SveJEdno? (Intervju sa Igorom Brakusom, kandidatom za gradonačelnika Beograda)

Tokom proteklih dana kroz svakodnevne razgovore počela su da provejavaju pitanja:

Hoćemo da glasamo? 

Za koga? 

Ali, zašto?

I nekako se uvek u desetoj sekundi razgovora o izborima pojavi ime Igora Brakusa.

A u petnaestoj sekundi iskoči i pitanje: 
"On se stvarno kandidovao? To nije zezanje?"

Igor je još pre nekoliko meseci koristeći društvene mreže prvi put objavio fotografiju u stavu političara uz poruku "Jeste sveJEdno".

Gostovanje u "24 minuta" kod Zorana Kesića >> delovalo je kao da je zezanje. 

Ili nije?

Konačno - nedavno objavljena fotografija na kojoj Igor predaje nadležnom organu dokumentaciju za registraciju pokreta na čijem je čelu - označila je početak prave kampanje.

Intervju sa Igorom pravim iz tri razloga. 

Prvi razlog je potpuno ličan. Njegova kandidatura trenutno je jedini razlog zbog kojeg bih na dan izbora otišao do izbornog mesta. Drugi razlog je sličan: previše ljudi koje poznajem i koji bi glasali za njega i pokret SveJEdno još uvek nije načisto da li je pokret zaista u izbornoj trci za skupštinu grada Beograda, dok je treći operativne prirode: 16. februara pokret počinje sakupljanje potpisa koji će kandidaturu pokreta učiniti stvarnom. 

Ukoliko 1500 ljudi potpiše podršku pokretu, izbori za gradonačelnika i gradsku skupštinu dobiće, svakako, drugačiji ton.

Intervju je urađen e-mail prepiskom.

Vreme slanja odgovora koje sam dobijao govori mi da ni ovaj kandidat - ne spava, već neprekidno bdi nad planovima za budućnost Beograda :) 

N.K: Edi Izard je najavio da će se kandidovati za gradonačelnika Londona 2020. Komičar i muzičar Džon Gnar, je nedavno postao gradonačelnik Rejkjavika. Bepo Gril je u Italiji krenuo istim putem. Kada si pre nekoliko meseci objavio da ćeš se kandidovati za gradonačelnika, gotovo svi su verovali da je u pitanju zavitlancija. Ipak, pre nekoliko dana si i ozvaničio pokret "Jeste sveJEdno" i tako najavio učešće u borbi za mesto gradonačelnika i gradski parlament. 
Zašto se, Igore, upuštaš u takvo nadmetanje?

I.B: Jednostavno želim da posle 42 godine života uradim nešto korisno za, pre svega sebe, a onda i sve druge ljude kojima je postalo sve sveJEdno. Ceo život me (tj. nas) drndaju jedni te isti ljudi, koji su svojim političkim delovanjem u poslednjih stotinjak godina na ovim prostorima pokazali kako je zaista sve sveJEdno. Postoji oko deset miliona razloga zašto ne bi prosečan srpski glasač glasao za bilo kojeg mog (našeg) protivnika, ali teško da možete da nadjete bar jedan objektivan razlog zašto ne biste glasali za moje bliske prijatelje i mene koji nismo nikada bili članovi nijedne političke partije i nismo uradili ništa loše u svojim životima, te shodno tome nemamo ni materijalno blagostanje, za razliku od ovog kvazi-političkog polusveta koji se dobrano obogatio na patnji i sunovratu prosečnog beogradskog odnosno srpskog birača.

Radio 021 te u jednom intervju najavio kao satiričara - političara? Iz iskustva znamo da političar satiru, ali ih to ne čini i satiričarima. Zašto bi ti bio izuzetak? Ukoliko si zaista političar. Ili nisi?

Nisam ja političar. Imam suviše moralnih skrupula da bih sebe mogao da nazovem tom nepopularnom imenicom. U Srbiji je, nažalost, takvo stanje stvari i sveJEdnosti da biti političar znači biti prodavac magle. Ovde niko nikada nije uradio ama baš ništa u interesu naroda. Ali, sve je to stvar hronične gluposti ljudi na ovim prostorima. Uvek smo birali pogrešne da nas vode, što ne znači da smo ikada imali one prave u ponudi. Jeste sveJEdno.

Ti si, da potvrdimo - zvanično, stvarno, potpuno legalno i legitimno kandidat pokreta "Jeste sveJEdno" za gradonačelnika Beograda, a pokret pledira da osvoji 15 mesta u Gradskoj skupštini?

Da. Ovo bi sve trebalo da bude legitimno. Pokušaćemo da prikupimo oko 1500 potpisa 16. Februara na Office pabu, kod Hotela Jugoslavija, pa da izadjemo na crtu Gradskoj izbornoj komisiji, koja mora da proveri verifikovane potpise i odobri ili ne odobri naš izlazak na izbore. Pojedincu ili grupi gradjana je daleko teže da reši mnogobrojne birokratske probleme, nego partijama koje sve imaju svoje Opštinske odbore, ali mi se ne predajemo. Čak i stavka od 50 dinara po svakom verifikovanom potpisu nije nepremostiva prepreka, jerbo ćemo tražiti od svakog ko se potpiše za nas da tu sumu novca donira u kutiju. 

Da ponovim još jednom, za one sa lošijim kartama. Ti se kandiduješ da vodiš grad?

Apsolutno. Sa mojom ekipom koju sam simbolično nazvao “Pravi ljudi na pogrešnom mestu” verujem da mogu biti veoma uspešan kao gradonačelnik. Uostalom, u Beogradu, kao i u Srbiji je sve sveJEdno…ako ne uradiš ništa onda bude zašto ništa nisi uradio, ako uradiš nešto onda bude zašto si to uradio, a ako si slučajno uradio nešto jako kvalitetno, korisno i bio, ne daj Bože, uspešan onda te rastrgnu. Uspeh se na ovim prostorima ne prašta.

Dobro,  drago mi je da smo to raščistili. U politiku uskačeš iz stolice radio-voditelja. Tvoje emisije su, tokom svih ovih godina slušale stotine hiljada ljudi, mada bi bilo u redu reći i - milioni. Šta ti je do sada donela radijska slava? Potencijalne glasače svakako zanima i tvoja imovinska karta? Da li su ti čiste i ruke i srce i račun u banci?

Nikada nisam imao novca. Večiti problem mi je da skupim za stanarinu. Slična situacija je i sa mojim drugarima, koji su u ovom Pokretu sa mnom. Svi zajedno da se skupimo ne bi imali da kupimo ni polovnu "peglicu" od naših uštedjevina. Ceo život radim na radiju, a zapravo nikada nisam sopstvenu “legendarnost” i navodnu “slavu” umeo da naplatim kako treba. Kažu mi da živim u Americi, imao bih sto hiljada dolara mesečno. Ne živim u Americi. Ni ne treba mi. Cenim, ako bih možda imao novca, ne bih imao prelepu i predivnu suprugu, koja me trpi već deceniju i više, a to nema cenu.

Intervjue koje si dao od početka kampanje, pa i nastup u "24 minuta" završavao si rečenicom: " razmislite, da li postoji i jedan razlog zašto ne biste glasali za mene ili JESTE SVEjeDNO.“ No, politika je takva, a glasači, iako znaju da je potpuno svejedno šta ko obećava pre izbora a šta radi posle - očekuju nekakvu ponudu. Besplatne karte za kupalište na Adi za sigurne glasače, garantovano mesto za sedenje na Kalemegdanu za aktiviste...?

Obećavam da ćemo, ako udjemo u Skupštinu grada Beograda, raditi svim srcem na uspostavljanju normalnog kulturnog modela u prestonici.

Fotografija: Novosti

Pominjani Džon Gnar je postao gradonačelnik Rejkjavika nudeći u okviru programa  "besplatne peškire na svim bazenima, novi Diznilend Park, Islandski parlament bez droga do 2020. godine, kao i polarnog medveda za zoološki vrt u glavnom gradu Islanda." Naša javnost je, za sada, čula delove tvoje ponude, među kojima je zamena mesta Aerodroma i Luke Beograd, što je verovatno lakše ostvariti nego završiti Prokop ili napraviti Beograd na vodi. Šta se još nalazi na listi tvojih prioriteta, odnosno, šta nudiš građanima kao razlog da glasaju za tebe?

Na svakih 150 metara u gradu Beogradu napravićemo po jedan minijaturni kulturni centar popularni MKC…to će biti prostorije minijaturne kvadrature, ali će ih biti u buljucima.

Ipak, pored ideja poput zamene mesta Aerodroma i Luke, jedno od poslednjih saopštenja pokreta donelo je i određeni zaokret ka ozbiljnijim temama, a to je bavljenje kulturom. Zašto ulaziš u "ozbiljan teren"? Ili ćeš se temom kulture baviti na drugačiji način? Uvođenje drakonskih mera za one koji zalepe žvaku na sedište u bioskopu? Solidarni porez od kojeg će se kupovati knjige onima koji nisu pročitali nijednu duže od mesec dana?

Kultura je problem koji moramo rešavati iz korena. Da počnemo od recimo kulturnog ophodjenja u svakodnevici. Toga više nema. Beograd 60tih i 70tih, pa i većim delom 80tih je bio drugačiji grad. Šta nam se to dogodilo da dodjemo do ovoga šta sada imamo? Ovde nije najveći problem u nedostatku finansijskih sredstava za kulturu. Nije tačno da nema novca. On se samo nenamenski troši. Postoje interesne grupe “ja tebi ti meni” koje vršljaju po sadašnjem, kao što su vršljale i u prošlim sistemima. Vlast bi trebalo da najviše pažnje usmeri ka obrazovanju i kulturi, jer je u uzdizanju tih kategorija direktan spas našeg bivstvovanja na ovim prostorima.

Kako, zapravo, donosite odluke u okviru Pokreta šta je vaš program?

Spremili smo se samo za delovanje u Skupštini. Imamo tri kuglice. “Za”, “Protiv” i “Uzdržan”. Izvlačimo kuglice pa koja izadje. Ionako je sveJEdno.

Fotografija: Novosti

Ok, gradonačelnik si, ulaziš prvi put u Kabinet, pozivaš sekretaricu i prva molba ili naređenje za nju su?...

U okviru akcije “STOP NEPOTIZMU” sekretarica će biti moja supruga. Zbog izuzetnih moralnih skrupula ovde neću navesti koja će biti moja prva molba za nju u Kabinetu.

Koje kvalitete će morati da imaju tvoji najbliži saradnici u Gradskoj kući?

One koje i inače imaju. Da budu pošteni i da nisu nikada uradili ništa loše. Ja saradjujem isključivo sa najkvalitetnijim ljudima.

Neki ćemo na dan izbora otići do izbornog mesta samo da bi zaokružili ime tvoje liste na listiću za gradske izbore. Čime tim vernim glasačima garantuješ da nećeš njihov glas iskoristiti za privatno bogaćenje, stupanje u neprikladne koalicije i neprirodne odnose sa drugim političarima?

Ne postoje garancije. Ali, moji, tj. naši glasači to znaju. Njima je ionako sve sveJEdno.

Završna reč potencijalnim glasačima?

Ako Gradjanski pokret “JESTE SVEjeDNO” kojim slučajem prikupi 1500 potpisa, pa onda kojim neverovatnim slučajem pređe cenzus, dobićete u Gradskoj skupštini zabavu kakvu odavno niste videli, jer jeste sveJEdno.

* * * 

Aktivnosti kandidata i pokreta "SveJEdno" možete pratiti i na njegovom FB profilu >>.

Sakupljanje potpisa za Pokret počinje u nedelju, 16. februara na splavu Office, kod hotela "Jugoslavija" u podne i trajaće do osam sati uveče.

Meteorolozi kažu da će biti lep dan.

.

"Mračni zapisi" (knjiga o Bauhaus i preslušavanje starih traka)

Iako se dobro sećam ponora u koji sam upao pri prvom susretu sa Bauhaus, ne znam gde se to dogodilo. 
Ipak, siguran sam da postoje svega tri mogućnosti: (novo)godišnja lista emisije "100 veličanstvenih" na talasima Studija B koja se emitovala prve nedelje u godini i trajala više od 12 sati, a ja se nisam odvajao od radio-kasetofona ni pri odlasku u kupatilo jer je bilo važno čuti kompletnu listu i otkriti stotinu novih svetova; prvo gledanje filma "The Hunger" sa Katrin Denev i Bouvijem na nekoj mrljavoj VHS kopiji ili preslušavanje kasete ispisane Aninim rukopisom kod Mirona u potkrovlju.

Znam da sam imao 14 godina i da nisam mogao da povežem odakle dolaze svi ti zvuci, hipnotički ritmovi, te kako imati glas poput Piterovog. 

Nekoliko godina kasnije Piter Marfi je postao velika zvezda. "Cuts You Up" bila je redovni deo programa čak i Trećeg kanala (na "pogači" za emitovanje je pre njega išao besmisleni pesmičuljak "Calling All the Heroes" benda It Bites, tako da sam imao dovoljno vremena da spremim traku za snimanje spota ili da javim drugaricama koje su postale obožavateljke po objavi tog spota), dok su Love and Rockets (od strane kritike godinama nazivani "3/4 Bauhaus") bili deo bloka sa "So Alive", pesmom koja im je donela nekoliko godina lagodnog života.
Našoj ekipi su, pak, uvek mnogo draži bili bočni projekti - i u kasetofonima su se često nalazile šuštave kopije onoga što je Piter uradio sa Mikom Karnom pod imenom Dali's Car te bend Tones on Tail u kojem je svirao gitarista Deni Eš.

Sve to mi se, naravno, vratilo pred oči i u uši na vest da je knjiga "Mračni zapisi (Bauhaus i posle)" konačno prevedena na srpski (objavljena je 2001.) godine u izdanju "Utopije". 

Ijan Širli, autor "Mračnih zapisa" je na 180 strana ukrstio i solidnu količinu arhivskih materijala ali i intervjue koje je radio tokom '90 sa svim članovima benda i ljudima koji su im bili bliski.
Taj i takav način pričanja priče o bendu o kojem zapravo nema previše arhivskih zapisa i intervjua (jer ih je britanska štampa uporno ignorisala sve do raspada) ujedno je i jedini ispravan - jer je i akterima priče i čitaocima omogućio da se osvrnu na ključne momente istorije benda, razmirice koje su i dovele do raspada i onoga što je bilo posle. Ti osvrti iznedrili su pak i nekoliko zabavnih pikanterija o članovima benda, kao nekoliko zanimljivih trivia za obožavaoce (Najzabavnija: U TV reklami za Maxell kasete >>, koja je danas već deo hall of fame istorije oglašavanja i koja je svojevremeno dobrano doprinela popularnosti Pitera Marfija i benda - nije trebalo uopšte da se pojavi on, već Dejvid Silvijen, koji je odbio snimanje zbog zauzetosti. Pojavljivanje u toj reklami dovelo je Pitera i bend do uvodne sekvence u "The Hunger". Ostalo je istorija...)

"Mračni zapisi" još uvek nisu dostupni u svim knjižarama, ali se mogu naručiti i direktno od izdavača >>.

U međuvremenu, i ukoliko niste sigurni zašto bi ovu knjigu valjalo pročitati - mala retrospektiva.
Ovo kišno veče je prava prilika za ponovno preslušavanje izabranih delova karijere: Bauhaus, Tones on Tail, Dali's Car, Peter Murphy i Love & Rockets i opet natrag - poslednji snimak na listi je sa njihove "povratničke" turneje iz 1998.
Nije bilo lako izabrati.
No, jasno je da kompilacija mora početi sa:

"The bats have left the bell tower
The victims have been bled
Red velvet lines the black box
Bela Lugosi's dead..."

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

(Nedeljne novine, čekić, Hose Ortega i Gaset)

Prelećem preko naslova i shvatam šta su preporuke
nema svrhe oprati prozore jer nakon sunčanih dana opet dolaze ružni,

nema razloga očistiti terasu jer će kiše i vetar opet napraviti blatnjavu skramu na pločicama,

zvezde proriču nervozu i čuvajte se napora i napornog razmišljanja,
nije potrebno zagledati deklaracije na proizvodima, sve je već otrovano,

suvišno je izučavati istoriju jer evo baš sutra ćemo je izmeniti i prilagoditi potrebama,

bezrazložno je čitati debele knjige, to niko ne radi, bićete još usamljeniji, 

glasanje je gubljenje vremena, jasno je ko će pobediti, 

mrze nas toliko da je jedini lek da ih mi mrzimo više,

stavljanje znaka pitanja na kraj naslova oslobađa autora odgovornosti za napisano,
najbolje bi bilo da uskoro ponovo pogledate najnovije vesti, 
svakako će biti nečeg zanimljivog za raspravu,
nešto mesa biće na kostima, dovoljno 
do najnovijih vesti.

Iz uglova me gledaju kutija za alat, 
i vrata koja nisam još uvek zakačio, 
i juče kupljeni Hose Ortega i Gaset, ovaj deo iz knjige "Pobuna masa" >> mi je prijao, 
a proleće se smeška kroz staklo.

Najpre zakačiti vrata.
Ništa nije važnije od vrata, bila ona i na sudoperi.
Zatim - 
knjiga.
Čekić ostaviti van kutije.



.

O cenzuri

"Mnoge prepreke se stavljaju pred slobodu mišljenja. Nisu one prepreke koje mogu obeshrabriti jedan duh. Jer, pretnje, suspenzije i progoni postižu suprotan efekat od očekivanog. Treba da se složimo da postoje obeshrabrujuće prepreke: istrajnost u gluposti, organizovana nepreduzimljivost, agresivna inteligencija i dr. To su upravo te velike prepreke koje treba savladati. Upornost je ovde najvažnija vrlina. (...) Vrlina čuva svet. Kada bi samo svaki čovek hteo da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode, da se odupre predaji i da saopšti svoju volju, tada bi, i samo tada, taj rat bio, u najdubljem smislu reči, dobijen." (Albert Kami, 1939)

* * *

"Cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu." (Danilo Kiš, "Cenzura/Autocenzura", 1985)

* * *

Danila Kiša je sinoć jedan od cenzora operativaca najpre demantovao, prvo priznavši šta je tajna njihovog uspeha u brzom uklanjanju nepoželjnih sadržaja sa Mreže, ali se nakon toga samocenzurisao i priznanje ipak obrisao.

Ukoliko se okrenem i zagledam u našu noviju istoriju, ne mogu a da se ne zapitam: šta bi bilo koga zapravo sprečavalo u tome da posegne za cenzurom, tj. ukidanjem sadržaja po medijima, u ovom sinoćnom slučaju - na Mreži?

Ko je od cenzora iz prethodnog saziva ostao bez posla, dobio zabranu na rad na određeno ili neodređeno vreme ili bio izložen moralnoj poruzi? 

Ko je od komentatora koji su rečima ukazivali na nepodobnost tuđeg pisanja ili delanja ostao bez uhlebljenja?

Ko je od onih koji su ciklionskim kaznama udarali po medijima krajem devedesetih ostao bez posla?

Bogati takvim iskustvom i svesni činjenice da nismo raščistili to pre četrnaest godina, naravno da će ponovo iskoristiti borilački zahvat koja omogućava da se nekažnjeno (štaviše, bogato su nagrađivani) uklanjaju, uništavaju ili naglavačke okreću ljudi, dela i vesti o njima i drugima i sasvim je logično da brisanje deluje kao najefikasnije oružje u borbi protiv drugačijeg.

Naročito kada se ljudi smeju njihovim delima, odnosno načinu na koji su izvedena.

Tehnologija nam je, u međuvremenu, kreirala jednu suštinsku prednost. Za razliku od onda, kada smo medije imali kao jedini izvor informacija i usamljena mesta u kojima smo mogli da konzumiramo sadržaj koji ne vređa pamet i srce, petnaest godina kasnije svako od nas ima priliku da kreira, postavlja i ne malom broju ljudi sadržaj za koji smatra da je važan učini dostupnim. 

Ono što stvar ili ne stvara razliku je autocenzura.

("Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma (...) Tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku." - Danilo Kiš.)

Nijedna vlast ne voli kada joj se građani smeju. 

Umberto Eko kroz lik Vilijema od Baskervila u "Imenu ruže" tvrdi da je smeh važan jer ubija strah od đavola.

A kada smehom isteramo strah, onda ćemo možda postati zainteresovaniji za činjenicu da smo trenutno nadglasani od strane onih kojima smo se smejali jer nisu umeli da koriste ni pokretne stepenice.
...

"Ritam Balkana" (serijal)

Godine nepostojanja valjano osmišljenih i produciranih emisija posvećenih muzici su me već navikle da za takvim sadržajima tragam isključivo po mreži. I prečesto je momenat u kojem uspevam da pronađem traženu priču ili fragment (neke strane ili naše stare serije) najčešće mešavina sreće zbog pronađenog i tuge što takvih emisija u nas više nema.

Evo konačno dobre vesti za oči, uši i glave željnih dobro ispričanih i skrojenih priča o muzici i tlu sa kojeg potičemo! 
Od prošlog četvrtka na kanalu Al Jazeere počelo je emitovanje serijala "Ritam Balkana" - koji će u deset polučasovnih epizoda pokušati da predstavi i na drugačiji način premreži teritoriju koja je tokom vekova upijala različite uticaje sa svih strana i tako postala kolevkom unikatnog muzičkog amalgama.
Našeg.

Prva epizoda serijala, emitovana prošlog četvrtka obećava prijatno putovanje: pred kamerama i pri instrumentima smenjuju se predstavnici zvuka koji povezuje i različite prostore i epohe. U prvoj su se sreli Hazari, Naked i Zoran Simjanović, uz prijatan izlet u početke rok muzike u Beogradu šezdesetih, a u narednim će se naći i Divanhana, Dubioza Kolektiv, Leb i Sol, Gibonni, klapa Cambi, Dječaci, Zoran Predin, Rambo Amadeus, Kornelije Kovač, Sylvester Levay (sećate ga se po "Fly Robin Fly" i benda Silver Convention :), Foltin, TBF, Dino Šaran (Letu Štuke) i drugi - koji muzikom povezuju prostore i vreme, ali i brišu granice kojima smo fizički razdvojeni.

"Ritam Balkana" je rezultat višemesečnog rada autorskog tima koji ume da ispriča priču o onome što je bilo ali ume i da generiše novi sadržaj. Autor Nebojša Grabež i snimatelj Nenad Barbul su tokom proteklih meseci prešli preko 10.000 kilometara i razgovarali i sa velikanima ali i sa manje poznatim, "hrabrim pojedicima koji uporno i volonterski opstaju na terenu pop kulture".  
No, vrednost ovog serijala nisu samo svi ti pređeni kilometri, granice i razgovori sa junacima muzičke scene Balkana. U načinu na koji Grabež plete priču čuju se i "milioni minuta muzike i stotine pokidanih trzalica i žica na gitari" (ovo je Nebojšin odgovor na moje pitanje odakle mu inspiracija i hrabrost za upuštanje u projekat ove vrste :)

Postoji taj deo prve epizode u kojoj tri sorte muzičara sviraju istu muzičku temu na svoj način, a koja je potekla iz improvizacije Zorana Simjanovića snimljene još šezdesetih u pesmi ("Gola Maja"). Tih nekoliko minuta jesu primer drugačijeg promišljanja i majstorluka autora serijala. Takav zahvat preporučuje za gledanje i nastavak serijala - zato što Grabež kaže da će svaka epizoda imati svoj, drugačiji duh i drugačiju vrstu iznenađenja.

"Ritam Balkana" emituje se premijerno četvrtkom na Al Jazeeri, a prva epizoda dostupna je već i na njihovom sajtu. 
U drugoj epizodi - "Od sevdaha do bunta", koja će biti emitovana u četvrtak u 17.30 i 19.30h pojavljuje se Divanhana, u fantastičnom spoju bosanske tradicije i džeza a Dubioza kolektiv će objasniti kako je i bukvalno postala ex-jugoslovenski bend.

Ja se, pak, nadam da se ovo putovanje muzičkim mapama Balkana neće završiti u tih deset epizoda, već da je ovo tek početak.

U međuvremenu - obavezno slušanje i gledanje!

Prva epizoda je već online:



p.s. Ukoliko propustite emitovanje na kanalu Al Jazeere i želite da gledate kad se vama gleada na Mreži – nove epizode biće dostupne svakog ponedeljka na ovoj stranici >> od ponedeljka ili na ALJ Youtube kanalu >>. 
p.p.s. Više o serijalu možete pronaći i u tekstu njenog autora ovde >> 
.

Plivanje! (Valeri, Hristić, Sandrar, Kami i Mediteran)

Dok sam prošlog leta ponovo čitao Hristićeve priče o moru i Mediteranu, "Terasu na dva mora", izležavajući se nadomak morskih talasa, obećao sam sebi ponovno čitanje Pola Valerija, koji često ulazi i prolazi kroz njegove priče.

(Pokojni profesor tvrdi da je Valeri napisao i najveću pesmu ikada ispevanu podnevu na Mediteranu. O zorama i sumracima nad pučinom nije teško pisati. Pisati o podnevu je zadatak za majstora. Hristić kaže: "Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete")

Početkom zime sam na policama "Beopolisa" konačno pronašao "Mediteranska nadahnuća" Pola Valerija, na čijim stranicama otkrivam i ovaj pasus, posvećen - plivanju.

"Baciti se u masu i pokret, delati do svojih krajnjih mogućnosti, od potiljka do palca na nozi; obrtati se u čistoj i dubokoj supstanciji; piti i izbacivati tu božansku gorčinu, to je za moje biće igra ravna ljubavi, čin kojim moje telo otkriva sve znakove i moći, kao što se jedna ruka otvara i zatvara, govori i dela. U moru, čitavo telo se daje, uzima, začinje, troši i kao da želi da iscrpe sve svoje mogućnosti. Ono želi da ugradi tu vodu, da je obgrli, ono postaje ludo od života i svoje slobodne pokretljivosti, ono je poseduje, ono izrađa s njom hiljade najčudnijih ideja. Zahvaljujući njoj, čovek sam kakav želim da jesam. Moje telo postaje direktni instrument duha, a ipak tvorac svih svojih ideja.
Sve mi postaje jasno. Shvatam šta bi ljubav mogla da bude u svojoj konačnosti.
(...)

Plivaj, dakle! 

Zagnjuri glavu u taj val koji se valja prema tebi, s tobom se razbija i valja!

U jednom trenutku, učini mi se da nikada neću moći izaći iz mora.

Stalno me bacalo, i ponovo hvatalo u svoj neodoljivi nabor. Povlačenje ogromnog vala koji me je izbljuvao na pesak valjalo je zajedno samnom i taj pesak. Uzalud sam zavlačio ruke u pesak, jer on se spuštao zajedno s čitavim mojim telom.

Kako sam se još malo borio, jedan mnogo veći val stiže, i kao olupinu izbaci me na rub kritičnoga područja.

Najzad koračam ogromnom plažom, drhteći i pijući vetar. Srećni bosonogi čovek, hodam pijan od hoda po ogledalu koje neprestano glača nežan val."

* * * 

U ovom popodnevu mislim 

na šljunak Egremnija na Lefkadi koji se uvija pod našim nogama,

mislim na crveni pesak južne plaže Kefalonije,

pesak i male uvale Elafonizija na zapadu Krita,

tišinu dugačke plaže posle Lindosa na Rodosu,

bele oblutke koji podsećaju na golubija jaja kod Sidarija na Krfu,
mislim na talase koji iz pravca Skiatosa stižu do obala Pilia samo da bih ja u njih uskakao,

čak mi i neudobna crna stena na istoku Sicilije nedostaje,

sve dajem za smolu na prstima i miris soli na koži,

"dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca", kako bi to rekao Alber Kami.

Mislim na ostrva na kojima smo bili 
i ona na koja se nikada nećemo iskrcati 
poput Bleza Sandrara koji baca svoju odeću preko ograde broda, 
želeći da stigne do njih.

Plivam ka.

Fotografije: Lefkada, 2011-12, Sicilija, 2008.

"Budi sam na ulici" [rekonstrukcija]

"Ona ide,
od početka,
uz vetar. "

(Margita o muzici Ekatarine Velike, 1990)

Kristal je odavno polomljen. 
Ipak, te staklene iskre pod našim nogama i dalje svetlucaju. 
I bacaju svetlo daleko.

Negde, u nekom podrumu neke televizijske redakcije, na nečijem tavanu ili sanduku punom sećanja na davno vreme, u nekoj kutiji ili traci kompletna originalna verzija ovog spota sigurno postoji.

Dok original ne izroni iz skrivene arhive, postavljam snimak u ovom obliku, sklopljen od fragmenta koji je bio dostupan na mreži (uz zvuk snimljen u Kulušiću 1986), povezan iznova poput dragocene vaze čije sve deliće nemam, ali mi je važna i želim da je imam pred očima.

Ovako umontiran klip možda će nekoga podsetiti da posegne za arhivom i učini original dostupnim. 
Mene će podsećati na to da negde u nekom mraku ostali delići kristala svetlucaju i dalje, i da za njima valja i dalje tragati.




p.s. Dodatak:
Intervju iz magazina "Rock", 1986.
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01a.jpg
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01b.jpg
http://i195.photobucket.com/albums/z55/3alfa3/01c.jpg
.

(Nedeljni komentar)

http://popeyefrancom.deviantart.com/

Video sam jutros što dugo nisam, 
hoda čovek i čita novine u hodu,
ne pazi gde ulicu prelazi.

Zatim zastane,
usta mu se šire, 
šire mu se i zenice, 
šire mu se nozdrve, 
na slike i reči sa naslovne stranice.

Možda se častio novinama, 
možda ih nije čitao godinama.

Možda pripada onima, 
što veruju da ponešto tačno u njima ima,
izuzev numeracije pri vrhu stranice.

Možda pokušava da pronađe i neku dobru vest, 
kakvih dugo nije bilo.

A možda mu je to i uspelo.

Ili se, čitajući, setio one Džonijeve:
"ako ne slušaš kurvin sine, 
nećeš ni jesti."

Dosta nagađanja.
Požuri ka pijaci.

Ivan Ivačković: "Kako smo propevali (Jugoslavija i njena muzika)"

Upustiti se u pisanje knjige koja će pokušati da među koricama pomiri četrdesetak godina muzičke scene Jugoslavije i to lutanjem po žanrovima - od Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, Lepe Lukić, Silvane Armenulić i Šabana Bajramovića, Miroslava Ilića i Lepe Brene; do Šarla Akrobate, Idola i Orgazma - te konačno do crtica o bendovima koji su turnejom "Izađi i bori se" za sada poslednji put gitarom, bubnjem i basom dali Srbiji podsticaj na neko delanje - pokušaj da se, dakle, sve to stavi na pravo mesto zadatak je koji će sebi dati ili potpuni ludak ili osoba koja je veoma sigurna u sopstvene moći sakupljanja, rasuđivanja i umešnosti razdvajanja važnog i nevažnog.

Zato što taj i takav pokušaj podrazumeva i dopisivanje čitavih pasaža koje će rasvetliti i događaje iza bine i na političkoj sceni Jugoslavije u periodu od pola veka - sve što mi preostaje je da čestitam Ivanu Ivačkoviću, autoru knjige "Kako smo propevali", objavljene pre nekoliko nedelja.

Uprkos obimu (470 strana) i tom vrludanju od Silvane do Nirvane (što je, kao postupak često označavano kao uzrok kraha jugoslovenske pop-kulture) - Ivačković je uspeo da kreira pitku knjigu, ali ta pitkost nije rezultat kreiranja knjige koja je "po svačijem ukusu".

Najpre, Ivačković je uspeo da skroji knjigu kroz koju se prolazi sa uživanjem poput onog koje su donosili serijali "SFRJ za početnike", "Robna kuća" ili ponovo aktuelna izložba "Živeo život II" koja se ovih nedelja održava u bivšoj "Elektrotehni" u Knez Mihajlovoj: hladne glave rasvetljava mnoge (najčešće paralelne) procese koji su se na sceni i iza nje odvijali tokom decenija posleratne Jugoslavije. 
Dodatno - knjiga je krcata (ali ne i preopterećena) referencama i putokazima ka drugoj literaturi koja se bavi epohom i kulturnim gibanjima i tako sa lakoćom poziva na dalje istraživanje teme ili događaja.

Momenti u kojima Ivačković pobeđuje pomenuti serijal i kreira vrednije delo su pasusi u kojima uspeva, iako osuđen na (neophodnu) jezgrovitost, da zabeleži i lični stav - sa kojim se čitalac može ali i ne mora slagati, i koji čitaoca vuče da posegne za sopstvenim sećanjem ili osećajem i da uđe u raspravu sa knjigom, premotavajući po glavi novinske članke, davni radio program ili emociju koju (ne)poseduje prema izvođačima koji su u ovoj knjizi tretirani jednakim, bez obzira na to da li su bili po ukusu većine, manjine ili samog autora.

Ova knjiga ponovo otkriva i more pikantnih detalja: (prve ikada zabeležene) ulične proteste spontano organizovane zbog nepravde učinjene Đorđu Marjanoviću na jednom festivalu 1961; šta su frizura i ponašanje Zorana Miščevića iz Silueta na sceni značili za jugoslovensku muziku; tiraže Mice Trofrtaljke o kojima su rokeri mogli samo da sanjaju; razloge prekida karijere Vice Vukova; osam taktova koje je Bijelo Dugme odsviralo pred Titom; podseća na činjenicu da je PGP RTB odbio da štampa omot "Odbrane i poslednjih dana" zbog Miroslavljeve ćirilice ali da zagrebački "Jugoton" nije imao problem sa tim - i mnoge druge momente kroz koje se može razumeti zapetljanost sistema i duh epohe.

(Neki od "živopisnih detalja" koji bi definisali zeitgeist su, na žalost, preskočeni - poput činjenica da su prateće vokale na "Bolje biti pijan nego star" pevali Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov; i da su neki "narodnjaci" snimali albume za 50 (pedeset!) minuta a prodavali ih u 300.000 primeraka - ali zato postoje - i druge knjige i razni drugi sagovornici :)


"Kako smo propevali" predstavlja, dakle, odličan početak - mesto sa koje mogu početi potrage u svim pravcima (i koje bi zainteresovanog čitaoca mogle da odvedu i van kruga knjiga o muzici poput "Sedme republike" Anta Perkovića >> ili Žikićevog "Fatalnog ringišpila" sve do, na primer "Koka Kola socijalizma" Radine Vučetić >> ili "Od internacionale do komercijale" Zorana Janjetovića), ali to nije i njena jedina (emotivna) vrednost. 

Tokom čitanja - sigurno će vas naterati da ponovo preletite kroz albume koje niste slušali godinama ili potražite pesme koje pamtite sa radija a koje su bile sastavni deo našeg odrastanja (iako ih nismo voleli :)



(Nakon "100 godina" sam ponovo preslušao "Beskonačno" Leb i Sol, 
"Doživjeti stotu" (i shvatio da ga i dalje znam napamet); "Zonu sumraka" Filma; prvi album Miladoyke YouNeed i "Tuplji ili bistriji..." Šarla. 
Eto, to vam radi ova knjiga.)

Čitanje ove knjige, odnosno ponovno sagledavanje turbulencija kroz koje je Jugoslavija prolazila na političkom, ekonomskom, kulturnom i muzičkom planu istovremeno rasvetljava jednu od najbolnijih činjenica sadašnjice. Ukoliko ne računamo nekoliko preživelih aktera iz srećnijih vremena koji i dalje mogu da se pogledaju u ogledalo - na ovom tlu se već godinama nije pojavio autor ili bend čija muzika, stihovi i stavovi uspevaju da pokrenu ni delić lavine kakve su nekada pokretali Štulić, Bregović, Đorđević ili Mladenović. Oni koji su izrastali u vreme i nakon uragana besmisla koji nam je odneo krov nad glavom, koliko god bili dragi ne uspevaju da na koncertima okupe više od 300 ljudi i to uveliko nije tema za zabrinutost već razlog za gorki okus, kojeg ne mogu da se oslobodim, već godinama.

"Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio
A sad nosim kako mi ga skroje"


.

Katarina II: "Geto" [o preskočenom stihu, Novom Beogradu i video klipu]

I dalje ne znam zašto je iz pesme "Geto" izostavljen red teksta koji je zabeležen na omotnici albuma Katarine II i koji kaže: 

"Rođen sam u getu/
Tako nešto zadaje strah."

Sa omotnice albuma "Katarina II"

U knjizi "Mesto u mećavi" Aleksandar Žikić citira Petra Janjatovića: 
"Sećam se pesme "Geto". Bili smo u njegovoj sobi na Novom Beogradu, to je ona klasična dečija soba, uska, sa samo jednim prozorom na zidu i onda me je on pozvao da pogledam kroz taj prozor i rekao: evo, to što vidiš kad pogledaš dole odavde, to je opisano u pesmi "Geto". To je geto, taj Novi Beograd."
.

Fotografija iz devedesetih.

No, taj red o strahu koji Milan nije otpevao , ...balkon, zid sa divljim ružama, Atlas... Grci, mit i legenda" i stih "plava bluza i kifla pred čas" koristim kao putokaze i ka drugim značenjima geta.

Pričajući na temu geta u jednom od poslednjih intervjua, deset godina nakon objavljivanja te pesme, Milan priča:

"Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede (...) Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi, a da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče baš iz toga što ljudi žive baš u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski , ali i ljudski, što je mnogo važnije.
Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, i tako dalje... 

Iz geta je sve sumorno, sve je strašno."
(Intervju je dostupan ovde >>, ali nije "poslednji", kakvim ga predstavljaju.)

* * *

Za "Geto" nikada nije napravljen zvanični video.

Dok magla češlja pramen na ulici, uz snimak sa albuma Katarina II ređam kadrove iz jednog filma Dušana Makavejeva, 
o kraju epohe i ideje 
plave bluze i kifle pred čas.

Za rođene tačno u čas da vide.


.

Nikolas Kar: "Plitko" (da li nas i kako internet menja?)

Trogodišnja Kaća stoji ispred ekrana "starog" televizora koji je pre pet godina bio "čudo tehnologije".
Dodiruje prstima ekran, pokušava da "pritisne" deo slike na ekranu, ali ekran ne odgovara na njen pritisak.
Kaća se okreće ka nama i iskreno razočarana kaže: 
"Ne radi. Hoće Ju-tub!"

* * *

Da li će Kaćina generacija biti "gluplja" od naše, koja je odrastala najpre uz crno-bele televizore, a zatim i one bez daljinskog upravljača? Da li će ostati uskraćena za ono što smo mi pronalazili u "Velikoj Prosvetinoj enciklopediji" ili "zelenom" Larusu? (još uvek stoje na policama i ponekad su veoma korisne).

Da li će nam mozak "zakržljati" od "neupotrebe"?
To zavisi samo od nas, korisnika.

Da li je mreža donela promene srodne onima koje je civilizaciji podario Gutenberg?
Svakako - da.

Da li je mreža samo komunikacijski kanal ili oblikuje način na koji mislimo?

Da li nas mreža vraća u stanje potpuno razuđene svesti koja je bila prirodno stanje naših predaka, čije je preživljavanje zavisilo od rasutosti pažnje na opasnost, hranu, sklonište i potomke? 
Da. Ali, za to, kao i mnoge druge izazove ove vrste postoji lekovi: volja i mera.

Da li ćete u narednim sekundama, već zamoreni ovakvim uvodom pokušati da preletite kroz ovaj tekst dijagonalno da biste pronašli odgovore i ključne reči?
Verujem da hoćete.
I ja bih to, verovatno, učinio, suočen sa ovolikim tekstom :)

* * *

Od kako se pojavila u prodaji (najpre u hrvatskom a zatim i i srpskom prevodu) - citati iz ove knjige a koji su rezultati predanog rada Nikola Kara počeli su da služe kao pomagalo i argumentacija za tekstove koji žele da dokažu da "nas internet zagljupljuje", a to zapravo nije pravedno prema njenom autoru.
Jer, odgovor nije jednostavan i nije - jedan.
A "Plitko" sa lakoćom rasvetljava dubine problema.

Najpre - čitanje ove knjige (izdavač - Heliks, 2012) donosi radost poput onog koje je donela "Historija čitanja" Alberta Mangela ili "Ne nadajte se da ćete se otarasiti knjiga" (Umberto Eko i Žan Klod Karijer >>), baveći se temama koje odlaze do toga kako je pojava zareza (da - "," - tog znaka) uticala na uticaj pisane reči u istoriji naše civilizacije.

Na drugom nivou - Kar je baveći se ovim problemom zaista uronio duboko u problematiku i rasvetlio temu prateći naporedo socijalno-kulturološke promene u civilizaciji od Egipta do danas, argumentujući stavove, kada je potrebno - i istraživanjima neurologa koji uveliko prate promene koje nam se dešavaju u glavi.
Nikolas Kar nije digital native, ali je on-line više od dvadeset godina i tokom rada je konsultovao obiman broj izvora, što ga čini odličnim vodičem ka odgovoru na ključno pitanje: da li nas Google zaista zaglupljuje, ili se samo prilagođava našoj lenjosti, ne-kritičkom mišljenju i prihvatanju "prvih odgovora" kao jedinih istinitih.
Jer, mi jesmo skloni plitkom.

"Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor." 

(...)

"Mreža donosi i brzinski sistem reakcija i podsticaja - rečnikom psihologije, "pozitivnih potkrepljenja" - koji ohrabruju ponavljanje kako fizičkih tako i umnih radnji. Kad mišem pritisnemo hipervezu, dobijamo nešto novo što možemo da pogledamo i ocenimo (...) Ona nas pretvara u laboratorijske miševe koji konstantno pritiskaju poluge ne bi li dobili mrvice socijalne ili intelektualne hrane."

(...)

"Kad su knjige i časopisi počeli da plave tržište, ljudi su prvi put osetili da su pretrpani informacijama. Robert Barton u svom remek-delu iz 1628, "Anatomija melanholije" opisuje "golemi haos i zbrku knjiga", s kojom se suočavao čitalac u 17. veku: "One nas tlače, oči nas peku od litanja, a prsti od okretanja stranica". Godine 1600, dakle tek malo pre toga, još jedan engleski autor, Barnabl Rik, ovako se jada: "Jedna od velikih bolesti ovog doba je to mnoštvo knjiga koje tako preteško pritiska svet pa on nije u stanju da svari to preobilje inertne materije koja se bez prestanka leže".

* * * 

Dok ne prošetate do knjižare, nabavite knjigu i pokušate da se koncentrišete na linearno čitanje ne-klikabilnog teksta (a to je, i dalje, vrhunsko uživanje, naročito u zimskim danima, dok je računar isključen) i dok ne uronite u naraciju koja u sebi krije putokaze, tj. linkove ka mnogim drugim knjigama i sadržajima a koji će izoštriti pogled na problem, evo uvodnih stranica iz knjige sa sajta izdavača >>, kao i veoma zanimljovog teksta postavljenog nedavno na (odličan) blog Politiks tejps - "Da li nam Google uništava pamćenje" >>

* * *

Drago mi je ukoliko ste pažljivo čitali ovaj tekst od početka do kraja. 
Ukoliko ste tokom čitanja poželeli da se on završi što pre i počeli da prelećete preko redova, "Plitko" je knjiga za Vas.
Ukoliko niste brzali pri čitanju - biće i to uskoro.
Period Vaše adaptacija je već u toku.
Pitanje je samo da li želite da budete korisnik ili korišćeni.

.

"Good vibrations": filmčina!

"Kada se priča o panku - 

Njujork je taj koji ima frizure,

London je taj koji ima pantalone,

ali Belfast je taj koji ima razlog!"

Teri Huli

Ima neka trajna veza:

kao što je John Peel svojevremeno zaplakao sedeći u kabini automobila zaglavljen u saobraćaju kada je na radio čuo "Teenage Kicks" od The Undertones, tako sam i ja nehotice pustio suzu (katarzičnu) gledajući scenu filma u kojoj Teri Huli, centralni junak ove priče konačno sluša na radiju taj isti singl koji je objavila njegova izdavačka kuća, "Good Vibrations", dok Belfast razaraju katolici i protestanti, krajem sedamdesetih.
(Ne, nećemo sad diskutovati kakvi su to ljudi koji puštaju suzu na takve pesme.)

"Good Vibrations" je, dakle, priča o Teriju - pasioniranom dobrom ludaku koji se nije libio da u tom i takvom Belfastu, zaoranom bombama i verskom netrpeljivošću najpre otvori prodavnicu ploča, a zatim skoči u avanturu objavljivanja ploča - i to mladih pank-bendova Belfasta u koje u to vreme, naravno, nije verovao niko.

Zapaljiv poput "24 Hour Party people", srodan "The Commitments" Alana Parkera i pun iznenađenja poput "No-one knows about Persian Cats" (odličan film o muzičkoj underground sceni u Teheranu >>) - "Good Vibrations" daje sve što od filma (o muzici) tražim: srce, dušu, dobru glumu, gutz i muziku koji su lečila ono što su politika i vera činile bolesnim decenijama. 
A tamo gde bi se mnogi reditelji i glumci spotakli - ova ekipa svira dalje svoja tri akorda bez opuštanja i utišavanja distorzije i vozi filmsku priču kako valja, na svega četiri kanala.

U stvarnom životu, Teri je prodavnicu otvarao i zatvarao nekoliko puta, neprekidno balansirajući na ivici bankrota. 

Ali, to nije važno.

Važno je da je danas na grobu John Peela stih upravo iz pesme sa početka ove priče, komad muzike od tri minuta u koji je Teri verovao. I tražio način kako da taj komad muzike svet - čuje.
(To što je Feargal Sharkey posle snimio "A Good Heart" je druga priča :)

Ovaj film, naravno, nije priča o panku i pank-muzici - već ep o hrabrosti i ludosti koje cvetaju najčudnijim cvetovima na naizgled najsuvljem tlu.

U to ime, da ponovimo:

.

Omiljene pesme 2013 [preslušavanje]

(Nekako u ovo doba godine, a pre trideset godina - početak zime 1983. dobio sam prvu "praznu kasetu" - crveno-belu Sony CHF-60 i tako dobio opciju da snimam omiljene pesme sa radija. Na kaseti su se uskoro gurali, uz glasove koji su podsećali na frekvencije i stanice i deliće reklama - i Bouvi, Depeche Mode, ser Pol i Prins. 

Trideset godina kasnije....)

Kakva godina!

Niotkuda - David Bowie, zatim Iggy Pop, Pixies, The House of Love, Prefab Sprout, očekivani ali i briljantni Nick Cave i Tricky, zatim Suede i Arcade Fire, tek otkrivena Laura MVula, Willis Earl Beal, Savages, CVRCHES, novi John Grant, Yo La Tengo, Jim James, Jim Guthrie... i za kraj, a po prvi put na sada već tradicionalnoj godišnjoj listi prešlicavanja tu su i tri domaće pesme koje su ove godine osvojile uši, srce, stopala i utrobu. 

"Zabluda" Jarbola - čudo od pesme spakovane u minut i pedeset sekundi već je zaslužila mesto u nekoj novoj knjizi o pesmama koje menjaju život.

Obratite pažnju na: 
... tekstove Johna Granta ("I am the Greatest MF that you'll ever gonna meet")... 
i "Nothing arrived" benda Villagers... 
... i Stingovu "Practical Arrangment" - najbolju stvar napisanu još od "Nothing like the Sun"... i italijansku akrobaciju Erlanda Oyea... 
... kao i fantastičan album Johnatana Wilsona... 
... zatim buku i bes Savages...
glas Willis Earl Beala... 
... Anu Ćurčin ste sasvim sigurno već čuli... Jeste li?...
ok, neću više nabrajati:

Pred vama je gotovo 50 izabranih pesama iz 2013: ima bržih i sporijih delova, gitarskih i elektronskih, plesnih i depresivnih... možete je slušati u celini, možete i pauzirati, preskakati ili se vraćati kasnije - sve vam je dozvoljeno :)

Play & Enjoy.

Srećna Nova!

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * *