Prešlicavanje za Liceulice :: Prolećne pesme

Ne želim da vam dugačkim uvodom kradem ni trenutak ovog proleća.
Pronađite ove albume, koristite ih kao kišobran za prolećne pljuskove, kao jastuk za gledanje u nebo, naočare za sunce, ili alat koji barem na kratko možete usporiti protok vremena. Tako ćete u proleću uživati još više. 

Talk Talk: „The Colour of Spring“ (EMI, 1986)

Mark Holis, nekadašnji vođa benda Talk Talk ima visoko mesto na listama autora najlepših pesama u istoriji pop muzike. Jedinstvenog senzibiliteta i raskošnog talenta - Mark je svetu podario hitove poput „It’s my Life“ ili „Such a Shame“, sve vreme tragajući i boreći se za mogućnost da stvara drugačiju muziku, kakvu nam je pre povlačenja sa scene na kraju i ostavio.
U diskografiji Talk Talk ovaj album ima ulogu - Aprila. Ume da iznenadi kišom, ali i da bude topao poput prvih dana leta. Za pesme poput „Happiness is Easy“ ili „I don’t believe in you“ je dobrodošao kišobran, dok su „Life’s what you make it“ i „Living in Another World“ poput sunca posle kiše.
Ne zaboravimo – „The Colour of Spring“ se nalazi na čuvenoj listi „1001 albums You must hear before you die“.

Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra: „Racing the Storm“ (Bella Union, 2023)

Možda i ne znate da već znate neke od pesama na kojima je Emiliana pevala, ili ih je komponovala. Sarađivala je krajem devedesetih sa bendom Gus Gus, pevala na albumu Thievery Corporation „The Richest Man in Babylon“ i napisala globalni hit „Slow“ za Kajli Minog.
Ali, neka vas imena sa ovog spiska ne zavaraju. Muzika koju Emiliana sada stvara sa The Colorist Orchestra je drugačijeg senzibiliteta. Bogati zvučni pejsaži suprotstavljeni nežnom glasu, pesme koje bi mogle da se nađu na ranijim albumima Bjork ili čak Massive Attack, i momenti zvučne nežnosti – sve to se prepliće na ovom albumu. Iz tog šarenolikog buketa pesama posebno obrati pažnju na „Mikos“, „You left me in Bloom“, i „Wedding Song“.

Plesač sporog stepa: „Sunčana Strana Mjeseca 1“ (Aquarius Records, 2003)

Na ovim prostorima je malo muzičara poput Maksa Juričića, nekima poznatog i kao Max Wilson. Kroz njegove prste, ili glas su tokom proteklih četrdeset godina izlazile pesme grupa Film, Vještice, kao i bendova Le Cinema i Ljetno Kino u kojima je sarađivao i sa „muzičkim bratom blizancem“ – Vladom Divljanom.
Plesač sporog stepa nam je tokom proteklih godina već darivao pesme koje su nam donosile sunce i miris smilja, ali i setu („Nedjelja“, „Prva Druga Treća“, „Miris Zlato Tamjan“). Konačno, okružen sjajnom ekipom muzičara – Maks nam je darivao i „Sunčanu stranu mjeseca 1“.
U ovoj album je tako lako zaljubiti se. Dovoljno je da poslušate prvi singl „Pusti me da plešem drukčije“ da biste postali obožavalac, a Plesač će vam uzvratiti i jednom od najlepših pesama o proleću otpevanim na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina.
Ukoliko vam se tokom slušanja pesme „Lomi me“ učini da uz vas hoda i Vlada Divljan – samo se prepustite.
Lekovito je.

*

Više o aprilskom broju magazina Liceulice >>

Noćurak kasetaš :: Modern Love

Vraćam se u osamdesete, ne iz nostalgičnih razloga.Uostalom - šta je nostalgija?

Definicija ukratko kaže: bol i čežnja za nečim što više ne postoji.

Ta muzika i dalje postoji, i sada nam je dostupnija nego ranije, kada smo patili što ne možemo imati sve što želimo da slušamo.

Vraćam se u osamdesete i zato što mi te pesme; bas linije Mika Karna i Dereka Forbsa i nemoguće bubnjanje Stjuarta Koplenda pomeraju mozak na isti način kao i pre mnogo godina.

U 2x45 minuta, ili na “A” i “B” strani ove digitalne kasete čekaju te i neke od meni najdražih pesama svih vremena iz osamdesetih, a koje do sada nikada nisam puštao u miksevima.

A strana: David Bowie, Style Council, Talk Talk, Echo & The Bunnymen, The Police, Ekatarina Velika, Idoli, U škripcu, Dorian Gray, Simple Minds, Ultravox.

B strana: Talk Talk, Prefab Sprout, The Stranglers, Style Council, Paul Young, Icehouse, Roxy Music, Japan, Talking Heads, Brian Eno & David Byrne.

Trivia: prodaja kaseta u 2022. je premašila prodaju iz 2002. godine. Samo u Velikoj Britaniji prodato je više od 200.000 komada.

David Bowie: "Let’s Dance", 40 godina.

Nekoliko dana nakon objavljivanja albuma “Let’s Dance”, muzički kritičar magazina “The Guardian” je napisao: “na prvo slušanje čini se previše komercijalnim, ali dodatna preslušavanja će vam otkriti da je u pitanju klasik.” 

Dejvid Bouvi je do tog trenutka već uradio s v e. 

Stvorio je i sahranio Zigija Stardasta koji mu je već obezbedio mesto u večnosti. Zatim je pokušao da kreira rok-operu inspirisanu Orvelom, bio je beli soul-men, Čovek koji je pao na Zemlju, Beli Vojvoda, svirao sa Lenonom i Markom Bolanom, bio neustrašivi eksperimentator koji je izluđivao izdavačku kuću nekomercijalnim materijalom pravljenim sa Inom i ekipom u Berlinu, raspravljao sa Berouzom o budućnosti medija i muzike, ozvaničio početak osamdesetih albumom “Scary Monsters", recitovao Brehta, pevao sa Bingom Krozbijem božićne pesmice, glumio Čoveka-slona.

Preostalo mu je još samo jedno: da postane pop-zvezda. 

Mnogo godina kasnije Najl Rodžers, producent “Let’s Dance” je pričao o prvim susretima sa Bouvijem, razgovorima o džezu, trubačkim aranžmanima Nila Heftija i Stena Geca; kako ga Dejvid uverava da bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči, ali i kako je prva verzija naslovne pesme u početku zvučala kao “melanholična folk-pesma”, sve dok Najl nije predložio da to postane pesma “uz koju će ljudi igrati”.

„Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!"

*

U trideset i šestoj godini Bouvi potpisuje ugovor sa novom izdavačkom kućom, menja frizuru, oblači belo odelo i počinje izvođenje najtežeg eksperimenta karijere: 

Dejvid Bouvi, mega pop-zvezda.

„Let’s Dance“ je prodat u više od 10 miliona kopija i postao je njegov komercijalno najuspešniji album, a tokom turneje „Serious Moonlight“ ga je uživo videlo gotovo tri miliona ljudi.

Ipak, nakon njega je prvi put upao u kreativnu krizu.

Kada se nađeš na vrhu, nemaš gde dalje.

U filmu „Moonage Daydream“ Bouvi priča: „Nisam više znao ko sam kao umetnik. Postavio sam sebi parametre koji su me ograničavali na ono što sam pretpostavljao da ljudi žele. Nikad nisam hteo to da uradim. Nikada nisam želeo da budem na sceni i udovoljavam ljudima. Želeo sam da ljudi vole ono što ja volim. Ne da im dajem ono što oni vole.”

Nik Stivenson će u sjajnoj knjizi o Bouviju ceo taj period definisati kao „akumulacija kapitala i širenje granica (...) Nestao je imidž autsajdera i izmeštenih predstava iza kojih se naziru denaturalizovani aspekti pola i sekusualnosti. Na celoj turneji Bouvi je glumio strejt muškarca u odelu uz koga su preglasni bubnjevi i mačo gitare koje sviraju momci iz benda, što je prilično neobično za čoveka koji nedugo pre toga hteo da rokenrol okrene naglavačke.“

Iznad svega, ipak, i uprkos činjenici da je Bouviju trebalo deset godina da ponovo pronađe pravu novu formu - ostaje savršena pop-muzika.

Iako mi je verzija „Modern Love“ koja se pojavljuje u filmu „Moonage Daydream“ draža >> , zato što otkriva potpunu veličanstvenost te pesme – ovoga puta stavljam onu originalnu, "sa momcima u prugastim odelima". 

Jer, to je to: pop.

Album „Let’s Dance“ je objavljen pre tačno četrdeset godina.

I postao prvi album koji sam kupio u životu.

"Gets me to the church on time."

p.s. Po nekim (nepotvrđenim) podacima "Let's Dance" je prodat u većem tiražu u Jugoslaviji nego Italiji, državi koja je imala tri puta više stanovnika od SFRJ.