Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu Ridovog „Metal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.
Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.
Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.
Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).
Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.
Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.
Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)
Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.
Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.
(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.
.
Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.
Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.
Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).
Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.
Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.
Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)
Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.
Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.
(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.
.
Specificnost ovog albuma je u tome da ga je potrebno malo vise slusati da bi se tonovi od kojih je sastavljen yauvek usadili u memoriju. Posle je sve lako. I slusljivo, razume se.
ReplyDeleteJedan od mojih omiljenih, iako mi je tvrdji zvuk primaran u muzickom opusu