Friday, 26 April 2013

"Načini povratka kući" Alehandro Sambra (knjiga)

Pišući svojevremeno o Valteru Benjaminu, Jovica Aćin tvrdi da se Benjamin vraća u detinjstvo, između ostalog i zbog toga da bi u svojim uspomenama pronašao znamenja katastrofa koje su se već dočepale njegovog života, te da je dete sposobno da primeti pretvaranje svojih mikrokosmosa u mikrohaose.

Alehandro Sambra u "Načinima povratka kući" preispituje svoje detinjstvo: vreme odrastanja u Čileu pod Pinočeom, preispituje odnos i ulogu roditelja i komšija koji su ili podržavali ili ćutke trpeli godine diktature, dok istovremeno razmatra ulogu procesa pisanja kao sredstva da se stvari postave na pravo mesto, ukoliko je to uopšte moguće.

Svega jedan pasus pročitan u knjižari, s nogu, osvojio me naracijom i tonom i otkrio junake od one vrste sa kojom nakon prve razmenjene rečenice osetiš neočekivanu empatiju.

* * * 


"U nedelju ujutro sam se pretvarao da sam prehlađen - hteo sam još malo da spavam. Pošto su mi dali bezbroj saveta, otišli su na stene. Ubrzo sam ustao i, dok sam spremao doručak, pustio sam Rafaela. ila je to kaseta sa njegovim najboljim pesmama koje je mama snimala s radija. Nažalost, slučajno sam na nekoliko sekundi pritisnuo dugme "Rec". Upropastio sam kasetu baš na refrenu pesme "Da niko ne zna" (Que sabe nadie).
Bio sam očajan. Pomislio sam, nakon kratkog razmišljanja, da je jedino rešenje da nasnimim taj deo i započeo sam s vežbanjem deonice doterujući glas da bude što uverljiviji. Napokon sam snimio taj deo i preslušao traku nekoliko puta, naivno verujući da je ishod prihvatljiv, iako me brinuo nedostatak muzike od nekoliko sekundi.

Moj otac je grdio, ali me nije tukao. Nikada nisam dobio batine od njega, to nije bio njegov stil, više je voleo razmetanje krupnim rečima koje su ostavljale utisak u početku, budući da ih je izgovarao krajnje ozbiljno, kao da glumi u poslednjoj epizodi neke televizijske serije: razočarao si me kao sin, nikada ti neću oprostiti što si to uradio, tvoje ponašanje je nedopustivo, itd.

Ja sam, međutim, želeo da me jednom udari tako jako da me nasmrt povredi. Najčešće sećanje na detinjstvo jeste potreba za tim udarcem do koga nikada nije došlo. Zbog toga je povratak bio mučan. Tek što smo krenuli nazad u Santjago, rekao da sam umoran od Rafaela i da je bolje da slušamo Adama ili Hosea Luisa Rodrigesa. Mislila sam da voliš Rafaela, odgovorila je moja mama. Adamove pesme imaju bolji tekst, rekao sam, no adut sam ispustio iz ruku, jer sam nehotice isprovocirao raspravu o tome da li je Adamo bolji od Rafaela, raspravu u kojoj je pomenut i Hulio Iglesias, što je nesumnjivo apsurd, jer se nikome u porodici Hulio Iglesias nije dopadao. 

Da bi nas uverio u Rafaelove vokalne kvalitete, otac je odlučio da pusti kasetu, i kada je na redu bila pesma "Da niko ne zna", morao sam da primenim očajnički plan B, koji se sastojao od najglasnijeg pevanja pesme od samog početka, računajući da kad stigne do refrena moj glas bude još glasniji. grdili su me što urlam, ali nisu otkrili lažiranost kasete. 
Kasnije, po povratku kući, uhvatili su me kako sam napravio rupu pored ružičnjaka da zakopam kasetu. Bio sam primoran da sve ispričam. Mnogo su se smejali i preslušavali pesmu nekoliko puta.

Uveče su, ipak, došli u moju sobu da mi saopšte da sam kažnjen i da ne smem da izlazim celu sedmicu.
Zašto me kažnjavate kad ste se onoliko smejali, upitao sam ujutro.

Jer si lagao, odgovorio je otac."

* * * 

"Imala je sedam-osam godina kad se u dvorištu s drugaricama igrala žmurke. Bilo je kasno, vreme da se ide kući i roditelji su ih zvali, devojčice odgovarale da dolaze - natezanje se produžilo, roditelji su sve energičnije zvali, a one se smejale i nastavljale sa igrom.
Noć je već poodmakla kad su naprečac shvatile da su već odavno prestali da ih zovu. Pomislile su tada, da su se odrasli igrali žmurke, da su ih odnekud posmatrali želeći da ih nauče pameti. Ali nije bilo tako.
Ušavši u kuću Eme je videla da su prijatelji njenog oca plakali a da je majka sedela prikovana za stolicu pogleda uprtog u prazno. Slušali su vesti na radiju. Govorilo se o upadima u kuće. Govorilo se o nastradalima. O sve više nastradalih.
Mnogo puta se to događalo, pričala je Eme tog dana, pre pet godina. Mi, deca, naprečac smo shvatili da nismo takko bitni. Da je bilo toliko toga nedokučivog i ozbiljnog štonismo mogli znati i što je prevazilazilo naše poimanje.

(...)

Dok su odrasli ginuli ili ubijali, mi smo po svojim ćoškovima crtali. 
Dok se zemlja raspadala na parčiće učili smo da govorimo, da hodamo, da pravimo avione i brodove od papira. Dok se roman događao, mi smo se igrali žmurke, skrivanja, nestajanja."

(prekucano iz knjige, izdanje "Geopoetike")

* * * 

Ovdašnje generacije, izrasle u specijalnim uslovima, tek čeka pisanje ovakvih priča i romana. Biće zanimljivo čitati preispitivanja nepostojeće lične krivice za zatečeno stanje i raspetljavanja odnosa prema svetu u kojem su odrasli.
Za početak je potrebno samo malo kuraži.
.

2 comments:

  1. Zainteresovan.

    Dvoumim se da li da naručim preko sajta ili da odem lično pa je kupim u BG? Četiri sata u autobusu tamo, četiri sata amo i da je pročitam u miru.

    ReplyDelete
  2. Gledajući cenu na sajtu Geopoetike - to je svakako isplativiji način, nego kupovina u knjižari.
    Sa druge strane - putovanje & muvanje po knjižari & čitanje u povratku imaju svojih lepota :)

    ReplyDelete