Krk [fragmenti]

Zatrčavam se ka plićaku Krčke gradske plaže, ne obraćam pažnju na ubode kamenja pod stopalima, ne gledam gde stajem, uranjam. 

More me prepoznalo. Svakim zamahom postajem lakši, komadi tereta otpadaju sa mene, uskoro će na obalu zakoračiti kao neki drugi ja, neki veći ja, blažen i slan, zaboraviću na sve peripetije koje su prethodile tom trenutku. 

Pre dvadeset godina sam obećao sebi da više neće biti pauza, da ćemo se svake godine videti barem jednom, reci zrikavcima da budu glasniji.

*

Trideset pet godina je prošlo od poslednje posete Krku.

Pomislim kako je to vreme ostavilo više tragova na meni, a onda sebi kažem - i ti bi izgledao dobro da si na obali mora. 

Iznenađujuće, Krk izgleda "isto", kao zaključan u vremenu.
Po ljudima, muzici iz konoba i kafića, govoru starijih, osmehu starog filigrana koji čitavog dana sedi ispred lokala, ukusu sladoleda, osmesima Jasmine i Edite kod kojih smo smešteni u "Placi", po izgledu nekadašnje robne kuće, lako bi mogao pomisliti da si u nekoj drugoj deceniji, i to deluje lekovito.

Pločnici u starom gradu su uglačani do visokog sjaja, mačke lenjo leže pod velikim stablom sa kojeg svako može ubrati slatke smokve, ulični i baštenski muzičari ne sviraju nijednu pesmu mlađu od dvadeset-trideset godina, a postoji i jedna pesma koju će svirati svi tokom narednih večeri, ima neka tajna veza između Krisa Ajzaka i ovog otoka. Možda je nekada bio ovde i zaveo lokalnu lepoticu, možda postoji neka strašna ljubavna priča, nisam otkrio.

Tačno u ponoć muzika utihne, glasovi se stišaju, grad zanemi, zvonik se oglašava na pola sata jednim udarcem, zašto buditi usnule. 

*

Iz večeri u veče tražim vezu između položaja anđela na vrhu zvonika i doba dana, tek pred kraj shvatam da ga okreću u skladu sa vremenskom prognozom, ukoliko će biti vetra okreće se trubom prema moru, ukoliko će dan biti lep, okreću ga prema gradu.

*
Nakon druge večere u konobi "Andreja" prvi put u životu žalim što ne znam da pišem o hrani.

*

Plaže su lepe, ali prenapučene. Danima kružimo po otoku tražeći naše mesto, a mir pronalazimo tamo gde ga nismo očekivali: na stenama ispod Haludova, u Malinskoj, gde je more toplo , za razliku od stena koje seku stopala i ostavljaju ožiljke koji će me dugo podsećati na ovo letovanje. 
Na severu otoka je more nežnije, na severu hladnije, ali uvek besprekorno čisto. 

I onda napušteni hotelski kompleks Haludovo, betoniran u prošlosti i istoriji, prirodni kraj leta koje se umalo nije dogodilo, ali obećao sam i sebi i moru,
više se nijedan diktator neće isprečiti između nas, nikada više.

Noćurak za kraj raspusta :: mixtape

Zatrčao sam ka plićaku gradske plaže, nisam obraćao pažnju na ubode kamenja pod stopalima, nije mi zanimalo gde stajem, samo sam želeo da uronim.
I more me prepoznalo.
Svakim zamahom sam postajao sve lakši, komadi tereta su otpadali sa mene i na obalu sam se vratio neki drugi ja, blažen i slan, zaboravljen od svih peripetija.

Izgleda da je u tom zalivu sa mene otpalo i mnogo reči.
Po povratku sam se setio da postoji i jedna pesma o tome, pevaju je The Saxophones i počinje stihom "Found me swimming In eternity bay/ I was just wasting away."
Večeras ćutim i pravim na obali mora dvorac od pesama za kraj avgusta i raspusta.

 

 

Ispovest lovca na budućnost muzike (Simor Stajn: "Pesma sirene")

"Ja sam onaj koji prepoznaje šta je hit pesma i preduzetnik sam u muzičkoj industriji. 

Precizan opis mog posla je A&R – artist and repertoire, što je starinski šou-biznis naziv za lovca na talente (...) 

A&R, u stvari, znači: ljudi i pisanje pesama, samo što zvuči nekako veliko i francuski kad se izgovori. Hitovi moraju da pogode pravo u metu. Samo dobra muzika može da podigne uloge istinski izražavajući ono što svi mi osećamo, ali ne umemo sebi da objasnimo. 

Najveći izvođači su često i najbolji kompozitori i tekstopisci. Čak i ako ih nikada u životu niste sreli, oni su uvek bili vaši najbolji prijatelji. Kad nam je potrebno rame za plakanje, naše najdraže i najomiljenije pesme su kao melem za dušu. One nam omogućavaju da se dobro isplačemo i da budemo ono što stvarno jesmo. One nas čine boljima." 

(Simor Stajn, u uvodu knjige "Pesma sirena")

Oduvek me zanimalo šta se dešava iza scene.

Ta zainteresovanost se, naravno, nikada nije usmeravala na priče ko je kome preoteo devojku ili ko je sa kim pijančio i izvlačio linije u bek-stejdžu, već me je zanimalo odakle stižu pesme koje izazivaju vrtoglavicu, od čega su napravljene one u čijem se zagrljaju osećam dobro, i kakve sile su dovodile do susreta ljudi koji su potpisivali komade muzike koji su me "činili boljim".

Trideset i pet godina čitanja o muzici pružilo mi je odgovore na neka od pitanja. Sada znam odakle stiže onaj zvuk gitara u "Heroes" i da je jedna od najlepših do sada objavljenih pesama XXI veka nastala iz greške Nika Hornbija. Ta otkrića mi, naravno, ne pomažu mnogo da racionalizujem dejstvo nekih pesama na mene, ali me utvrđuju u stavu da sticaj okolnosti ponekad daje veličanstvene rezultate.

Simor Stajn, autor "Pesme sirene" je jedan od tipova čiji je životni poziv upravo to: da poveća broj sticaja okolnosti i veličanstvenih rezultata loveći talente, omogućavajući im da stvore čudo, i uzimajući procenat od zarade.

Da, sasvim je jasno da bi mnoga među dole nabrojanim imenima (a kojima je Simor obezbedio ugovor, ili distribuciju, ili podršku da nastave sa radom) svakako uspela da dođu do ušiju i srca velikog broja ljudi bez njegove pomoći, odnosno uz podršku nekih drugih "A&R" ajkula, ali je pitanje kada i kako bi se to dogodilo (istoriju rokenrol i pop muzike ispisuju i lovci na talente koji su grešili - setite se izdavačke kuće Decca koja nije prepoznala potencijal The Beatles).

Ramones, Madonna, Talking Heads, Echo & The Bunnymen, The Smiths, Ice T, The Pretenders, The Cure, Seal, Depeche Mode, Focus, KD Lang, Yazoo, The Replacements... su deo bendova i imena koje je Simor prvi prepoznao (ili prvi stigao do njih, ili ponudio najbolji dil), i tako etablirao Sire, etiketu čiji je logotip na vinilu ili traci koja vam je upravo stigla u ruke garantovao da ćete sada čuti nešto dobro. Koliko dobro (je) radi(o) svoj posao svedoče i izjave Džonija Mara, Krisi Hajnd i KD Lang na koricama knjige, ali i činjenica da su mu Belle & Sebastian posvetili pesmu (koja nije objavljena na njegovoj etiketi, što je još jedan sticaj okolnosti ;)

Sigurno svestan stare smicalice da je "pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi" - Stajn u "Pesmi sirene" ne gubi vreme na opsežne kritičarske osvrte ili teoretisanje o muzici - iako je, sasvim jasno muzički fanatik i čovek zaljubljen u muziku. U skladu sa onim što radi - Stajn izuzetno precizno navodi šta ga je intrigiralo kod bendova koje je lovio i šta je video u njima - ne izbegavajući da napomene i kada je imao loše ili netačne procene. (Prepoznao je potencijal Depeche Mode, ali nije očekivao da će četiri klinca iz Bazildona nekoliko godina kasnije puniti stadione u Americi. Da, bilo mu je jasno da je Madona rođena zvezda, ali nije odmah shvatao da će zavladati svetom. Da, u jednom trenutku je prepustio The Cure drugom izdavaču, prerano.) 

Njegova priča o muzičkoj industriji, podeljena u deset poglavlja, funkcioniše kao dokumentarac sa elementima trilera koji otkriva kako se izdavaštvo menjalo od kada je počeo kao stažista u Billboardu pedesetih pa sve do dvadeset prvog veka, kako se ukrupnjavalo i postajalo industrija - i kako je to uticalo na karijere nekih bendova, ali i njegovo zdravstveno stanje.

U knjizi nećete pronaći previše sočnih epizoda kakve biste očekivali od veterana scene (možda i zato što kokain, ili prostitucija nisu gresi veći od izdaje, ili zakulisnih radnji kakvih je industrija puna), ali, ali, ali - epizode o Madoninom upadu u njegovu bolničku sobu kojim je počeo njen proboj ka vrhu (i koja pokazuje i ekonomsku, a ne samo muzičku genijalnost Najla Rodžersa, producenta "Like a Virgin"); opis putanje karijere Talking Heads i odnosa između Dejvida Birna, Brajana Ina, Krisa Franca i Tine Vejmut), fragmenti o CBGB sceni - sve to baca novo svetlo na neke pesme, albume i bendove koje volimo i pomaže da razumemo kako i zašto su se neke stvari dogodile, a od knjige ove vrste ne bi valjalo tražiti više.

Ali to 'više', ipak stiže:

"Pesma može da ujedini i podigne demoralizovanu naciju na način na koji to ne polazi za rukom nijednom političkom lideru. Nikada ne dozvolite da vas ubede da je muzika samo zabava. Uglavnom jeste samo zabava, ali kada treba da se izraze velike stvari, kada čovečanstvu nešto treba jasno da se predoči, muzika je taj uzvišeni jezik koji poziva na pravdoljublje. 
Gledajući na prošli vek i vremena pre njega, shvatio sam da je muzika kao reka koja teče kroz vreme. Ponekad je silna bujica, ponekad tek potok, ali dok god ljudi ovom planetom Zemljom budu tragali za srećom, ta reka neće presušiti. Samo će nastaviti da krivuda kroz nove predele sa novim pritokama punim novih muzičkih žanrova i ideja koje će stalno priticati. Osećamo kako struji kroz naše živote, ali samo retki se usuđuju da u nju i urone. Dejvid Birn je zaronio u tu reku. Ramonsi, Toking Hedsi, Pritendersi, Madona, Riplejsmentsi, Krisi Hajnd, Dipeš mod, Smitsi, Sil, Kej Di Leng, Ajs Ti, Ijan Mekaloh - svi oni, i mnogi drugi su zaronili u tu reku, svako na svoj način.

Ali ni najveći umetnici svih vremena ne mogu da pomere tok te reke. Ni Dilan, ni Henk Vilijams, ni Djuk Elington ni Mocart. Ta reka prati samo priču koju ispisuje čovečanstvo, a svi mi smo tek putnici koji se spuštaju niz njene obale. Svaka velika pesma koja je napisana ili snimljena je kao boca u kojoj se čuva destilat života. Otvorite neku od njih i one će vas magijom vratiti kroz vreme. Udisaćete njen vazduh i gledaćete njenim očima." 

(prekucano sa str. 299)

"Pesma sirene" nije samo spomenik jednom vremenu i ljubavi prema muzici koja traje decenijama.

Ona je tu i da nas podseti da će muzička industrija do kraja sveta zavisiti od dve stvari: pesme i njenog autora. 

Ok, i ponekog tipa poput ovog koji će omogućiti sticaj okolnosti da dva klinca počnu da sviraju "Space Oddity" unatraške i tako naprave "The Killing Moon".

*

(Knjigu "Pesma sirene" objavio je Mascom Publishing, 2020, prevod Slobodan Loka Nešović.)