Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Od 0.5 mikrograma aflatoksina do 23 tone betona

Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:

Kako se to dogodilo?

Odgovor je prost.
Mi smo to im dopustili.
Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.

Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu.
Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.

Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.

Jer đavo je u detaljima, ali je i detaljan.

O Aristofanu, Kaliguli i golom kurcu

Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.

To je goli kurac.
Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.

Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv.
Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”

Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.

Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat.
Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati.
Hvala im na tome!
Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju.
Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju.
Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.

Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro.
Akvadukti čije je podizanje inicirao stoje i danas.
Nadstrešnica je pala i ubila šesnaest ljudi.

*

Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)

Crna zvezda, Dejvid Bouvi i Elvis Prisli

Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. 
Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.

Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. 
Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom.

Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. 
Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” 
Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. 
Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama. 

Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.

Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” 
Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star”

Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. 
I uspeo je u tome.

A možda su stvari mnogo banalinije. 
Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. 
Bouvi je znao od čega umire.

Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. 
Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno. 

Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas.

Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. 
Usporava pred vratima Dejvidove sobe. 
Kuca, čeka. 
Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').

- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”

Goranka

Goranka Matić, Autoportret

Izlozi i ulice Beograda u danima posle Titove smrti,

SKC,
novi talas,
Vlada Divljan,
Idoli,
Milanov osmeh,
Koja,
Sa druge strane jastuka,
Jelena Šantić,
9. mart,
Ivan Đurić,
Mira Furlan i Goran Gajić noć pred odlazak u Ameriku,
"Ne računajte na nas" na Trgu 1992,
akcija Crni flor,
Dušan Makavejev...

Prve slike koje će vam na ove reči izroniti iz sećanja biće fotografije Goranke Matić.

U tome je čudo njenog dela.

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

Oproštajna pesma Pjetra Krespija u "Sto godina samoće"

Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta.
Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.

Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige.
Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju.
Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.

Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako 

neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")

Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija. 

Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri.
Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."

Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".

Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije.
Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda".

"Dove sei?
amato bene?
vieni, l'alma
a consolar
vieni
amato bene
dove sei?
vieni l'alma a consolar

Sono oppresso da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear.
sono oppresso,
da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear."

Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko".
Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.



*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ 

Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.

Premotavanje 2024 :: najdraže pesme i albumi

Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu.
Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje,
zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena.
Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.

Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina.
Ali, i novo doba.
I to je važnije od svega.

U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.

Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.



Albumi za preslušavanje (po abecednom redu)

Alice Hebborn - Saisons >>
Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>
Beth Gibbons - Lives Outgrown >>
Bremer / McCoy - Kosmos >>
English Teacher - This Could Be Texas >>
Esperanza Spalding & Milton Nascimento – Milton/Esperanza >>
Half Waif - See You At The Maypole >>
Helado Negro - Phasor >>
Fennesz – Mosaic >>
Fontaines D.C. - Romance >>
Geordie Greep - The New Sound >>
Jack White - No Name >>
Jessica Pratt - Here in the Pitch >>
Joep Beving & Marten Voos - vision of contentment >>
Jon Hopkins – RITUAL >>
Klotljudi - Moda >>
Koki Nakano – Ululo >>
Laura Marling - Patterns in Repeat >>
Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>
Manja Ristić & Tomáš Šenkyřík – Vstal >>
Nala Sinephro - Endlessness >>
Nemeček - Prokletije II >>
nonkeen - All good >>
Rogê - Curyman II >>
Short Reports – Vožnja >>
St. Vincent - All Born Screaming >>
Škofja Loka - Ljubim ti dušu >>
The Cure - Songs of a Lost World >>
The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>
The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>
The The – Ensoulment >>
Tindersticks - Soft Tissue >>

*

Prethodne godišnje liste (2014-2023) dostupne su ovde >>

Nema Nove - za staru ste nam još dužni (1. januar, ponoć)

Hiljade smrznutih ljudi;

odlaganje osmeha, zagrljaja i poljubaca u ponoć,
odjek glasa tipa koji nekoliko stotina metara dalje nema petlju da zaćuti;
praskavi, aritmični vatromet koji se ne vidi od magle i koji bi trebalo da asocira na radost i slavlje,
ali radosti u ovoj sceni nema.

Sve deluje nadrealno,
i sve govori da je počelo nešto novo, a to nije samo Nova godina.

*

[VIDEO] >>

"Magla češlja pramen na ulici"

Kroz maglu poput ove večeras sam, jednom davno, išao na prvi doček Nove "van kuće", i ostao do jutra.

Vraćam se u blok kroz još veću maglu, zadivljen i pomalo prestrašen brutalizmom Novog Beograda koji se pomalja kroz pramenove magle u ranom jutru.

U džepu jakne zveckaju pozajmljene kasete sa albumima Katarine II, Bauhaus i ranih Echo & The Bunnymen.

Sada shvatam,
nikada se nisam vratio.

Boje se nisu rastopile ("Kako je propao rokenrol" / "Daj, babo, glavu" - za LICEULICE, decembar 2024.)

Bilo je očekivano da će objavljivanje knjige sećanja na film „Kako je propao rokenrol” – „Daj, babo, glavu“ (uredila Vladislava Vojnović, DLJPK, 2024) u fokus šire javnosti vratiti jedan od poslednjih pop-kulturnih fenomena bivše Jugoslavije.

Ali, na promociji knjige dogodilo se nešto neočekivano: iako je publika očigledno znala naizust replike i svaki detalj iz filma – svi smo mu se prepustili i smejali kao da ga gledamo prvi put. Čitav prostor postao je jedan široki kez.
To nije jedini razlog zašto je Jugoslovenska kinoteka film „Kako je propao rokenrol“ uvrstila na listu onih koji čine „kulturno dobro od velikog značaja“, i zašto bi oni koji su se rodili deset ili dvadeset godina posle njegove premijere morali da ga pogledaju.

Identičan, neprekidni kez koji nam je ozario lica na promociji u oktobru ove godine mogao se videti u publici i pre trideset i pet godina na premijeri filma. Taj osmeh nam nije silazio sa lica ni tokom narednih nedelja u bioskopima širom bivše Jugoslavije. Nakon prvog gledanja smo kupovali karte za novu projekciju i vraćali se u salu zato što pri prvom gledanju nismo čuli replike od smeha publike. Nismo bili ništa manje srećni ni pri desetom i dvadesetom gledanju filma sa VHS kaseta tokom devedesetih, pri tridesetom gledanju muljavih kopija sa prvih DivX diskova, četrdesetom na privatnoj žurci organizovanoj da bismo ponovo zajedno gledali film početkom dvehiljaditih, i pri ko zna kojem gledanju nedavno restauirane verzije koja je dokazala da se boje ipak nisu rastopile.

Ovaj film je poput pesme „Niko kao ja“.
Uvek obraduje – vrcavošću, pameću, duhovitošću i hrabrošću.

„Kako je propao rokenrol“ se pojavio na bioskopskim platnima u poslednji čas (neki će reći: prekasno). Iako je rokenrol scena i pop-kultura u tadašnjoj Jugoslaviji još uvek bila koliko-toliko vidljiva i uticajna (naročito u poređenju sa današnjim trenutkom) – početni usklik u filmu „Mrzim narodnjake!“ sublimirao je sve što nam je bilo važno u tom trenutku, na kraju dekade koja je počela novim talasom i koja je trebalo da ima srećniji kraj. Narodnjaci su u tom trenutku već ubeležili pobedu – ali rezultat još uvek nije bio ispisan na semaforu zbog vesti iz društveno-političkog života.

Iako su malobrojni bili svesni tutnjave koja je postajala glasnija iz dana u dan – ovaj film je davao nadu da je taj srećni kraj moguć, u svakom smislu. Poslednja štafeta mladosti je već bila u vitrinama Muzeja. Takozvana „anbirokratska revolucija“ je dostigla vrhunac, a dva meseca nakon premijere filma usledilo je i ono istorijsko „da ni oružane bitke nisu isključene“. Neki ljudi su se iz večeri u veče mrgodili po TV-ekranima i glumili zabrinutost za budućnost države u kojoj smo rođeni, a istovremeno su radili sve da ta budućnost bude baš grozna.
Naspram njima – mi ne skidamo osmeh sa lica, još uvek ušuškani u to da će nam budućnost biti fenomenalna. Ređamo replike iz filma u svakodnevnom govoru, tražeći trenutak da iskoristimo u svakodnevici Pokojnog Tozu, Krambambuli panč, „Hoćemo da slušamo ploče?“ kao i replike sa antifrizom, Šumanovićem, rastopljenim bojama, Dinom, koncertom „Tragača“ u SKCu i samuraja sedam – ne verujući da će ti namrgođeni takođe pobediti, toliko superiorno da bi tendeciozni naslov ove priče mogao biti i „Lako je propao rokenrol“.

Ali nije propao – uprkos svemu i svima.

„Kako je propao rokenrol“ je i danas tako voljen i rado gledan iz još jednog, zanatsko-umetničkog razloga. U ovom filmu nema šmiranja. Niko – od pomoćnika kostimografa do glavnih glumaca ne odrađuje svoj posao. Ovaj film je pokazna vežba šta se događa kada svi iza i ispred kamere ulažu sve svoje snage, znanje, šarm i dovitljivost da bi svaki detalj ili gest bio na pravom mestu.
Ako ne verujete, zagledajte se u te detalje. Poster u Kominoj sobi, poternice u kancelariji policijskog inspektora, vodokotlić koji se oglašava glasom Tarzana u Darkovom stanu, tabla sa ispisom „Čekić“ na tramvajskoj stanici (Zašto čekić? Zato što se na tramvajskoj stanici "čekića", odnosno čeka da isti dođe), haljina koju će komšija Boban nositi na premijeri „Ljubavnog pisma“ u trećoj priči, i taj vanserijski ’narodnjak’ Vlade Divljana, zbog kojeg i danas pevamo „Zaboravit' te ne mogu ruke tvoje mile / jer su, dušo, najteži okovi od svile”.
Entuzijazam, šašavost i ljubav i danas pršte iz ekrana, nakon trideset i pet godina.
Koliko takvih filmova znamo?

Kako se sve to dogodilo i kako se takav film pravi je najvažniji poučak koji možemo dobiti iz knjige „Daj, babo, glavu“ Vladislave Vojnović. U velikom formatu, na četiri stotine stranica bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, ova knjiga donosi sećanja više od trideset učesnika u stvaranju filma, kao i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali tridesetpetogodišnjicu filma. Među njima su akteri različitih faza nastanka filma „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.
Izdvojiti samo neke od priča je nemoguće i nezahvalno poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’. Dovoljno je reći da se među stranicama knjige krije još momenata koji bi mogli biti film za sebe, podjednako zabavan.

Čitanje ove knjige otkriva još jednu – izuzetno važnu stvar – a to je da se incidenti ove vrste ipak mogu dogoditi samo ukoliko postoji raspoloženje sistema da ih podrži. A Jugoslavija je taj sistem, imamo sada još jedan dokaz za tu tezu – očigledno imala, i taj sistem je bio spreman da napravi i ustupke. Bez takvog uporišta – ovaj film jednostavno ne bi mogao da se dogodi, ne u ovoj formi.

U poslednjem segmentu knjige “Daj, babo, glavu” odštampana su i tri izvorna scenarija koje je sada zabavno izmaštavati kao pokretne slike. Ništa drugo nam ne preostaje, zato što duža verzija filma, podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo, nije sačuvana. I opet se, eto, politika sudara sa umetnošću.

Broj ljudi koji će reći da im je „Kako je propao rokenrol“ najbolji film svih vremena je verovatno – mali. Ali, ovaj omnibus nikada nije ni pledirao da bude najbolji (to je samo Koja :)
Za manjinski deo generacije kojoj pripadam ovaj film je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju se može ući na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije, jer ovaj film sadrži duh tog vremena. Druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli i otvaranju pitanja – šta bi bilo da je ta generacija umetnika dobila priliku da pokaže nešto više od tek 5% svog potencijala (da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika za knjigu), a za šta su bili uskraćeni događajima koji su sledili. Treća vodi direktno na film – koji nas i dalje oduševljava.

Ukoliko podjednako oduševljava i one koji su se rodili mnogo godina nakon njegove premijere, onda rokenrol ne može propasti.

*

Više o novogodišnjem dvobroju magazina LICEULICE >>

Moira: "Aroma(n)tična"

["Вретено, недоветено / Сакам да те разложувам
Скратено, невозвратено / Сакам да те...
Малку, малку малку малку / Одмори ми малку,
До следната рунда."]

*

Iako 2024. neće biti gotova sve dok se neke stvari ne završe (“Nema Nove – za staru ste nam još dužni”) - 1. januara stiže tradicionalni „godišnji miks“, ili dvanaest meseci sažetih u četiri sata, šezdesetak pesama i tridesetak najdražih albuma.
To neće biti „lista“, i nema „najboljih“ – već samo najdraže pesme koje traže još ušiju, srca ili stopala koja će ih voleti, zauvek.

Pesma „Aroma(n)tična“ grupe Moira >> iz Skoplja je među njima.

Uz neke pređene kilometre, otkrivene plaže, nekoliko iznenađujućih susreta, tišina, par večeri i zagrljaja, ova pesma je jedno od najlepših čuda koja su mi se dogodila ove godine.

Baš to,
dogodila.

I spot je predivan!
Čujemo se 1. januara.

Praznik ili Ekatarina Velika u "Hali Pionir" 26. decembra 1987.

Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.

- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.

U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.

Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.

Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.

U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.

Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.

Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.

Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.

To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.

Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.

Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.

U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.

Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.

Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.

Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.

*

Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Omoti albuma: David Bowie, Velvet Underground, Kendrick Lamar (LICEULICE, novembar 2024.)

Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike.
Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo.
Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima.
Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu.
U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.

The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)

Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“.
Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice.
Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.

David Bowie: „The Next Day“ (2013.)

Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao.
Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe.
Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi.
Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to.
Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“

Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)

Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima.
Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega.
A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“
Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“
Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije.
Ali, ovaj omot je razorniji.

*

Objavljeno u novembru 2024. u magazinu "LICEULICE", broj 107 >>

Noćurak :: Kiss me while the world decays :: Mixtape

Želeo sam da napravim jedan robertsmitovski romantičan, običan miks za kasnu jesen.
Ali, to nije lako praviti u zemlji koja izgleda kao da neće dočekati proleće (Bjork peva “Our place called hate”), i u kojoj osećaš krivicu ako poželiš da se na kratko osećaš dobro. Ili da se na dva sata skloniš od nje.

Ta dva sata bega su neophodna. Da bismo se prisetili šta nam nedostaje.
Kiš je zapisao – citiram po sećanju – da će poslednji koji će "osećati ljudskim srcem biti oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti”.

Zato sam pustio muziku da me odveze, barem na dva sata što dalje odavde.

Neke od ovih pesama mogu da ti posluže kao rukavice, kišobran, grejači za uši i srce.
Ima i onih koje mogu da ti posluže kao zaklon,
Ti biraj kako ćeš ih koristiti.

Sklonište nude: The National, The Cure, New Order, Depeche Mode, Oxajo, The Cardigans, Half Waif, Everything But The Girl (x2), Destroyer, Björk, Massive Attack, Tindersticks, Jay-Jay Johanson, Beth Gibbons & Rustin Man,Cousteau, Madrugada, Other Lives, Suede, Ana Ćurčin i Milena Jančurić, Joep Beving, Roger Eno, Bryan Ferry, Hania Rani, Bremer/McCoy, Saint Etienne (novi!), David Sylvian, Martin L. Gore i Bruce Brubaker, uz Selina, Lebovića i E.B. Vajta.

 

"Lančani sudar" ili dva sata sudaranja pesama / Radio Aparat

Autor i voditelj ove emisije, dragi Bojan Marjanović dao je novi smisao pojmu "lančani sudar".

Umesto zvukova krivljenja metala, prskanja stakla i felni koje se kotrljaju niz asfalt uz povike i gnev - ova emisija podrazumeva sudaranje pesmama koje su tematski povezane, ili smo ih mi povezali sistemom udaljenih releja, asocijacija, mašte i drugih alata ;)

Tako smo Bojan i ja došli do niza: The Stranglers > XTC > The The > The Pretenders > Blur > Red Hot Chili Peppers > David Byrne & Selena > St. Vincent > Cam Forrester > Fontaines D.C. > The Cure > Yo La Tengo > Angel's Breath > Luna > Echo & the Bunnymen.

Rock Radio / "Faca nedelje" (o muzici, Noćurku i otvaranju Legata Milana Mladenovića)

"O racionalnoj manjini i gradu koji ,,ispod prvog sloja jefitnog betona i dalje ima neverovatnih stvari”, o neverovatnim muzičarima koji su našli put do mnogih zahvaljujući njegovom "Prešlicavanju”, o katalizaciji tona i reči na jednom mestu…
O vraćanju impulsa natrag za sve one koji su njega obogatili, o Legatu Milana Mladenovića..."

Hvala Katarini, od srca! ;)

The Cure: "All I Ever Am" ili pesma koja sumira sve

Rečnik kaže: "sumaran" = zbijen, sažet, kratak, koncizan, jezgrovit, ukupan, dobiven sabiranjem.

Hvala Robertu Smitu što MI je napisao ovu pesmu, i sumirao sve.
Ali, hvala i Gebrijelu i Sajmonu što su zategli žice gitara do pucanja, Džejsonu Kuperu što tuče bubanj baš kao što bih ga i ja tukao svestan tačnosti Robertovih reči, hvala Rodžeru na klavijaturama koje ostavljaju prostor za nežnost u ovoj pesmi - najlepšoj koju su The Cure snimili u poslednjih trideset i pet godina, i učinili da u 51. godini jednu istu pesmu vrtim po deset puta dnevno,
kao da imam 15.
I što nakon tog sumiranja - ipak - nisam sumoran.

"All I Ever Am" je remek-delo.

*

"...I think too much of all to come
Of how it will be after I give up
My weary dance with age
And resignation moves me slow
Toward a dark and empty stage
Where I can sing the world I know

The way love turns out every time
Will never be enough

I waste all my world like this
Intending time and memories
And all for fear of what I'll find
If I just stop and empty out my mind
Of all the ghosts and all the dreams
All I hold to in belief
That all I ever am
Is somehow never quite all I am now

And all for fear of what I'll find
If I just stop."

“Čekajući varvare“, ili od Kavafija preko Jovana Hristića i Dž. M. Kucija do Lori Anderson

“Što senatori većaju a ne donose zakone? 

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.”

Poznavaoci njegovog života i dela tvrde da je Konstantin Kavafi ove stihove o dekadentnom, razvaljenom društvu koje više nema snage i veruje da su “varvari ipak neko rešenje” zapisao 1898, ali ih je objavio tek 1904. godine.

Tiha rasprava da li je to samo pesma o varvarima kao novim bogovima koji će spaliti sve do tada stvoreno, ili tek metafora za “traženje rešenja izvan sebe” traje već stotinu i dvadeset godina.

Mnogo decenija kasnije u tu raspravu se uključuje i Jovan Vava Hristić pesmom-odgovorom, ili nastavkom Kavafijeve pesme (kako ćete je tumačiti najviše zavisi od prijemčivosti za ironiju) o pesnicima koji pišu pesme u slavu varvara -
“ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu”.

Još kasnije, Džon Maksvel Kuci će napisati novelu pod istim nazivom, da bi Filip Glas, inspirisan Kucijevim delom napisao operu koja će biti izvedena 2005. godine.

Nizu se - za sada kao poslednja - priključuje Lori Anderson koja vraća sve na početak – stvarajući neku vrstu antičke drame za hor i orkestar, a povodom 160 godina Kavafijevog rođenja.

(Poznavaoci njenog opusa će se iznenaditi kada se pred kraj začuje i lajt-motiv teme "Radar" sa predivnog koncertnog albuma "Home of the Brave")

U Kavafijevoj pesmi objavljenoj pre stotinu i dvadeset godina varvari nisu do mraka ušli u grad.
U međuvremenu su stigli.
Naravno da ništa nisu rešili.

“Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.” (Jovan Hristić)

I evo ih opet, u još većem broju.

*

Konstantin Kavafi: "Očekujući varvare"

Šta ćemo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.
Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.

A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

*

Jovan Hristić: Varvari

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis.
Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.
Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

Milanove sobe [sa otvaranja legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije]

Legat Milana Mladenovića / fotografija: Jadranka Ilić / ZMM.

"Želim da vas zamolim da zamislite podstanarsku sobu, u jednom stanu u Zagrebu, krajem pedesetih godina.
Nameštena je skromno, ali je puna ljubavi.
To je prva soba kojom odzvanja glas malog Milana.
I plač, i smeh.

Sada zamislite drugu sobu - na visokom spratu solitera u Sarajevu, kraj Miljacke - u kojoj taj isti dečak piše prve pesme, uči prve akorde na „Tango“ gitari, otkriva rokenrol, i mnogo čita.
Zamislimo ga šest godina kasnije - kao tinejdžera koji ispred male kuće na Topčideru u ulici Vajara Đoke Jovanovića nastavlja da niže akorde i stihove koje peva pomalo čudnim akcentom u kojem se mešaju Zagreb, Sarajevo, Makarska i Beograd.

Evo nas na Konjarniku, u sobi sa pogledom na teren za basket koji voli da igra.
U toj sobi muzicira sa drugarima sa kojima će napraviti prvi bend, i to drugarstvo se ne prekida zbog selidbe na drugi kraj Beograda – u sobu na XV spratu solitera u bloku 23, čiji prozor gleda na toplanu i dim koji kulja iz nje, ali Milan – kaže – „uživa gledajući brodogradilište“.
Možemo da zamišljamo i druge sobe - u Makarskoj; u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona; u Parizu i Sao Paulu – u kojima je stvarao tekstove koji danas odzvanjaju našim srcima; smišljao ponekad čudne, ali razarajuće akorde na gitari.

Zamišljajmo još malo: kako vežba sviranje trube, oduševljava se dok otkriva novu muziku, smeje se, sazreva, zavitlava, zaljubljuje i menja, sve vreme ostajući isti: dosledan, nepotkupljiv i hrabar, uprkos svemu.

A sada možete da prestanete da zamišljate.

Jer - do sada nepoznati delići iz svih tih prostora i života Milana Mladenovića konačno su pred nama, ovde, u Skerlićevoj 1.

Zahvaljujući Milanovom Legatu koji čine njegovi rukopisi, neobjavljeni tekstovi, privatne fotografije, i one do sada neobjavljene sa snimanja i koncerata; lični predmeti, razglednice, nagrade... - dobićemo jasniju sliku o njegovom životu i delima.
Zato što su taj život i ta dela dostojni divljenja – oni i zaslužuju da budu ovde, u instituciji kakva je Narodna biblioteka Srbije.
Ovde ćemo, konačno, bolje upoznati Milana.
A samim tim – i bolje razumeti.

*
Govor sa otvaranja izložbe legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije.

Deo rukopisa, fotografija, intervjua i drugih stvari iz njegove zaostavštine od sada je dostupan i na sajtu Zadužbine Milana Mladenovića - www.milanmladenovic.com

SUBA :: mesečevi kavezi Balkana, ptice sanjalice Madagaskara i tropska jutra Sao Paula

"Opet podići tokove reka /
Oploditi sasušeno, skamenjeno tle /
Počistiti brežuljke... Odneti crkve!"

(Mitar Subotić Suba; Novi Sad, 23. jun 1961 - Sao Paulo, 2. novembar 1999.)

Dva sata Subinih muzika, nastalih sudarom pravoslavnog pojanja, ritam mašina, reči proroka iz Žitija Brajanovog, "ptica koje se neće vratiti prostranstvima narušenog detinjstva", Džejmsa Brauna i Milana Mladenovića, Igora, Masima, Marine, plavog jutra i nabora na postelji, uspavanki za Alisu i onih sa Balkana, Danila Harmsa otpevanog na engleskom, bosa nove, ptica sanjalica sa Madagaskara i onih koje preleću nad Ipanemom, kanibalističkog manifesta, blata na čizmama i sambe.

Playlista:
Najava koncerta u SKC / Studio B
/ Ptice
& Milan Mladenović / Sex Machine
& Igor Popović / Arabija
& Massimo Savić / Bori se za mene
& Marina Perazić / Plava jutra
& Milan / Nabor na postelji
& Massimo / Facedance
(Love duet) / Lullaby for Alice
Moon Cage II
Deže Molnar Tony Scott Milan Suba & Danil Harms / Arrived Song
& Goran Vejvoda / Dream III
(Antonio Carlos Jobim Cover) / Ipanema Fly By
Wayang 04
Wayang 01
Memento Mundi Project (& Joao Parahyba) / Snake
Courage III
Metak
Ogledalo
& Taciana & Milan / Sonhar o Real
Segredo
Um Dia Comum (em Sao Paulo)
(Live with Joao Parahyba) / Futuro Primitivo 2
Samba Do Gringo Paulista

Više o Subi i njegovoj muzici: https://mitarsuboticsuba.blogspot.com/ >>

O izmišljenim svetovima / Jean Michelle Jarre, Bremer & McCoy, Laurie Anderson (LICEULICE, oktobar 2024)

Maštarima je sve teže.
Jer, živimo u svetu prezasićenom fotografijama na kojima je vidljiv svaki detalj – od peska na najdubljoj tački Marijanskog rova, do strukture stena na površini Marsa.
Sve se vidi, i to je sjajno!

 Ali, te savršeno fotografisane scene, ekrani puni kolora i pokretne slike - ostavljaju sve manje prostora za izmaštavanje onoga što nam nije dostupno, i što se ne vidi.
Ostaje nam – zvuk, poslednje utočište.
Ako osećate želju za izmaštavanjem nekog drugačijeg, toplijeg, osunčanijeg, zdravijeg i pravednijeg sveta - pokušajte sa nekim od ovih albuma.
Svet koji budete izmaštali - biće samo vaš, jer ga niko drugi ne može zamisliti kao vi.

Jean Michelle Jarre: “Oxygen” (Disques Motors/Polydor, 1976)

Ukoliko ste rođeni posle kraja osamdesetih verovatno ste promašili vreme kada su ovi – u to vreme čudni i revolucionarni elektronski zvuci bili neodvojivi soundtrack svih naučno-popularnih emisija i špica. Ali, u tome je i vaša prednost. Vi ćete videti ovu muziku drugačije. Muzički kritičari su i dalje – gotovo pedeset godina od kako se ovaj album pojavio – podeljeni između tvrdnji da je ovo jedan od najvažnijih albuma elektronske muzike svih vremena, i tvrdnji da je “Oxygen” sladunjavi derivat hrabre, pionirske elektronske muzike sedamdesetih godina prošlog veka koju su stvarali neki drugi autori, ali to je najmanje važno. Jedno je sigurno: bez obzira na to koliko godina imate i koliko god vam ova muzika možda zvučala ‘retro’ – čućete trenutak u kojem se u Žarovom svetu pojavljuju kiseonik, voda i život.
Dalji tok evolucije tog sveta zavisi samo od vas.

Bremer / McCoy – Kosmos (Luaka Bop, 2024)

Ovaj danski duo stvara svoje kosmose drugačijim sredstvima od Žara, najčešće koristeći svega dva instrumenta: klavir i bas, uz česte, duge odjeke koji dolaze sa neočekivanog mesta – iz dab muzike. Ti odjeci i spirale šuma čini je eteričnom, blago sanjivom – i neverovatno asocijativnom.
Ovaj album nigde ne žuri, niti vas požuruje. Morten Mekoj i Morten Bremer sviraju tako opušteno da ćete se u svakom trenutku sa lakoćom provući između dve note do drugog sveta, i svaki put ćete se naći na drugom mestu.
Jedino što je zajedničko tim svetovima je njihova lepota i krhkost.
“Kosmos” je jedno od najlepših izdanja ove godine. Ali, o tome će se pisati malo i retko - zato što će se premali broj ljudi vratiti iz tog zvuka u našu stvarnost.

Laurie Anderson: “Amelia” (Nonesuch, 2024)

Prethodna dva albuma iz ove priče vam ostavljaju slobodu da maštate i lutate po želi.
“Amelia” priča konkretnu priču o kojoj znamo sve, osim kraja.

Ipak, draga Lori je priča tako da vam ostavlja slobodu da birate kako tu priču kadrirate ili bojite.
“Amelia” je inspirisana pričom Amelije Erhart i snimljen je u saradnji sa simfonijskim orkestrom. Ovaj album se može slušati poput radio-drame, koja u trideset pet minuta muzike priča o poslednja četrdeset i četiri dana žene koja je krenula na let oko sveta.
Iako kratak – pun je zvukova, šumova i naracije zbog kojih ćete neke scene zamišljati u slow-motionu.
Zato će let trajati i nakon što se muzika završi.