uticaj kojim deluje na svoje vršnjake."

Romašova (nastavnica marksizma-lenjinizma u školi koja nosi ime Muhine): "Brodskog lično ne poznajem. No njegova takozvana delatnost mi je poznata."

*

Frida Vigorova i Brodski se više nisu sreli. 
Vigorova je umrla mesec dana pre no što se Brodski vratio iz progonstva iz Norilska (Arhangelska oblast, sever, 5.200 kilometara od Moskve), a Brodski je 1972. "savetovan da napusti" SSSR.

Nekoliko dana pre odlaska, pisao je i tadašnjem Predsedniku SSSR-a, Brežnjevu**

"(...) Pripadam ruskoj književnosti, smatram sebe njenim delom, neodvojivim, i nikakva promena mesta na konačni ishod uticati neće. Jezik - to je stvar mnogo starija, i mnogo važnija nego što je i sama država. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se tiče države, s moje tačke gledišta, mera patriotizma jednog pisca upravo je to kako on piše na jeziku naroda s kojim živi, a ne njegove zakletve i busanja na nastupima.

Gorko mi je saznanje da odlazim iz Rusije. Ovde sam se rodio, odrastao, tu sam živeo, i za sve što imam u duši dužan sam Rusiji. Sve ono loše što bi mi sudba donosila, i preko toga, prekrilo bi dobro, i nikada nisam osetio uvredu od Otadžbine. Ne osećam je ni sada.

Dakle, prestajući da budem građanin SSSR-a, ja ne prestajem da budem ruski pesnik. Verujem da ću se vratiti; pesnici se uvek vraćaju: u ploti, ili na papiru. Hoću da verujem i u jedno i u drugo. Ljudi su prerasli onaj stadium kada je u pravu samo jači. Za to na svetu ima previše slabih. Jedina pravda je - dobrota. Uz gnev, zlo i mržnju - pa neka su i od pravednika - niko ne pobeđuje. Svi smo osuđeni na jedno te isto: na smrt! Umreću ja koji pišem ove redove, umrećete Vi, umreće oni koji ih budu čitali. Ostaće naša dela, no, i ona će biti podvrgnuta rušenju. Zato niko ne bi trebalo da smeta drugme da radi svoj posao. Uslovi opstanka previše su teški da bi se još više mrsili. (...)

Molim da mi se da mogućnost da i dalje postojim u ruskoj književnosti, na ruskoj zemlji. Mislim da ni za šta nisam kriv pred svojom Otadžbinom. Naprotiv, mislim da sam u mnogome u pravu. Znam kakav će biti Vaš odgovor na moju molbu ako ga uopšte i bude. 

No, reći ću Vam da, u svakom slučaju, čak ako mom narodu i nije potrebno moje telo, duša moje još će mu se naći." 

*

Vlasti SSSR-a nikada nisu dozvolile povratak Brodskom, čak ni da sahrani roditelje.
Predavao je na Jejlu, Kembridžu i univerzitetu u Mičigenu.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1991. godine.
Umro je 1996, a sahranjen po sopstvenoj želji u Veneciji. 

U aprilu 2015. godine, na 75-godišnjicu njegovog rođenja, u Norinsku je za javnost otvorena kuća (poznata i kao "soba i po") u kojoj je Brodski živeo tokom progonstva, pod imenom - "Muzej Brodskog".

Muzej je bio otvoren na jedan dan. 
"Jer, pitanje stanara u toj zgradi još nije rešeno", da citiram.

*

Nedavno objavljena - "Suđenje Josifu Brodskom" (izdanje "Akademska knjiga", 2015 >>, kupljena u Beopolisu) nije važna samo zbog stenograma sa suđenja, hrabrog čina Vigdorove, novinskih tekstova i tog pisma Brežnjevu.
Ova knjiga nije samo dokument o cevopolagačima koji predstavljaju društvo u sudskom procesu protiv pesnika.
Ona je zapis o mehanizmima i rečniku koji se koristi 
i danas, 
ovde, 
sada.
.
** - svi citati prekucani su iz navedene knjige.
.