Krakow: „Menjaj me“/“Vatre svitanja“ [39 pesama, #21/22]

I

Na ovoj fotografiji imam osamnaest godina. 
Gledaj levo.

Upravo smo odsvirali jedan od poslednjih koncerata, Ada, proleće 1991. Snimala je i televizija.
Zaslužili smo.

Prethodne četiri godine obeležile su stotine sati proba, pisanja, proba, smišljanje imena za bend, pevanja, proba, nošenja kablova, proba, ok zvaćemo se Krakow, Srđa, Jelena, Vlada D, Vlada M, ja; proba, nabavka instrumenata, proba, traženja prostora za vežbanje, proba u podrumu koji jedno vreme delimo sa njima >>, probe sa Igorom koji pokušava da od mene napravi pevača, nabavka novca za snimanje, proba u Srđinoj sobi, puštaj vazduh iz stomaka, snimanje, probe, snimanje sa Igorom, probe i na kraju svega dogovori kako da nastavimo dalje, u manjem broju.

Probamo i to, a onda

ne nastavljamo.

Postoje raskidi koje sam lakše pregrmeo nego razlaz benda tog leta.

Iza nas je bilo 5 „demo-snimaka“, 1 „živi“ snimak sa Radio Beograda (i oni su dolazili na koncerte, snimali, nismo bili loši; Dadov, SKC, KST, Akademija), desetak svirki, nešto fotografija, 2 teksta u tadašnjem “PopRock-u”, 4. mesto na demo listi B92 i 2. mesto u emisiji „501” Radija 202;  par gostovanja na radiju, dva snimanja u Studiju 6 Radio Beograda, sve to je iza nas i sve to deluje neverovatno veliko kad imaš svega osamnaest godina.

.

 
Mnogo važnije: iza nas je spoznaja da je mali broj stvari koje se mogu porediti sa trenutkom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, kao jedno. Svoju muziku.

Sve to ostaje u sećanju i osećaju, manje na trakama. 
Snimke čuvaš, naravno.

Neko vreme.

II

Poslednja kopija tih, naših snimaka završava kod Srđe jednog ranog letnjeg jutra, nakon celonoćnog lumpovanja. 
Crna TDK hromka, najbolja koju sam imao, čuvala je svih 6 snimaka.

Poslednja dobra kopija za koju znam.

U tom trenutku u kojem mu predajem traku, svi ti snimci sele se u moje sećanje.

Na neko vreme. 
Vreme je pokazalo - na predugo.

III

Sedam godina nakon početka ove priče Bane Stevanović - drugar i kolega sa Indexa, kolekcionar čudesnih snimaka iz istorije jugoslovenske muzike - dolazi na radio noseći za mene najneverovatnije otkriće ikada.

Naš snimak!

U danima kada sam već odustao od ideje da ću se ikada čuti, Bane donosi jedan od snimaka, sačuvan na traci u arhivi Studija B, iskopiran tokom jednog od naših gostovanja. Nikada neću saznati ime te divne osobe koja je prebacila snimak sa naše trake na studijski magnetofon, tim činom je 1/6 sećanja ponovo materijalozovana. Putovala je, dakle, sa trake na studijski trakaš, sa trakaša na mini disk, sa mini diska na drugu traku, sa nje na zvučnu kartu.

Sa nje, natrag u moje uši. 

Snimljena 3. marta 1991 u Studiju Vlade Rackovića na Senjaku.

Boris tvrdi da je čuo par dana kasnije na programu B92, u danu kada je program devesetdvojke prvi put zaista prekinut zbog demonstracija u centru grada.

Kako god, snimak je bio ponovo tu.
Suvišno je reći, i nakon sedam godina pauze, mogao sam da ga "raskadriram".

IV

Sada smo već na deset godina od početka ove priče.
Vlada Marinković, naše čudo od bubnjara - javlja iz Pariza da možda negde poseduje kopiju ostalih snimaka. Nije siguran. Do te kopije ne dolazim. U međuvremenu, ona spasena šestina našeg rada umnožena je u ne znam koliko kopija i podeljena i gde treba i gde ne treba, za svaki slučaj.

 .

V

To je prokletstvo: petnaestak godina nakon početka ove priče, listam foldere i shvatam da sam zapravo sakupio sve što sam ikada želeo da posedujem, ako pričamo o muzici. Čak i neke Igorove snimke koje ni on nije imao.

Sve sam pronašao i sačuvao, izuzev naših snimaka.

Vlada D. tvrdi da ima to na traci sačuvano, ali ta traka nikako da ugleda svetlost dana.

(V, hoćeš li zavući ruku u kutiju sa trakama ili čekaš da se baš sve razmagnetiše? ;)

VI

Konačno, dvadeset godina kasnije, Andrej javlja da je pronašao kasetu koju sam mu poslao pre devetnaest godina u San Francisko.

Na njoj su dva od šest snimaka.

Ironijom sudbine, jedan od ta dva već posedujem.

Ali, drugi je dragocenost, od one vrste da ne pokušavamo ništa preko Mreže, bolje traku u kasetofon ne ubacivati, ništa dok on lično ne dođe u Beograd i donese je.

Nakon toliko čekanja, nije problem.

VII

Andrej sleće u Beograd prošlog četvrtka. Nismo ni torbe ubacili u gepek, kaseta je u mojim rukama.

Imamo plan: prebaciti snimak sa trake na hard, narezati kopiju Srđi, ženi se u subotu.

Proveravam Kizu ima li još uvek neki kasetofon u operativnom stanju.

„Misliš, dek?”.

Dobro, „dek”. 

Ne sećam se kada sam poslednji put tu reč izgovorio.

I sedimo u Kizinoj sobi.

Prvi put posle dvadeset godina čujem uvodne taktove snimka „Vatre svitanja”.

Nisam zaboravio tekst. Nakon toliko proba, promena, proba i priprema snimanja, ne možeš da zaboraviš.

Ok, imali smo po osamnaest godina.

Ali, uopšte nismo bili loši.

I to šuštanje trake sa snimka daje čitavoj priči i nešto šarma.

VIII

Po planu, Srđa dobija kopiju u subotu uveče.

Iste večeri, Igor se penje na binu i mnogi od nas prvi put u životu čuju uživo „Pozovi me” Jakarte.

Ali, to je već previše pesama za jednu priču.

I previše sećanja izlazi na videlo, u noći punog meseca, kraj reke, stotinak metara od mesta na kojem smo počeli da probamo, prvi put, pre toliko godina.

I dalje, ništa se ne može porediti sa tom vibracijom, momentom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, svi kao jedno.

Kakva god ta muzika bila.

I bilo bi blesavo negirati da su ovi snimci podjednako važni za priču o "39 pesama", čak možda i mnogo važniji od svih ostalih.

. . .   

odjavna špica:

Svirali i pevali: Jelena Božić, Vlada Marinković, Vlada Debeljković, Srđa Popović, Bojša.

Učitelj disanja i pevanja: Igor Popović

Gostovali i pomagali s vremena na vreme: Aćin i Stevan Dimitrijević - Dimi.

Fotografisao: Marko Metlaš (jesu li negativi kod tebe ili kod mene?)

Vitezovi od spasenog snimka: Bane Stevanović i Andrej Milivojević.

Tehnička podrška i vlasnik funkcionalnog deka: Zoran Dimitrijević Kiza.

Fotke skenirao: Djura

Nastavak priče dostupan je ovde >>

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde]

Sonja, 50. [1961-2008]

„Beket je napisao Godoa u 47. godini, u potpunoj besparici, 

što znači - za mene još ima nade.“

.

Sonja bi sutra proslavila 50. rođendan.

intervju >>

 

re:konstrukcija [ekatarina velika : du-du-a : la strada]

Video za “Zaboravi ovaj grad” nastao je korišćenjem kadrova „Oktoberfesta“ Dragana Kresoje.
 

„Ja ne bi ne bi ne bi“ Du Du A - od sekvenci filma „Pejsaži u magli“ Jovana Jovanovića.

„Okean“ La Strade je godinama bio postavljen na YouTube, ali nekompletan, brutalno prekinut na pola pesme. 

Okean je sada ceo.
 

U nedostatku materijala, sva tri video klipa odlikuje isti zahvat: slow-motion.

Usporavanje.

Kako sam proveo/la letnji raspust?

Upustvo za korišćenje: popunite prazne crte pravim imenima onih sa kojima ste leto proveli, kao i ime mesta u kojem ste bili na raspustu. 

Ovog leta sam se najviše radovao/la odlasku u ____________, sa _______, _________, _________ i _________.

Nikada nismo ranije bili tamo, a svi su mi ispričali da će biti super!

I stvarno je bilo sjajno!

Vreme je bilo uglavnom ___________, voda _____________, a od hrane nisam znao/la šta prvo da izaberem. Prvi put sam probao/la _______________, ali i ___________ i mnogo mi se dopalo.

Prvih dana sam se najviše družio/la sa ____________. Onda je _____  dana u _________ stigla i _________, koja/i je mlađa sestra/brat od __________, i od tada sam najviše vremena proveo/la sa njim/njom.

Najlepše je bilo kada smo uzeli i bicikle od _____________, i ceo dan smo se vozili i stigli smo čak do _________________, okačio/la sam i slike na Fejs, možete i tamo da vidite kako je bilo dobro, tagovao/la sam sve, slobodno lajkujte, moram da imam više lajkova od ___________.

Uveče nije bilo toliko zabavno, diskoteka je bila pomalo smor, ali je ___________ poneo/la sa sobom i PS/xbox/laptop (nepotrebno precrtati) pa smo vreme provodili igrajući _________________, što je posebno ljutilo mama ___________ i tata ______________, ali je njima najvažnije da smo mi srećni, tako da su nas puštali da se igramo do kasno u noć. Kredit na telefonu sam potrošio/la već treći dan, jer sam stalno visio/la na Fejsu, a u mestu __________ nema interneta uopšte, jedino to mi je teško palo.

Roditelji su uveče bili sa prijateljima____________ , a za to vreme smo mi mogli na miru da se družimo, a jedne večeri je jedan od drugara doneo i ________ (upisati ime drugara i cigarete/alkohola/lakog opojnog sredstva), ali ja nisam uvlačio/la. Mislim da nas je ćale provalio, ali ništa nije rekao, samo se smeškao.

Kada smo odlazili iz _________, kupio/la sam _________, da me podsećaju na lepo leto dve hiljade jedanaesto, ovo čak zvuči kao stih neke pesme koju smo slušali na telefonu dok smo sedeli na stepenicama ispred bungalova, mogao/la bih i pesmu da napišem o tome možda.

I tako je prošlo lepih 11 noći/12 dana u mestu ____________. Nadam se da ćemo tamo ići i sledeće godine, jer nam je bilo mnogo lepo, samo mi je jedino smetalo što u __________ ima mnogo naših/Turaka/Grka/Nemaca/Hrvata (nepotrebno precrtati), kako kaže moj tata, ali takav je on.

Kraj. 

. . .  
 

Drage učiteljice i učitelji, znam po broju poseta ovom blogu da ste vašim đacima i ovog leta dali u zadatak da pripreme pisane i pismene zadatke na temu „Kako sam proveo letnji raspust“. Znam po tome što od jutros brojač dojavljuje kako u neočekivano velikom broju upadaju na ovaj tekst >> od prošle zime - misleći da će tamo naći gotova rešenja za zadatak, ali su zatekli nešto drugo, a o čemu sam pisao ovde >>. Uzgred, broj upada na navedene tekstove je sve veći svake godine, što govori da je situacija teža nego pre nekoliko meseci.

Ova gore modla (neki kažu Template) koju sam ostavio za prepisivanje nije, naravno, tu da bi je deca iskoristila, već da bi im nekako predočila da je potraga po Guglu na temu toga kako su se oni proveli na raspustu - besmislena. Ukoliko to niste uspeli da im objasnite - da je u pitanju njihov lični doživljaj, onda uzalud sve drugo.

Ukoliko, pak, zateknete ovaj tekst u nečijoj svesci, dajte im ili kečeve ili petice, vama na dušu i čast - jer i snalažljivost zaslužuje nagradu, naročito ukoliko je prepisivač barem pogodio rod i prepravio šta je trebalo u ovom tekstu. 

Petica ili kec, vaša odluka.

Od vas zavisi u šta će ta deca izrasti, i kako.

Kraj..
.

Zidovi (u glavi)

Nakon godina potpune zapuštenosti, koja je značila da je ulaz u našu zgradu podsećao na sve samo ne na stambeni objekat - pojavila se nekakva nova inicijativa, preuzeli ljudi pečat, krenuli u sređivanje.

Krečenje ulaza bio je prvi korak.

Ribanje, 
gletovanje, 
struganje štroke, 
grafita, 
krstova, 
svastika, 
svega.

(I konačno se neko, nakon toliko decenija, setio da ukine onu soc-realističku crtu u visini ramena, da ukloni masnu farbu i sve pregazi svežom belom bojom.)

Prolaze dani, zidovi sijaju, stvarno Beo-grad!

I onda jednog jutra, na delu sređenog, čistog zida osvane...
(... šta ste očekivali?....)

"СРБИЈА"

Sutra je neko dodao "A Montenegro?"

I tako dalje.

Bez trunke smisla, još manje humora i najmanje ideje - čemu to služi? 
Kome se obraća? 
Samom sebi daje podstrek?

. . . 

"Meanwhille, on the Planet Earth..."

Nedelja je. 

Toliko toga lepog može da se uradi.

Ova dvojica što se spuštaju niz gelender na poslednjoj fotografiji tvrde da je ovo "čaroban svet".

Više ovakvih lepota dostupno je na: 

http://inspire.2ia.pl/

Gde je linija razgraničenja ulepšavanja i uništavanja?

"Gotov je"? Nije.

I

Ništa u ovoj priči, zapravo, nije iznenađujuće.

Zapravo, iznenađen sam kako nije ranije počelo.

Ali, priča počinje na Uskršnjim ostrvima.

U najsažetijoj formi priča o kamenim spomenicima sa Uskršnjih ostrva može se pronaći i kod Ronalda Rajta, u sjajnoj „Kratkoj istoriji napretka”, a jedna od interpretacija dostupna je i na ovoj adresi.

U još kraćem obliku:

Iako su prvi naučnici bili zbunjeni prisustvom monumentalnih, zatečenih kipova na potpunoj ogoljenoj zemlji, naknadna istraživanja su pokazala da su Ostrva nekada bila veoma bogata. Ljudi su živeli okruženi bogatom prirodom, sve dok se plemena polako nisu međusobno izdelila i počela da odaju počast precima - podizanjem kamenih spomenika – nazvanih „moai”.

I onda počinje trka – podizanjem spomenika postojećim i nepostojećim idolima, koji su u proseku imali težinu oko 80 tona. Svaki novi spomenik zahtevao je ne samo snagu ruku, već i još više kamenja i - drveta. Istraživači tvrde da je oko 1200. godine sve u potpunosti bilo pošumljeno, da bi oko 1650. godine i poslednje drvo bilo sasečeno. Gradnja je, konačno, prestala. Ali – kako su u međuvremenu zapustili sve ostalo osim podizanja spomenika – vremenom su stanovnici morali da se vrate u pećine, u kojima su boravili između dva međusobna mlaćenja za preostale zalihe drveta. Kako se niko nije bavio uzgojem bilo čega, uskoro su pojedene i sve životinje. I kada je početkom XIX veka neka nova flota doplovila do ostrva, zatekli su ljudske kosti oko kipova, koje su, sudeći po tragovima, ljudi - na kraju svega - pokušali da sruše. Ostrvo je bilo pusto.

Spomenici ostadoše.

II

Kada je pre nekoliko meseci u Beogradu projektom „novi tašmajdanski park >>” i tehnički ozvaničeno da je u Srbiji sve na prodaju , uključujući i to kojem i kakvom junaku je moguće podići spomenik – bilo je samo pitanje vremena kada će ova ideja početi da cveta još čudnijim cvetovima. Nakon što je javnosti direktno saopšteno da se uz određenu količinu keša može podići spomenik i tuđem i domaćem junaku, dokazanom tiraninu ili tiraninovim omiljenim kompozitorima (Novi Sad), samo je trebalo sačekati tren u kojem će se neki genije dosetiti da se spomenici mogu podizati i lokalnim ludacima, i to, još verovatnije, od poreskih novaca.

Tako je juče objavljena >> vest o inicijativi za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, u Prokuplju.

III

Po definiciji, spomenik je: “objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj, ili kao znak slavljenja osobe ili događaja”

Sad, ja ne znam čime je SM zadužio stanovnike Prokuplja i šta se tu tačno slavi.
Ukoliko se postavlja samo u znak sećanja i ukoliko će na njega biti uklesano nešto poput "Čoveku koji je od Srbije napravio najpre Stradiju, pa Sprdiju", nemam ništa protiv, čak dajem i prilog da se brže završi.

Prokuplje pamtim kao prilično zarđalo mesto, prokupčane kao dobre domaćine.

(Pamtim lice kafedžije koji nam je, pre desetak godina, nakon višesatnog sedenja u jednoj od kafana, na odlasku pružio račun koji je bio besmisleno nizak. Nije bilo lako sakriti nevericu. Kafedžija mi se polutiho obraća: „Izvinjavam se, je'l mnogo?” Nakon te rečenice, nije bilo lako sakriti tugu i izračunati koliku napojnicu dati, da bude pristojna, a da ne bude bahata ili uvredljiva po tog čoveka.)

U mnogobrojnim komentarima na ovu vest, i one koje su dolazile nakon nje, nisam pronašao neku listu velikih dela, niti dokaze o srećnijem životu za njegove vladavine, koja bi bila razlogom podizanja spomenika. Nasuprot.

Kako god, inicijativa je pokrenuta. I samo jedna rečenica bila je dovoljna da ukaže na raspon pizdarije i njene autore:

"Bivši poklonici lika i dela Slobodana Miloševića, privrednici i ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih u vreme njegove vlasti, sada žele da mu se na neki način oduže.”

„Bivši poklonici lika i dela”?

„Ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih” ?!?!

I to je taj momenat, u kojem shvatiš da je druga strana skinula rukavice i počela da te bije otvorenim dlanom, a nije naučio ni da govori. Razumem da je on tim otvaranjem  „bivši poklonici” zapravo želeo da kaže „poklonici lika i dela bivšeg predsednika”, ali, jebi ga, ne ume to da sroči, jer mu je život ispunjen slavljenjem štetočine i sticanjem tokom devesetih a ne učenjem gramatike. A da se smeju dok te tuku shvatiš upravo iz tog - „ljudi koji su nešto stekli”.

I trudiš se da ostaneš fin.

I shvataš da nije Prokuplje slučajno: taj grad je prvi podigao spomenik Zoranu Đinđiću. Mogu da zamišljam kako taj spomenik „bivše poklonike” žulja svakog jutra, dana i večeri, dok prolaze gradom; žulja ih poput kamenčića u cipeli, jer je najviše učinio da onaj postane bivši. Prokupčani dodaju da im je Đinđić podigao i barem sportsku halu, a onaj – ni toliko.

Današnji „Blic” objavljuje da je pokrenuto i potpisivanje inicijative >>. 

Nadam se da će biti pokrenuta i inicijativa „protiv”. 
Nadam se da se inicijatori neće i potući.

I da će bivši biti u manjini.

U suprotnom, ovaj spomenik će ne samo povećati broj turista u Prokuplju – i to onih koji će se sa spomenikom obračunavati brutalnije nego hraneći golubove u njegovoj okolini, ne bi li ga barem golubovi zasrali – već će i biti postavljen kao spomenik trenutku u kojem je jedan narod ospomeničio da mu je pamćenje lošije od zlatne ribice (za ovu priliku bolje je koristiti – „som”, kakve zlatne ribice); biće to spomenik vrhunskoj gluposti i potpunom negiranju činjenica. Ne znam kako drugačije nazvati spomenik čoveku kojeg je samo smrt spasila od saopštavanja činjenice da je kriv za smrt mnogih - o ostalim indirektnim i direktnim štetama je nemoguće pisati, sada i ovde. Biće spomenikom vremenu u kojem je jedan narod pomislio da "sve može" - da bude i dan i noć, i Evropa i Kosovo, i četnici i partizani - svi tako zajedno uhvaćeni u kolo, pa dok ne popadamo s nogu.

(Uzgred, pokušavam da shvatim kako sistem u kojem se broj gladnih već označava stotinama hiljada i eksponencijalno raste – kako, dakle, takav sistem ovakom brzinom podiže krstove "veće od svega", stiže da ugrađuje raznobojne rasvete na kupolu skupštine te podiže spomenike kojekakvima - ali ne uspevam u tome – te se vraćam se na početak i Uskršnja ostrva. Kako su ljudi manje važni od spomenika? Na kraju će spomenika biti, ali ljudi neće.)

IV

Nakon svega, setim se plakata sa spomenicima iz vremena studentskih protesta 1996/7.

Plakat iz vremena kada su i spomenici imali neku težinu, jer ih nisu podizali baš svakome, pre devalvacije.

Gledam u taj plakat kao simbol vremena u kojem smo još uvek umeli da razlučimo dobro od zla i u kojem smo imali i volje i snage da se borimo protiv pizdarija.

I razmišljam o onom kratkom periodu kada smo verovali da je "gotov". 
I vremenu kada je podignut čak i spomenik Rokiju Balboi, iz štosa.

A ukoliko se spomenik onom ipak pojavi na nekom trgu u Prokuplju, to će značiti da je volje, ideja i snage ponestalo, da su govna pobedila a ovnovi nas izubijali, da parafraziram onaj citat Meše Selimovića, tako često korišćen tokom tih istih protesta, značiće da smo mi stavili poveze preko očiju.

 

Ovo ne sme biti kraj.
.

[poplava optimizma nedeljom uveče...]

[... poplava, ili potop?...]

 

[...?....]

 

[...?...]



[...!...]
 

Letu štuke, u niskome letu

Dizajn: "Ideologija", Sarajevo. Art direktor: Anur Hadžiomerspahić.

Na jednom krilu ove štuke je brutalna pesma „Brojevi računa“ – kojom je album i najavljen pre nekoliko meseci i koja stoji za jednu od najboljih i najoporijih pesama regije posvećenih onome što živimo pojedinačno - a što je zapravo u centru pažnje svih pesama Dina Šarana, vođe „Štuka“

(„Mi smo matični brojevi/brojevi računa/poluprazni kontejneri/iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo/samo ti se snilo/A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.“)

Na drugom krilu  je „Nikog nema tu“, direktna posveta ex-jugoslovenskoj pop-muzici osamdesetih, koja zvukom podseća na bendova poput Animatora, Lakih Pingvina ili čak grupu Stil (ko ih se seća), ali čiji je tekst daleko od te hedonije osamdesetih godina prošlog veka - posvećen temi „kako ne možeš u životu činiti loša djela, a da ti se vrati dobrim“.

(„Sad visiš uplakan na grani naglavačke/gležanj ti je čvrsto privezan za nju/Pljuvao si sa nje djecu, maltretir’o mačke/Otjer’o si prijatelje, nikog nema tu. Nikog nema tu/To su objektivno fakti/na javi i u snu.“)

I biće velika nepravda ukoliko takva pesma ostane bez pravog spota.

Negde na sredini albuma, između ove dve samo žanrovski raznorodne pesme koje objedinjuje zaista jedinstvena lirika - krije se još bisera poput „Simple Song“, „A kada boli“ i zabavne „Boca i grtalica“ - koje jasno otkrivaju da je bend debelo nezainteresovan za žanrovska određenja, već posvećen stvaranju dobre muzike, kojem god žanru ona pripadala.

(A postoji i taj jedan neverovatni zvučni zvrk na albumu, baš u naslovnoj pesmi. Na samom početku i kraju „Brojeva računa“ – u desnom zvučniku smeta grebanje i iritirajuće krčanje - koje sam najpre pripisivao kvalitetu fajla okačenog na YouTube, zatim dostupnim mp3 fajlovima, sve dok mi do ušiju nije došao original (i to potpisan od strane autora ;), a na kojem je to krčanje i dalje tu, grebe i žulja poput kamenčića u cipeli – i to je zapravo genijalan zahvat, prirodan uz pesmu takve energije i gorčine, čisto da se ne opustimo.)

Ukoliko to već nisu učinile saradnja sa Rundekom (pesma „Sunce“) i prethodne sjajne pesme („Minimalizam“, „Tesla“ ili „Mjesta za dvoje“) album „Brojevi računa“ će valjda učiniti da Letu štuke više ne budu bend za koji ste čuli, već bend koji ćete slušati.

Biće dana kada će se album moći slušati u celosti, a biće i onih kada će biti dovoljna jedna pesma - ona s levog ili ona s desnog krila.
 

Sledećeg petka, 26. avgusta sviraju na „Forest Festu“ u Beogradu.

Do tada, vredi i čitati i naučiti: 

"Ovih dana sav u znoju spavaš/Migrena te budi, ona hrče, ah, ljudi/U mraku piješ „xanax“, šta ćeš danas/misliš li na nas? O, ne/Ovih dana, Vrhovni sud ti sudi/Ništa od toga, pa ti si prvi do Boga/Diktiraš, urednik piše, kliše, biće kiše, opet migrena/Ovih dana raskol u stranci za naslovnicu/Ložiona za naivnu rulju. Burek, sir u ulju, meso na žaru, iza zatvorenih vrata: „Neće, hoće, hoće, neće biti rata.“
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
Ovih dana odluka je pala u prvom krugu/izglasana od budala. Hvala? Ni hvala.Povjerenje? Prosperitet? Poštenje? Pojest ćemo drago kamenje s nakita vaših žena, kćeri, kurtizana/Ovih dana gladni, bijesni jedni na druge, na sebe zbog vas, zbog tebe, zbog svih poltrona, kurtona, mediokriteta, mi smo šupak svijeta/Nikad više devedeseta – devedeset peta/Konopac je spreman, savit će se grana – ovih dana.
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.

Ova zemlja je kulisa za predstavu laži, teatar apsurda za pokisle žabe.
Dok muhe nas jedu u prvom su redu/svi oni sto karte dobivaju džabe.
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/
Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo."

 

"Go Outside": jedna pesma > tri slike [Blago je svuda, #27]

Pesma „Go Outside” grupe Cults postala je proteklih meseci hitčina prvenstveno zahvaljujući Mreži. Bend je leta 2010. godine pesmu objavio najpre na svojoj bandcamp >> stranici, zatim su je oberučke prihvatili muzički online magazini proglašavajući je „pesmom nedelje” i „hitom meseca”, što je postalo nevažno od trenutka u kojem je publika pesmu širila dalje, prvenstveno YouTube kanalom, na kojem se sada može pronaći već nekoliko sasvim solidnih unofficial video klipova, očigledno kreiranih s ljubavlju i pažnjom.

Ovo je jedan od njih.
.

Ovog proleća se pojavila i MTV verzija klipa, u kojoj se pojavljuju glumci Ema Roberts i Dave Franco, koja je čitanju pesme pružila novu dimenziju i retro ton, od kojeg su se, uzgred rečeno, Cults ogradili još na dan premijere, obećavajući da će se na Mreži uskoro pojaviti njihova, odnosno zvanična verzija spota za pesmu koja je u međuvremenu postala česta i na radio talasima.

.  

Konačno, pre nekoliko dana pojavila se i ta, prava verzija spota, nimalo romantična, koja tekstu sada daje novu, potresnu dimenziju. Spot je kreiran od kadrova beleženih novembra 1978. godine u Džounstaunu u Americi i poslednje dane „Hrama naroda” Džima Džounsa, paranoičnog manijaka koji je propovedao dolazak nuklearnog holokausta i osnivača sekte čiji će članovi, naravno, „jedini preživeti”. Nakon oružanih sukoba sa vlastima, tokom kojih su neki članovi pokušali bekstvo, Džouns je naredio svim članovima sekte da popiju otrov. Život je izgubilo 913 ljudi, među kojima je bilo oko 300 mlađih od osamnaest godina. „Go Outside” sada dobija potpuno drugačije, strašno značenje, prestaje da bude "letnji hit".

"I really want to go out/I really want to go outside and stop to see your day/

You really want to hole up/You really want to stay inside and sleep the light away/

I really want to go out I really want to go outside and make it light all day/

You really want to hole up You really want to stay inside and not care where you lay/

Well I know what's good Exactly cause I have been there before Yeah/

I know what's good Exactly those things night cannot behold/

I really want to go out I really want to go outside and stop to see your day/

You really want to hole up You really want to stay inside and sleep the light away/

I think it's good to go out cause if you don't you'll never make a memory that will stay/

I think that you should wake up I think I want to live my life and you're just in my way." 

Konteksti su čuda.

„L'Arrivo“ [Mediterraneo] (39 pesama, #20)

I

Trenutak nije mogao biti bolji.

Ionako je sve postajalo sve gore.

Zima 1991, radni dan, prepodnevna projekcija u bioskopu „Jadran.“

U sali je možda 10 ljudi.

Na platnu se pojavljuje:

 „Posvećeno svima koji beže“.

I zatim slika:

more, pučina, tišina; zatim brod koji ulazi u kadar i polako otkriva tu četu italijana na čudnoj misiji postavljanja izvidnice negde usred Mediterana, grčka obala, početak drugog svetskog rata.

Beskonačna plava pučina, i u njemu ostrvo. U sred drugog velikog beskonačnog rata, potpuni mir.

A izvan sale su, sneg, led, vetar i nedavna poseta vojnom odseku u kojem sam zamoljen da potpišem papir da pristajem i na produženje vojnog roka, ukoliko to bude bilo potrebno.

Film gledam sam, jer je većina drugara već tamo gde je potrebno, u uniformama, ili već uveliko van zemlje.

I zato me već ta prva rečenica u filmu razoružava.

„Posvećeno svima koji beže“.

I onda - muzika.

II

Ta glavna tema filma je ono što je ostalo u glavi nakon što sam izašao iz sale i šljapkao ka kući, neosetljiv na hladnoću – sunce mediterana i jedna od najlepših nevinih i naivnih priča novije kinematografije su me sasvim dobro ogrejali.

No, ta muzika je svakako zaslužna za nabavljanje filma i na VHS traci, i ta kopija je kružila blokom, u nedogled. Ali, do muzike niko nije mogao da dođe. Legalni tokovi muzike upravo su bili presečeni – i čitava generacija se lagano prebacivala na pirateriju, štancanu u odnosu na potražnju a ne samo na kvalitet.

Giancarlo Bigazzi, autor muzike nije bio dostupan na rafovima, iako je film 1992. dobio i Oskara kao najbolji "strani film" sezone.

I mesecima, a zapravo godinama – ko god je odlazio ka zapadu dobijao je jedan isti, identičan zadatak: da pronađe CD, kasetu, vinil, traku, štagod – bilo koji format koji na sebi nosi jednu od najlepših muzika za film koju sam ikada čuo.

Neko iz kraja je čak pisao distributeru u Italiju, na italijanskom.

Dobio je odgovor da oni, na žalost, nemaju kopije soundtracka.

Preostalo nam je da vrtimo tu VHS kopiju, koja je vremenom bila u sve lošijem stanju, ali su upravo ta ponavljanja stvorila neodvojivu vezu slike i zvuka. Verujem da bih i danas film mogao da raskadriram sam, iz glave.

III

Jesen 1996. godine:

Namereni da tu lepotu podelimo i sa širom javnošću - Aca ulaže priličnu količinu napora da sa original VHS trake napravi kakav-takav audio snimak, koji koristimo u top listi koju radimo zajedno na radiju.

I čak i takav šuštav, nesavršen i nezavršen, brzo dolazi do samog vrha liste.

IV

I onda Dina, jedna od onih koji su otišli, donosi sivu Maxell kasetu bez nalepnice, 90 minuta, sa jedne strane je muzika za film sličnog senzibiliteta – „Il Postino“, dok je na A-strani – kompletan soundtrack za film! Nema spiska tema, ali to nije ni preterano važno. Važno je da je CD sa muzikom iz filma pronašla – u Torontu: na lokalnoj radio stanici koja je emitovala i program na srpskom jeziku, sad – da li se radio zvao „Sveti Sava“ ili tako nekako – ali je CD bio jedan od onih koji su korišćeni za instrumentale u emisijama.

Dakle – dugo tražena muzika iz italijanskog filma koji se odvija u Grčkoj pronađena je u Kanadi, u studiju iz kojeg je emitovan program na srpskom jeziku.

Doba je još uvek analogno, internet još uvek nije stigao u Beograd.

V

Internet konačno ulazi i u naš dom.

Aca iz trećeg poglavlja ove priče je taj koji unosi u stan naš prvi računar, delom kupljen od prodator klavira o kojem sam pisao na drugom mestu >>, povezuje kablove i sve to i tako nas dovodi na Mrežu.

Nekoliko dana kasnije, on i Joca mi donose za rođendan CD kopiju muzike iz filma.

Konačno su tu i nazivi tema!

VI

Godinu dana nakon dobijanja te kopije letovanja su postala češća - i mahom su bili vezana za Mediteran.

Na prva smo išli još uvek noseći walkmane, zatim CD i mp3 plejere, te na kraju silne gigabajte u pločicama ne većim od paklice cigareta.

Postoji nekoliko pesama koje su mi stalni saputnici – bez obzira na to da li smo odlazili na Krf, Krit, Rodos, u Egipat, na Siciliju, Lefkadu ili Kefaloniju.

Trećeg ili četvrtog dana odmora, kada su kosa i koža već natopljeni solju a ritam prilagođen udarima talasa o peščanu obalu, u kasno popodne, dok ležim na pesku stavljam slušalice na uši i preko tih zrikavaca, talasa i sunca prelijem „L'Arrivo“.

Ne samo zato što sam još jednom pobegao,

već zato što ću jednom pobeći ka Mediteranu,

za stalno.

Aca je nedavno pronašao opciju za odlazak na Kastelarizo, ostrvo na kojem je "Mediterraneo" snimljen, valjda najistočnije grčko ostrvo, dva kilometra od obale Turske,

gotovo sam kraj Mediterana.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde] 

[... Lefkada – Delfi – Atina – Solun] [#2]

Vreme je za povratak.

Put od Lefkade ka Delfima najpre ponovo otkriva radost brze vožnje. Nakon silnih krivudanja Lefkadom – konačno – autoput! Ukoliko krenete ka zapadu preko Vonitze i Amfilochia točkovi počinje da gaze linije autoputa E-65 koji se sliva u regionalni i vodi ka jugu; pored mnogih zelenih jezera i predela koji otkrivaju one lepote kontinentalne Grčke o kojima je pisao i Crnjanski, a onda ponovo do vode, ali je sada pred nama Korintski zaliv i nadrealni most kod Patrasa, koji izgleda kao da je sleteo baš na to mesto, a ne kao da je delo ljudi. O lepotama okolnih plaža smo još ranije saznali možda i previše - i nije bilo lako odreći se kupanja na tom mestu, ali moramo da ih ostavimo za sobom; ne prelazimo na Peloponez i ne pratimo autoput koji bi ubrzao dolazak do Atine, već žurimo ka mestu koje je vekovima zapravo bilo centar Sveta, onog za koji su Evropljani znali i koji su mahom osvajali odlazeći po proročanstvo upravo tamo, daleko u brda.

Mali je broj mesta na planeti na kojem su istorija i mitologija toliko i tako protkane da deluje besmisleno razdvajati ih. I ako bih sada počeo da razmotavam mitologiju/istoriju Delfa – ritam ovog putopisanija postao bi  usporen. Ono što je poznato iz istorije ovog lokaliteta obuhvata ne samo 3500 godina već i mnogo šire područje od same Grčke: jer je svako iz istorije nameran da osvoji vlast, susede na lokalu - ili čitav svet - podršku tražio ovde, putujući sigurno danima čak i od najbliže Atine. I naravno da se toj i takvoj tradiciji teško može suprostaviti nedavno otkriće – da prava snaga proročišta leži ne u onostranom već u izvorištu krečnjačkog gasa koji ima halucinogene efekte po one koji se nađu u blizini, disali ih i pili (etilen je pronađen i na izvorima vode koji i danas rade). Taj gas, naravno, pominje još Plutarh, pišući o proročištu, ali čak i to prosto naučno otkriće ne sprečava današnje političare da dolaze na brdo Parnasus, poštujući tradiciju i rejtinge kod birača, suviše je otkriće mlado i ne može da ugrozi značenje Delfa u tradiciji Evrope, niti za tim ima razloga.

(I verovatno je normalno – da kada osvajaš vlast, Parlament ili Široki Svet dobro ti dođe svaka podrška i svako proročanstvo i elegantnije je ako ga dobiješ od proročice na etilenu nego iz droba rasporene ribe, kako su to radili Gali, na primer.) 

Ima nečeg istovremeno i tužnog i utešnog u susretu sa mestom koje je razvlašćeno sa pozicije centra Sveta, dok lagano tone u tišinu sunčanog popodneva, pre no što u sam smiraj dana grupe turista na sada već prihvatljivoj temperaturi, krenu u osvajanje padine, sveže pristigli iz pravca Atine, ka kojoj mi krećemo, preko nekadašnje Tebe, sada skrivene pod naivnim imenom Thiva. Od nje pa sve do Atine je pred nama ponovo auto-put, koji nas dovodi do samog centra grada, u koji se bez GPS-a zapravo ne ulazi.

Susret sa Atinom u noćnim satima, i to najpre po ulicama koje vode tačno ka Omoniji i čitavom tom kvartu koji jedini u Atini važi zgodnim za izbegavanje, a naročito u noćnim satima – i sve to bez preterano jasne predstave kuda zapravo sve te ulice vode i gde je, za početak – taj kvart u kojem je naš hotel, a nakon toga gde je i ulica u kojoj se nalazi iste – sve to je iskustvo koje uspešno potiskuje sve impresije i Meteora i Delfa i Lefkade i čitavog odmora u par minuta. Onda sledi vožnja gradom u kojem su taksisti upravo u štrajku (a imali smo i plan b: platiti taksisti da nas „navigira“ do hotela, platimo mu da ide ispred nas...) i čiju važnu tačku – trg Sintagma – prepoznajemo zahvaljujući demonstrantima, a ne signalizaciji; i onda nemušti odgovori na engleskom, građanstva koje nije čulo da kvart ka kojem idemo uopšte postoji; te jedan par koji čak ne ume da nam pokaže gde smo mi trenutno („Sori, dont nou ver ju ar on dis mep“) - sve do konačnog pozivanja hotela čiji nas službenik na kraju uverava da smo zapravo fascinantno blizu – sve to je avantura koju valja doživeti (i koju si možete i sami priuštiti ukoliko prethodno isključite GSP i stavite ga u pretinac, kome je baš do takvog avanturizma). Ipak, sve te muke bivaju zaboravljene u ranije izabranom hotelu AcropolisAmi Boutique, čiji su kreveti verovatno najudobniji u čitavoj Grčkoj a naročito nakon ovakve vožnje i čiji je doručak sasvim dobar da vas pripremi za 10-minutnih hod do Akropolja, koliko je od hotela potrebno, sjajno se vidi se terase na šestom spratu.

I kako se o Akropolju može saznati mnogo više na adresama koje se odistinski bave tim lokalitetom, ja ne bih sad usporavao preterano. 
 (Zabavni su ti turisti koji krive lice kada shvate da istorija nije baš u potpunosti renovirana, do njihovog dolaska. Kako sad da fotografišu, kad je sve pod skelama?  
"I thought it was bigger?")

Nakon Akropolja - večera u Plaka kvartu otkriva Atinu u pravom sjaju i ukusu. Izvrsna hrana za pristojne novce. 

(Auto)put od Atine do Soluna je udoban i prijatan i gotovo dosadan u odnosu na sve dotadašnje kilometre, a omogućava i skretanje do plaža na čitavom potezu od Larise ka Solunu, čijem se približavanju moja stopala već umorna od papučica gasa i kvačila raduju kao da smo već kod kuće (valjda moji geni već urlaju „Solun je naš!“ :) Ipak, pred nama je još par stotina kilometara do Beograda ka kojem ćemo poći sutra, nakon sna u rustičnom ali čistom El Greco hotelu u samom centru; puta koji će se završiti noćnom vožnjom auto-putem od Niša ka Beogradu - poslednje stotine kilometara od ukupno pređenih 3.800 kilometara je lakše voziti kroz mrak uz radio-program, preslušali smo već sve diskove i kompilacije i sada jurimo kroz noć ka kući slušajući Dačinu emisiju; glas čoveka zahvaljujući kojem smo se Aleksandra i ja zapravo upoznali, pre dvadesetak godina, čini da ostanemo budni, sve do Beograda, govori nam 

da smo stigli kući.

Kraj.

Prvi deo teksta

Više fotografija: FB 

"O proseravanju"

“Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja. 
Svi to znaju. 
I svako od nas daje svoj doprinos. 
Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo. Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne. Zato ova pojava nije ni probudila preteranu brigu, niti je privukla posebnu pažnju.

I posledično tome, mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima, ili čemu služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima, mi nemamo teoriju. 
Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu. (...) Moj cilj je, jednostavno, da dam grubo objašnjenje za ono što proseravanje jeste i u čemu se ono razlikuje od onoga što nije – ili (da se nekako drugačije izrazim) da manje-više ovlađš artikulišem strukturu njegovog koncepta. (...)

Koliko ja znam, jako malo se radilo na ovom problemu.“

Ove reči ipak dobijaju dodatnu težinu ukoliko znate ko ih potpisuje.
Hari Gordon Frankfurt >> je predavao filozofiju na univerzitetima Oksford, Jejl, Stenford i Rokfeler. Radi kao počasni profesor filozofije na univerzitetu Prinston. 

Knjigu „O proseravanju“ objavila je VEGA Media >>.

Tvrde korice, solidno dobre za rasecanje svakodnevnih proseravanja. 

[Borhes, T.H. Eriksen i Fatoumata Diavara]

Borhes u svom "Atlasu" navodi da je slušanje muzike neposredan osećaj, koji ne zahteva znanje ni imena ni datuma ni mesta.

Tu rečenicu je svakako zapisao u vreme kada je broj potencijalnih izvora zvuka bio sveden na tri: radio prijemnik, gramofon, koncert, tj. muziciranje uživo.

Iz te, Horheove perspektive - možda bi se moje stalno traganje za imenima, datumima, mestima i vezama moglo smatrati ubijanjem neposrednosti. Ali sve te potrage zapravo – dodatno povećavaju broj dobrih susreta. Ukoliko bih uši izložio slučaju, tj. današnjim a opšte-pristupačnim izvorima zvuka, verovatno bih ubrzo morao da stavim dlanove na iste. 
I na izvore zvuka, i na uši.

Mogućnost neposrednog susreta sa muzikom je sada zapravo svedena na minimum.

Ne samo što nedeljama unapred znamo da će do susreta doći, kako će izdanje biti dizajnirano i od koje ptice mleko su muzičari naručivali, već se ta neposredno dostupna muzika uglavnom zasniva na očekivanim rešenjima.

Zato nastavljam traganje za imenima, datumima i mestima. Neočekivanim.
I tek kada se udaljiš od glavnih muzičkih magistrala i kada se količina zvučnog, svetlosnog i sadržajnog zagađenja smanji, naziru se prave konture Mlečnog puta - prepunog manjih, ali svetlih zvezda, neočekivanih orbita. Onda dolaze neposredni osećaji.

Tomas Hilan Eriksen u odličnoj knjizi „Tiranija trenutka“ (JM >> hvala na preporuci!) ponovo dokazuje da je sada već odista nemoguće sve sagledati, pročitati, preslušati.

Dodatno napominje da to ne vredi ni pokušavati.
I još važnije: da nema razloga za takvim akrobacijama.

Važno je setovati i koristiti filtere za prijem, te ih redovno ih čistiti, kao i uši.

Nakon dvadeset i nešto dana apstinencije - pratim putokaze i mapiram promene na webu/nebu.

„My God, it's full of stars!!!“

Fatoumata Diawara je „New Malian Star“.

Ako napišem još neki red o njoj, uskratiću vam neposredni osećaj.

Zato - prvo slušanje, onda čitanje >>