Thursday 2 July 2009

Keep Walkin'

Rev <<
Pre tačno trideset godina ideja slušanja-muzike-u-pokretu postala je dostupna široj javnosti. Slušam i hodam. Slušam i trčim. Vozim bicikl, putujem, ležim na plaži. Danas, ta ideja zvuči tako svakodnevno. Zato je još neverovatnije da niko pre kompanije Sony jednostavno nije uzimao za ozbiljno da bi ljudi želeli ne samo da uživaju u slobodi kretanja i slušanja muzike, već – vreme će pokazati da li je to zapravo i važnije – da u toj muzici uživaju samo oni, bez ometanja (iz) okoline.

Iako sam verovao da su ideju “portabl-muzike” zapravo inicirala crna braća, izvori me demantuju: industrijski genije, ko-osnivač kompanije Sony, Akio Morita imao je jednu želju: da sluša opere tokom čestih trans-atlantskih putovanja. Verovatno nešto pre ostatku planete, želja mu je ostvarena - prvog jula 1979 godine pojavio se prvi zvanični Walkman - TPS-L2, donoseći toliko inovacija u žanr da se mnoge i danas smatraju standardom. Donoseći toliko muzike direktno do uzengije, nakovnja, čekića.

Play >
U danima pre odlaska na odmor, moja draga se u potpunosti posvećuje fundamentalnim, mnogo važnijim detaljima od onih koji mene opsedaju. I dok ona brine o našoj udobnosti na obali mora, zaštitnom faktoru, stepenu izlaganja krvožednim čeljustima komaraca koji ne znaju ćirilicu, mapama puteva, impresijama drugih putnika o lokaciji i svemu što će na terenu odmor stvarno učiniti opuštenim, ja opremljen rudarskom lampom i nagađanjem o lepoti krajolika u kojem ćemo biti pakujem muziku za put. To radim danima.

Ne može svaka muzika na svaku plažu.
Ne može sva muzika sa nama.
Zna se red i ko ima preimućstvo pri ukrcavanju u barku.
Uživancija.

Rev <<  
Nekada, to se radilo nedeljama.
Najpre - širi izbor longplejki na odvojenu gomilu kraj gramofona. Zatim - uži izbor pesama – jer nisubašsvialbumizaslužilidasekompletniprebacenakasetu. Sledi provera: koliko pesama može stati na svaku stranu kasete a da “prazne trake ostane što manje”. Poslednji test: koliko kaseta se, ako je potrebno i principom spojenih sudova, može spakovati u kutiju od cipela. To je bio limit nametnut od strane roditelja. Onako sasvim usput nerviram se zbog količine šumova na trakama. Planiram koliko je baterija potrebno. Kako uštedeti na premotavanju kaseta? Ima li baterija tamo gde idemo? Pazi pitanje: ima li baterija?

Prvi walkman marke „National” (?) zacrveneo se izvirujući iz poklon pak-papira negde 1985. u leto, u vreme kada je bilo dovoljno kaseta punih snimaka delića pesama sa radija, najčešće bez početka, retko snimljenih do kraja (“Dva…. nula…. dva…” džingl, kao i onaj „Vibracije” bila su zapravo dva najčešća detalja svake trake), ali sasvim dovoljnih da se ideja o neophodnosti walkmana realizuje. Kada ga je nasledio noviji, crni Sony, ovaj crveni je još dugo služio, najčešće kao dopuna običnom kasetofonu, što je donosilo šuštave kopije kaseta koje sam pozajmljivao od prijatelja. Upravo to je doprinelo činjenici da sam već leta 1988, pre odlaska na more imao zaista veliki problem – šta, zapravo, poneti sa sobom, dok sam već sledećeg leta pravio plan sa drugarima – ko šta nosi u svojoj torbi.

Možda zvuči blesavo, ali nije bilo lako.

Morao si da pretpostaviš da će plaža biti baš od onih koje su okrenute ka zapadu i na kojima će ti se, odmah nakon zalaska sunca užasno prislušati „Midnight Summer Dream” od The Stranglers; da je vetar na hridima dovoljno lep da bi sebi pustio nešto malo prkosnije i epskije, čak i “All my colorsEcho and The Bunnymen; da je prvo naseljeno mesto dovoljno daleko da možeš na miru da skačeš po pesku uz nešto vrištavo.

Neka leta, na koja nisam nosio muziku, gotovo da ne pamtim. To je moje prokletstvo.
Ali zato pamtim Andreja koji na steni u Rapcu premotava pikavcem traku sa „Waking HourDali’s Car; „crnački walkman” koji je Šejn poneo u Novi sa kojeg slušamo Neil Younga; beskrajne kišne sate u istom tom Novom, godinu dana ranije, uz “On Fire” od Galaxie 500; šuštavu kopiju šuštave trake Vlade Gugla sa koje slušam „Someone Somewhere in Summertime”; moj treći walkman sa kojeg slušam do maksimuma pojačan „Zaboravi ovaj gradEkatarine usred Skopja, prvi put posle raspada Jugoslavije; prvi Sony mp3 plejer iz kojeg pevuše Kings of Convenience dok putujemo kroz Hrvatsku; „Where the Streets have no name” na slovenačko-hrvatskoj granici; “Somewhere only we know” na ulicama Ljubljane u ledenom martu dok još uvek verujem da je lako napustiti Srbiju; poslednji Sony plejer ubačen uz pomoć AUX ulaza u car-audio sistem, sa kojeg slušamo Subu dok se spuštamo ka Elafoniziju, plaži na kojoj bih želeo da umrem, u svitanje poslednjeg dana leta, baš uz taj zvuk.
.
Pause //
Na iPod, tehnički, mogu da spakujem oko 20.000 pesama, u najnižem bitrejtu. Dakle, oko 13.000 bez da gubim dodatnih 5 dana na downsize fajlova. Pakovanje traje. 
.
Fwd >>
Primećujem da me neki albumi verno prate na svakom putu skoro 25 godina. Primećujem da neke nisam nikada pošteno ni preslušao, ali pretpostavljam da će dobro doći za neke plaže koje sam video na Google Earth, odnosno na tuđim fotografijama rasutim po Mreži.

To što više ne moram da zamišljam, već ZNAM kako izgledaju zrnca peska na plaži na koju prvo želim da se iskrcam, ne umanjuje ushićenje. To što mogu pokretom palca da promenim kontinent, kontekst i dekadu iz koje zvuk stiže čini ushićenje još većim.

Ugledao sam plažu na kojoj ću sebi slatko da puštam “World Citizen“. Više puta.

Uzgred, Sonyjev najnoviji udarni model, NW-X1000, poseduje: poništavač šuma, svetao ekran osetljiv na dodir, mobilnu televiziju i mogućnost krstarenja internetom i gledanja video snimaka sa YouTube-a.

Kako neko mlađi od 20 godina zapravo razume tekst o premotavanju kaseta pikavcima, a da bi se omiljena pesma preslušala još jednom? Nije, zapravo ni važno. Važnije je da sva ta muzika, koliko god menjala oblik, način skladištenja i obim - ostane blizu ušiju i srca. I da ja svake godine, bez obzira na sav napor, napravim više manje identične play-liste, začinjene ponekim novitetom. 

Baš sam konzerva.

14 comments:

  1. a pisanje na omotima ? pa kad imaš kasetu od 90 minuta usitnjavanje da bi ispoštovao ceo naziv benda i pesme...uf koliko sam se nervirao i vremena gubio na kalkulacijama vezanim za dužine pesama da stanu knap do kraja...pa ručno oslikavanje omota...pa prebrojavanje sekundi kad premotava da bi memorisao tačno koliko treba do omiljene pesme...ne mogu da zamislim život bez muzike, toliko bitnih stvari u životu su neraskidivo povezane sa određenim pesmama i albumima..

    uživao sam u tekstu, sjajan je!

    ReplyDelete
  2. Mi smo koristili zelene techno "drvene" olovke za premotavanje uz ustedu baterija...
    Jaoooo, a "punjenje" baterija na suncu?
    Fenomenalan tekst! Uzivala sam citajuci a sad uzivam u rekonstruisanju svojih predjasnjih i aktuelnih walkmen/ipod iskustava podstaknuta tvojim :-)
    Mene uhvati ushicenje kada na autoputu BG-ZG cujem "Where the Streets Have no Name"! A onda, pred jutro, na autoputu ka Splitu, malo pre nego sto ce se prvi put kroz prozor zaplaveti Jadran, obozavam "Forever" od Siouxsie.

    ReplyDelete
  3. E posle cu ja detaljno o tehnikama premotavanja :)
    I o world citizen.
    I plazama.
    Bez onog dela u omiranju na istim.

    ReplyDelete
  4. Da, dotle sam tela da kazem, da mi je bas sentimentalan ovaj post...onako, na blic, Makarska, Veria i Verona, Umag, Rijeka...

    ReplyDelete
  5. Davne '82 odem ja za zimski raspust da posetim ćaleta koji bio na privremenom radu u Iraku. I dobijem to čudo, mislim da je bio baš taj prvi model ili neki odmah posle njega (tada se nisu štancovali novi modeli svaka tri meseca, jelte). Imalo je i plavu kožnu futrolu. To mi je kao bio poklon za deseti rođendan, doduše malo pre vremena. U stvari matori hteo sebi da kupi igračku, al mu bila frka od keve pa kupio meni. Pošto je tamo bilo samo njegovih kaseta, sećam se da sam tada prvi put preslušavao (a da sam svestan toga) "The Dark Side of The Moon" od Flojda. Pokušao da slušam i "Ummagumma" al mi bilo mnogo strašno:)

    Poslednji vokmen koji sam koristio bio je isto Sonijev. Onaj robusni žuti kao "sportski" model, reltivno otporan na čukanja.

    Na CD vokmene (ili kako se beše to zvalo) se nikada nism navikao, bili su mi nekako suviše tanani i nezgodni. Jedva sam dočekao mp3 plejere i ajpode, mada taj način slušanja muzike sve ređe praktikujem. Uglavnom se svodi na putovanja i trčanje.

    ReplyDelete
  6. hvala za ovaj post, odlican je.

    ja sam mladji od 20 godina (jos koji mesec) i retko sam u zivotu imao bliske kontakte sa audio kasetama. jedino sa VHS kasetama, kada bi pozeleo da, po ko zna koji put, pregledam sve epizode nindza kornjaca i mog omiljenog lion king-a. secam se da sam na audio kaseti imao gipsy kings-e i neku indijansku muziku iz perua...

    zamalo da se rasplacem kod slike andreja sa pikavcem...ja sam u rancu od nekih krpica pravio malo gnezdo za svoj sony discman, da mi pri naglim potezima ne bi preskakao. imali smo i mi svoje muke. ali je ubrzo stigao ipod. ( mada od prvog ipod-a do ovog sada, uvek brzim backlight na minimumu i namestio sam da se gasi posle 2 sec, sve u cilju stednje baterije.=).nije pikavac, ali je svejedno trud)

    ranije su se ljudi vise mucili da bi stigli do muzike, pa su je mozda zato i vise cenili. danas? valjda je konzumerizam napao i slusaoce muzike. muzika je toliko dostupna da se vise ne gustira-sada se prozdire.

    ja od 2004 na svako svoje putovanje nosim skoro svu svoju muziku. ali opet, sate provodim praveci plejliste za date prilike, te odlucujuci o REDOSLEDU pesama u tim plejlistama. i to traje danima pred put.

    zar nije proces slaganja vinila, pa prebacivanja na kasete, pa stekanja baterije, manje-vise slican procesu download-ovanja muzike, pravljenja plejlista i gasenja backlight-a (naravno, danasnji proces, kao i zivot uopste, je mnogo vise sterilan nego ondasnji. klik misem u sobi i polukruzni pokret iz zgloba sa pikavcem izmedu palca i kaziprsta na plazi-ne mogu da se porede).

    mozda se samo unapredila tehnologija, promenio se medij, ali neke navike, neki pattern-i ponasanja se izgleda ponavljaju.

    upravo sam dobio notifikaciju da mi je gotov jedan torrent. maceo parker 'funkoverload', za ovogodisnji (doduse idalje hipotetski) odlazak na more.

    jos jednom hvala za tekst.

    ReplyDelete
  7. @kerovodja:
    cuj pisanje... i usitnjavanje... ali i prepoznavanje kaseta po rukopisu :)
    ... a letraseti, kucanje na masini, prvi matricni stampaci, isecene slicice iz magazina... :) hvala!

    @nit: PUNJENJE BATERIJA NA SUNCU!!!! Da, secam se, priznajem da sam zaboravio na ovo... Mi smo koristili koh-i-noor olovke, a bilo je i ceskih flomastera koji su zgodno radili... Siouxsie na putu ka moru, dobro, dobro...

    @etotako: jedino ti kanda ne otkrivas koji su ti favoriti za on the road...
    Promenade Sentimental, sto bi rekao Cosma...

    @vrabac:
    Kako je ovo dobra recenica!!!
    "U stvari matori hteo sebi da kupi igračku, al mu bila frka od keve pa kupio meni."
    I stvarno, kako funkcionise Ummagumma i pejsaz Iraka?

    Pavla ostavljam za naredni odgovor :)

    ReplyDelete
  8. za Pavla: kao i obicno, sve postavljas tacno pre no sto zavrsim odgovor, odnosno pocnem drugu recenicu :)

    Sve razlike zapravo stanu samo u jednu: ne tako davno bilo je prilicno teskobno snaci se i doci do bilo kakve kopije neke muzike, samim tim se i vise cenila. Sada, neke albume imam i pre no sto su i objavljeni, sto je ubrzo pocelo da kvari odusevljenje. Bilo je zanimljivo prvih nekoliko puta.

    O redosledu pesama vise i ne zelim da pisem, narocito nakon sto sam svojevremeno (B.P.C. - before PC) izveo sledecu vezbu:

    Pesme poredjati tako da je poslednja rec naziva pesme broj 1 istovremeno prva rec u imenu pesme broj 2... ciji ce kraj naziva posluziti kao prva rec naziva pesme broj 3. Tokom igre neophodno je ostati koliko je moguce stilski ujednacen, ne koristiti internet (dakle, sve iz glave i po osecaju i zelji), ostati normalan.

    :)

    ReplyDelete
  9. '88 sam imala 7 godina. i u to neko vreme dobila svoj prvi vokmen. nije dugo trajao, jer sam ubrzo pozelela da vidim sta je unutra, i rastavila ga na delice. ta sudbina je zadesila svaki sledeci. jedino je do dan danas ziv mamin diktafon, koji je izigravao i vokmen i kasetofon, po potrebi.

    poslednji vokmen koji sam imala u rukama (nisam ga rasrafila) mi je pozajmila popkicn kad sam isla na more 2000. snimila mi je i strava saundtrek, neki kao spec. izbor pesama za iz filma beautiful girls i sa albuma gentlemen od afghan whigs.

    svako putovanje neizostavno vezujem za muziku koju sam tad slusala. i sto je najcudnije/divnije, kad ponovo pustim neku od tih pesama/albuma, nekako kao da mi se kroz nozdrve provuce miris tog vremena/mesta... magija.

    uzasno inspirativna tema, brings back tones of memories, hvala :)

    ReplyDelete
  10. Secam se svog prvog vokmena marke AIWA, imao je neko dugme koje kad ukljucis pojaca se bas - do jaja! Prvo sto sam tih godina slusao bilo je Public Enemy i slicno. Onaj ko je tad imao vokmen da ponese na ekskurziju bio je glavni baja :)

    Opet ti tekstovi koji bude setu.. uh :)

    ReplyDelete
  11. @jj:
    ne brini: takodje sam rastavio prva dva u nekom trenutku (ne iz razloga da bih skapirao kako radi vec - zasto ne radi? :), ali te scene nasilja jednostavno nisam mogao da raspisujem... zbog maloletnika koji citaju ovaj blog... Srecom, cale je zavrsio Teslu i citav zivot ceprkao po elektronici, te smo uglavnom sve uspevali da sastavimo bez viska delova!

    @treca_smena: dobro je videti te i ovde!
    public enemy... sam najvise slusao u vreme kada sam ostao bez walkmana, vec sam morao da slusam radijski reporterac, MONO... 97/98 u leto, zlo vreme, sto je u PE donosilo jos vise gneva, cak i u tom mono modu...

    Jos cu buditi setu, danas sam konacno dosao do "poslednjeg trazenog snimka", odnosno poslednje pesme koja je ostavila traga u decastvu a koju do sada nisam posedovao... dosao do kraja interneta, gotovo :)

    ReplyDelete
  12. Zaista sam uživala u ovom tekstu, hvala!
    Sećam se i ja svog prvog walkmen-a, sony, crveni, onako baš ženski :)
    Manje više sve što su drugi napisali važi i za mene... Ali niko nije spomenuo snimanje na kasetu jedne omiljene pesme nekoliko puta zaredom, baš iz razloga da se što manje troši baterija na premotavanje...
    Bar sam ja to radila :)
    I još nešto što svakako nije za pohvalu, ali uvek se setim kad se spomene walkmen - Grčka, ekskurzija i dva druga iz razreda koje su uhvatili baš u krađi walkmen-a...

    PS.
    Nešto što nema veze sa temom...
    Na tvoj blog sam naletela slučajno i baš sam se obradovala, jer znam Bojšu još sa radio Index-a :)
    Sećaš se BRE kviza?

    ReplyDelete
  13. @anonymous:
    imao sam drugare koji su snimali po citavu stranu sa jednom pesmom (nikada nisam shvatio zasto bi neko slusao na primer "Lessons in Love" od Level 42 45 minuta bez pauze a da mu cilj nije da skine bas liniju Mark Kinga kome skidam kapu :), ali to vec nisam nikada radio...

    BRE kviz...
    Kako da zaboravim tri godine pisanja pitanja na temu muzike i filma "iz glave", nije bilo neta, enciklopedija, mrsavi izbor casopisa...
    Ali, bilo je zabavno :)
    Imam jos uvek negde sacuvane trake sa emisija...
    Tanja sam nedavno video, posvetila se u potpunosti medicini ;)

    ReplyDelete
  14. Walkman - to je za devojčice i dečake iz anime serija!!!!!!!!!!!!!!!! Šta kažeš na to??? RECI MI, RECI MI!!!!!!!!!!

    Upućujem te na sajt vuk91.mojblog.rs

    Pozdravlja te puno tvoj
    VUK

    ReplyDelete