Leto je suvo i toplo, majice su nam potpuno mokre a oči i kose pune prašine koja se podizala oko nas gotovo tri sata, grla su nam suva i promukla od pevanja i urlanja, kakav pakao je nastao na "Užas je moja furka", negde pred kraj svirke.
Dok silazi sa bine, mi već tradicionalno vičemo "...ne-ćemo-doma-doma..."
Sa koncerta se vraćamo peške, jer prevoza nema.
Ošamućeni umorom i ushićenjem sedimo kraj nedavno napravljene česme,
pijemo vodu, palimo cigarete,
Andrej ima Džonijev potpis na karti,
nad Knez Mihajlovom sviće.
Imamo po petnaest godina i sigurni smo da će nam životi biti sjajni.
.
.
Некада било, а сада се приповеда...
ReplyDeleteНаиме, тешко да ће неко имати прилику поново да га гледа ускоро овде или било где у Реегионославији , лепо рек'о човек још пре неколико година да "не свира на окупираним терторијама".
Mislim da su veće šanse da Bouvi zasvira na obnovljenom Tašmajdanu nego da vidimo Džonija uživo, znam za tu izjavu o okupiranim teritorijama...
DeleteNe mogu da se setim ko je lepo zabeležio: "Džoni je izašao iz sopstvene biografije na vreme.", citiram po sećanju.