Poslednja pesma?

“Going Underground” - The Jam?

“Always look on the Bright side of life” Pajtonovaca?

“Wonderful World” u verziji Joey Ramonea?

“Ob-la-di-ob-la-da” - The Beatles?

“Smack my Bitch up” - The Prodigy?

Na sahrani.

Inspirisani činjenicom da je na sahrani Alexandra McQueena  čuvenu „Gloomy Sunday“ otpevala Bjork, što je redak primer ekstravagantne depresije redakcija magazina New Musical Express je pre nekoliko dana postavila pitanje čitaocima: Koja pesma će se slušati na Vašoj sahrani?

Uh.

Pitanje je, zapravo, sasvim na mestu: kako nikada nećemo saznati uz koju pesmu smo nastali (ukoliko je tu muzike uopšte bilo) – sasvim je prihvatljivo da biramo onu uz koju ćemo se rastati.

Gorenavedene pesme delić su komentara čitalaca magazina NME - onih očigledno iščašenijeg poimanja teme. Izborom pesme, oni ne predstavljaju muzički ukus – već i stav prema životu (ili smrti).

Naknadno guglanje otkriva da postoje oficijelne top liste najtraženijih pesama (divna formulacija - “commissioned by co-operative Funeralcare“) koje pak dokazuju da na nekim tržištima James Blunt nije samo šampion kategorije najtraženijih pesama za venčanja („You’re Beautiful”) već i ove kategorije – jer je njegova „Goodbye My Lover” prva na listi pesama u Sjedinjenim Državama. Evo kompletne liste:

1. Goodbye My Lover - James Blunt
2. Angels - Robbie Williams
3. I’ve Had the Time of My Life - Jennifer Warnes and Bill Medley
4. Wind Beneath My Wings - Bette Midler
5. Pie Jesu/Requiem – W.A.Mozart
6. Candle in the Wind - Elton John
7. With or Without You - U2
8. Tears in Heaven - Eric Clapton
9. Every Breath You Take - The Police
10. Unchained Melody - Righteous Brothers

Evropljani su, po drugim izvorima, radikalniji:

1. Queen - "The Show Must Go On"
2. Led Zeppelin - "Stairway to Heaven"
3. AC/DC - "Highway to Hell"
4. Frank Sinatra – „My Way"
5. Mozart - "Requiem"
6. Robbie Williams - "Angels"
7. Queen - Who Wants to Live Forever"
8. The Beatles - Let It Be“
9. Metallica - "Nothing Else Matters"
10. U2 - "With or Without You"

Od ove tačke, priča bi mogla da se grana u više pravaca: mogli bismo se baviti pesmama poput “Everybreath you take” – koja je česta i na listama svadbenih pesama - jer je i dalje shvaćena kao ljubavna iako je Sting još 1983. priznao da je to “sadistička pesma o ljubomori, posesivnosti i nadziranju”.

Ali, zabavnije je listanje potencijala domaće scene.

Lako je posegnuti za standardima poput “Svilen konac” ili “Tiho, noći...”. Ili „Žute dunje” i sve to, ali - i vremena i muzika se menjaju - i, kada dođe red na nas, generaciju odraslu i na ne-narodnim, već autorskim muzičkim sklopovima - kakve li će to glavobolje zadavati organizatorima sahrana i lokalnom popu?

Tamo, jednog dana - hajde da mislimo da je to vreme toliko daleko da ga klasifikujemo kao “futur II” – na spiskovima poslednjih želja počinju da se pojavljuju stihovi poput:

„Šta bi dao da si na mom mjestu/da te mrze a da ti se dive...”...

... „Znam kad bih živeo 1000 godina/ceo bi mi život stao u jedan dan...”

... „Mora da je jeziva gnjavaža u životu doživjeti stotu...”?

Ili, još sumanutiji izbor pesama:

„Dosta dosta dosta!” (Boye)

„Nije mi ništa” (Familija)

„Svi za mnom!” (Disciplina)

„Mlad i vječan” (Buldožer)

te apsolutni hit za kraj: „Ljubi me brzo, žurim!”

Moj izbor? Domaća?

Za sada, ili, lepše rečeno - i dalje: Šarlo.

Tužni skup može da negoduje ili i da se raziđe, u tih minut i dvadeset osam sekundi – želim da me ispoštuju.

"Treba nam pobeda kod kuće!" 24.09.2000

Ladislav i ja sedimo u stanu u bloku, kasni avgust 2000.

Toplo je, i ta vrućina samo pojačava stanje umora.

Obojica glava punih onoga što već nedeljama živimo i radimo: kampanje koje bi trebalo da inspirišu ljude da izađu više na te izbore u septembru mesecu i okončaju devedesete. Svi podaci su govorili: ukoliko nas bude dovoljno na biralištima – gotov(o) je.

Ostao nam je jedan koncept, nerealizovan.

A razglabali smo kako iskoristiti sport kao zamajac za kampanju: od početka devedesetih - kod kuće više gotovo nismo ni igrali, nije nam bilo dozvoljeno. 

Nastavili smo da pobeđujemo u gostima. I koliko god to bilo sjajno, sada je bilo vreme da zabeležimo jednu pobedu na domaćem terenu. Pred našim navijačima. 

Krenemo od nekih davnih pobeda, čisto da uvedemo publiku, a onda pređemo na stvar?

Scenario smo pisali 5 minuta, ostalih 10 smo tragali za tačnim godinama i gradovima.

„MANILA '78: Jugoslavija - Sovjetski Savez. Pobeda!

BARI '91: Crvena Zvezda - Olimpik, na penale: pobeda!

ISTANBUL '92: Partizan – Huventud!

ATINA'95: Jugoslavija – Litvanija!

ATINA '98: Jugoslavija-Rusija!

SRBIJA, 24. septembar 2000: Treba nam pobeda kod kuće!“

Ukoliko ga niko neće - možemo da ga napravimo sami.

Onda ćemo ga podeliti prijateljima po radio stanicama, neki od njih će imati prilike da ga emituju bez da rizikuju suspenziju ili otkaz.

Potpisaćemo se kao „Grupa zabrinutih navijača“.

Vokal smo snimili kod Ace i Joce, u studiju od kojeg smo inače živeli godinama, snimajući radio reklame.

Vraćam se kući autobusom, vokali su na flopi disketama.

Danas mi deluje smešno, ali mi nije bilo svejedno šta nosim u torbi.

Da bismo ostali dosledni žanru - svi efekti koji se čuju u spotu zapravo su pozajmljeni iz igre Ultimate Soccer Managera 98: publika, navijanje, pištaljke. Za podlogu je iskorišćen snimak bubnjanja Dragoljuba, Lava i Uroša – što jeste bio zvuk leta 2000.

Montiranu verziju smo poslali prijateljima na mail; zatim postavili na Mrežu desetak dana pre izbora, poslali linkove svima kojih smo se setili - uz objašnjenje šta smo uradili, da je stvoreno za dalju distribuciju. 

Znamo da je counter zabeležio lep broj poseta stranici.
Na Radio Indexu sam ga čuo nekoliko puta.

Neko mi je spominjao i Radio Pančevo.

Pričalo se da se zavrteo na još nekim stanicama.

Nama – puno srce.

Nismo razmišljali da li će „sloboda pevati kao što su sužnji pevali o njoj“.

Bila je važna sloboda, kao takva.

Snimak >>

"A što ne bi moglo?" (vežba za istezanje kičme, glave i pameti)

Zeleno svetlo ->  može i "na žuto" -> zašto ne - i "na crveno"?

Pikavac kroz prozor -> mrve od ručka -> sadržaj čitave piksle -> brik od soka -> puna kesa.

Sijalica iz hodnika zgrade -> sijalica iz lifta -> bakar iz mehanizma lifta -> delovi mosta.

Kafa za doktora -> viski za doktora -> novci za doktora -> doktori za novce.

Prva stranka -> druga stranka -> treća koalicija -> svaka Vlada.

Eva kod Makavejeva -> Aleksandra Petrovića -> u „Srećnim ljudima“ -> na "Farmi". 

Marija Kiri -> Maraja Keri...

Ne mogu da dohvatim taster „stop“, can't touch this, niz se nastavlja.

.

(Beograd, Studentski park, 2010)

Nik Horbi & Ben Folds: zajednički album!

Nik Hornbi u ulozi tekstopisca, Ben Folds kao kompozitor i izvođač?

Dobar deo preduslova za jedan od pop-albuma godine već je ispunjen.

Nik Hornbi je svakako jedan od najboljih pop-pripovedača sadašnjice, posvećeni obožavalac muzike čije su knjige/scenariji vratili nešto poljuljanog dostojanstva frikovima koji uživaju u samom činu slušanja muzike (da ne pričam o onim težim slučajevima koji o slušanju muzike vole i da pišu. Kraj samoironije.) i čiji se uspeh ne zasniva samo na strogom odnosu prema žanrovima. Njegova „Songbook“ (kod nas prevedena kao „31 pesma“) je ključni dokaz da u pop muzici na početku XXI veka nema drugog žanra do „dobre pesme“, jer - kako bi se drugačije među koricama jedne knjige našli i Led Zeppelin, Royksopp, Suicide i Santana?

Među tim koricama našao se i Ben Folds: jedan od komadića „Songbook“ je i Benova „Smoke“, za koju, ironije li – Folds nije pisao tekst, već samo muziku.

Konačno, nakon sjajno sročenog soundtracka za „An Education“, Nik je dobio priliku da se posveti i stvaranju muzike, što je nakon tolikih kilometara proze posvećene muzici i tolikih godina slušanja muzike sigurno jezivo težak posao: koji god akord da odsviraš ili pokušaš da povežeš – to će ličiti na nešto što si već negde čuo... I zato je Ben Folds verovatno najbolji mogući izbor saradnika: majstor pop-forme i pisanja komada koji uvek u sebi imaju nešto popično zarazno i koji uvek teku kao pesma, i koji je na osnovu Hornbijevih tekstova (i njegovih sugestija nastalih tokom zajedničkih sati u studiju) komponovao 11 lakih, sjajnih komada. Zanimljivo – tematika tekstova ne dolazi isključivo iz kategorije u kojoj je Horbni najjači („My top five most memorable break-ups...“ i slične priče), već je spektar tema mnogo širi – od pesama o ostarelim one-hit wonders - do Sare Pejlin!

Folds mu pak nije ostao dužan, stvarajući nove mitove za muzičke frikove: nastavljajući sopstvenom linijom „sofisticirane jednostavnosti“ u komponovanju – zaljubljenik u „klasični“ zvuk je album snimao na starinsku 2-inčnu traku, sarađujući sa velikanima aranžmana poput Pol Bakmastersa (radio gudače na snimcima poput „Moonlight Mile“ The Rolling Stones), radeći remaster najpre za vinil (!!!), a nakon toga digitalnu kopiju za obožavaoce takvih nosača zvuka. (Nik Hornbi je inače nedavno priznao da odavno sluša isključivo mp3 fajlove.)

Obožavaoci opusa Ben Foldsa, ali i oni stariji koji su rasli uz Joe Jacksona, Elvisa Costella - čak i Prefab Sprout - svakako će uživati u 45-minutnoj besprekornoj pop-vožnji, krivinama, usponima i usporenjima - svemu što bi od pop muzike, zapravo i trebalo očekivati.

Prvi singl sa albuma "From Above“ sam u proteklih sat vremena pustio cca. 7 puta. 
To, verovatno, govori nešto.
Zapravo, kako i odoleti pesmi koja se završava sa: "It doesn't work that way/Sure we all have soulmates but we walk Past them every day/Oh no/Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung")

Wake Up!: John Legend & The Roots

„Još uvek ne kapirate, momci?“

„Šta?“

„Irci su crnci Evrope... Mi iz Dablina smo crnci Irske... A mi iz severnog Dablina smo crnci Dablina!“

U neopravdano zapostavljenom filmu “The Commitments” Alana Parkera o beloj radničkoj klasi koja (pokušava da) svira soul usred severnog Dablina postoji taj pasaž koji bi se mogao primeniti verovatno na još samo jednu zemlju Evrope: Srbiju.

No, osim što sam predugo (bio) crnac Evrope (verovatno bi bilo politički prihvatljivo – „Ethno-Balkanian“?) – i činjenice da je soul najbolja podloga za ovoliko crnčenje – ima još razloga zašto se „Wake Up“ na prvo slušanje urezuje u dušu i uši. 

.

Dve godine nakon što je pevao na inauguraciji Baraka Obame, John Legend se udružuje sa The Roots – radi rada na projektu koji je započet iz malo drugačijih pobuda: okupili su se radi snimanja „Wake Up!“ od Arcade Fire (!!!), od koje je ostao samo naslov albuma – a koji se pretopio u kolekciju briljantno odsviranih i otpevanih zaboravljenih soul bisera iz šezdesetih godina XX veka, vremena u kojem se ideja blaxploitation kulture tek rađala a popičniji, veseliji soul osvajao belu Ameriku. Ispod tog talasa, oličenog (u veličanstvenim) snimcima Motown produkcije, stvarao se mulj depresivnog, inner-city soula koji natapa i pročišćava dušu.

Verovatno baš taj i takav izbor - gorkih, ali i laganijih, slatkih a uglavnom nepoznatih pesama čini ovaj album dobrim za Srbiju u jesen 2010. godine. Jer, kao što John Legend možda nije mogao da pretpostavi da će dve godine nakon poklonjenja predsedniku Amerike pevati stihove Bill Whitersa – “I can't write left-handed/Would you please write a letter to my mother?/Tell her to tell the family lawyer/Trying to get a deferment for my younger brother”, tako ni ja nisam pre deset godina zamišljao da ću ovih dana, verovatno već prestar za preglasno slušanje neke druge, agresivnije crne muzike, slušati soul hodajući deplatanizovanim Bulevarom, osećajući se sve više getoiziranim. 
.

.

The Far Side: Gary Larson

"To attempt to be "funny" is a very scary."
Geri Larson već 15 godina ne crta "The Far Side". 

Prekinuo je u 45. godini. 

Odustavši od ideje da će u ljudima nešto uspeti da promeni kroz humor, Larson se proteklih godina posvetio konkretnijim akcijama. Kompletne honorare dobijene od reprinta "The Far Side" poklonio je organizacijama za spasavanje retkih životinjskih vrsta. Ako se zagledate u taj ambis iz kojeg je taj i takav humor dolazio, ne iznenađuje ni prekidanje blistave karijere ni posvećenost tom novom cilju.

"House of the Rising Sun" [39 pesama, #10]

Nada i Brana, 1967.

Nada, moja buduća majka, dolazila je često te 1966. godine u kuću na uglu Dositejeve i Gospodar Jovanove. U toj kući živela su braća Ristić – Miša i Zoran – njeni drugari iz muzičke škole, u kojoj je Nada naporedo učila flautu i klavir.
Flautu je imala, a Ristići su jedini u kraju imali svoj, kućni klavir.
Istog leta je Brana, moj budući otac, često dolazio u kafanu „Papuk“, koja se nalazila na tom dorćolskom ćošku, s druge strane ulice. Oni koji pamte izlog ove kafane znaju da se iz nje gledalo pravo u prozore Ristićevih. Legenda tvrdi da su u kafani ćoškarili i jedan Ćipa, Zoran, Nino i mnogi drugi, svi odrasli na marmeladi koja se prodavala u kockama, svi nekadašnji heroji spusta niz Dositejevu na daskama s tri kuglagera, sada poodrasli Dorćolci.
Početkom septembra pre tačno četrdeset sedam godina, moj budući otac je, kaže priča, između dva gutljaja piva – dok se ulicom razlivao poslednji krug akorada „House of the Rising Sun“ – upitao Zorana: „Ko je ta mala koja svira Enimalse?“.

Tako je počelo.
Tako su mi ispričali.

*

Kako sam odrastao, tako je ova priča polako menjala i dobijala drugi, verovatno manje romantičan, ali i dalje zanimljiv ton i tok. Detalje sam otkrivao u čestim prepričavanjima svih pomenutih aktera – i roditelja i onog dela kafanske škvadre.
Najpre se ispostavilo da je Nada već imala svoj klavir, kupljen od odštete dobijene na ime dedine pogibije u Pešti za vreme revolucije 1956. (Crvenoarmejci su ga ubili plotunom iz tenka dok se nalazio u hodniku Jugoslovenske ambasade, u kojoj se od Sovjeta krio Imre Nađ.) Moj budući otac je pak Nadu spazio nešto ranije: Miši se jednom omakla priča da je Brana na nekoj žurki uspeo da joj mazne maramu, koju je odložila dok je igrala uz Litl Tonija, i sutradan došao na njena vrata da je kao vrati. U „Papuku“ nije sedeo. Ako i jeste – pivo pio nije. Ni danas ne podnosi alkohol te posle jedne čaše otpeva prvu strofu „Večernjeg zvona“ i zadrema.
Kako god bilo, u aprilu 1973, nekoliko nedelja pre mog rođenja, klavir je natovaren na kamion i prebačen u naš prvi stan na Voždovcu.
Trideset dva kvadratna metra, od kojih je dva zauzimao – klavir.
Brat Luka se rodio 1981. godine. Ni on nije bio preterano zainteresovan za instrument koji je majka sve ređe svirala, ali je klavir preseljen zajedno s nama i na Novi Beograd, i postao je jedna od centralnih tačaka novog stana.
Nije se često sviralo na njemu, ali nikada po njemu nije ni pala prašina.

Ni danas ne znam kako se zvalo tih nekoliko melodija koje je keva svirala s vremena na vreme, ali među njima je uvek bila i „House of the Rising Sun“.

*

Sad je trenutak da i ja otkrijem svoj deo nezvanične verzije priče.
Klavir je zapravo često bio u upotrebi, ali Nada to nije znala. Prve probe bendova koje smo pravili podrazumevale su i „korišćenje klavira“ (ono se nije moglo nazvati muziciranjem).
Uz bubnjeve napravljene od gajbica za jogurt i braon selotejp trake i distorziranu akustičnu gitaru ozvučenu slušalicama povezanim s mikrofonskim ulazom u kasetofon, klavir je pomagao u stvaranju „pravca koji ćemo svirati“, a na užas komšiluka, koji je sasvim izvesno proslavljao moj „prelazak na gitaru“, na kojoj sam uspeo da rasviram kompletnu pesmu.

Da je pevam nisam pokušavao; ne umem bolje od Erika Bardona.

*

Leta 1992, u kojem je umrla i poslednja pomisao da sam rođen za muzičara, kuća Ristićevih je srušena. Korov je godinama nagrizao betonske ploče nekadašnje dvorišne staze koja se dugo mogla videti kroz loše postavljenu zaštitnu ogradu.
Miša je iseljen na ivicu nekadašnje Ulice 29. novembra.
Nešto kasnije, Brana mu je bio kum na venčanju.
Zoran je uveliko otišao u Francusku.
Polovinom devedesetih Nada je u trenucima malodušnosti želela da proda klavir, da ga „ne bi kasnije dali za džak brašna“, ali smo je od toga odvraćali. Za džakove brašna uvek je bilo
– godinama su i stajali po stanu, posađeni ispod klavijature starog klavira, učvršćeni pedalama i nekorišćenom klavirskom stolicom.
Ipak, klavir je prodat u proleće 1998: od tog novca kupili smo prvi računar za Luku i mene. Kupili smo i dva para cipela, te vratili dug od dvesta nemačkih maraka Ristiću.
Jedan od prvih albuma koje sam dobio na za mene novom i revolucionarnom mp3 formatu bio je „Songs from my Funeral“ benda Snakefarm, koji su mi otkrili Mala i Mija. Pored mnogih obrada američkih tradicionalnih pesama, na njemu sam pronašao i najbolju obradu ove pesme koju sam ikada čuo.
Gotovo sam siguran sam da se Nadi i Brani ne bi dopala.

*

„Papuk” je zatvoren.
Na mestu stare kuće Ristićevih nikla je jedna od onih novih zgrada čiju fasadu ne možeš da zapamtiš.

*
Erik Bardon je konačno zasvirao u Domu sindikata nekoliko dana pre četrdesetogodišnjice njihovog poznanstva. Nada nam je posle pričala kako su oboje đuskali na koncertu.

*

Statistika iz 2010. tvrdi da samo 1% domaćinstava u Srbiji poseduje klavir.
Kada bih znao gde je taj naš stari pomalo izubijani mahagoni crveni pijanino, sutra bih ga otkupio i prevezao u Zemun, na brežuljak s kojeg se taj deo Dorćola na kojem je ova priča počela sasvim dobro vidi – napravio je Luka nekoliko sjajnih fotki s krova
naše nove kuće.

Istorija muzike tvrdi da je prvi i pravi naziv ove pesme bio „Rising
Sun Blues“.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana ispričati priče o pesmama koje su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde. Knjiga sa blago revidiranim i ozbiljno lektorisanim pričama objavljena je 2013. godine, izdavač Booka]

.