Lefkada [#1]

U odnosu na mnoga ostrva Mediterana, mitologija i istorija nisu bile preterano izdašne prema Lefkadi. Najbolji pripovedač među posvećenim obožavaocima grčkog arhipelaga, Lorens Darel*, navodi svega dva značajnija istorijska događaja – činjenicu da su Antonije i Kleopatra upravo pored Lefkade napravili veliku zabavu u suton poslednjeg, ključnog pomorskog poraza njihovog vojnog saveza, te podatak da je pesnikinja Sapfo izvršila samoubistvo skočivši sa hridi na samom jugu ostrva. Konačno, mnogi tragovi ljudskog prisustva tokom prethodnih vekova (Stara Grčka, Rimljani, Mlečani, Englezi, Osmanlije...) dobrim delom su zbrisani velikim zemljotresom koji je protresao istoriju Jonskog arhipelaga 1953.

Ostrvo je, poput psa koji izlazi iz vode, jednostavno streslo sa sebe viševekovne građevine, vraćajući krajolik u prvobitno, gotovo pred-civilizacijsko stanje.

A krajolik Lefkade, naročito zapadna strana, je ono što ostaje urezano u sećanje.

Prelazak pokretnog mosta koji povezuje kopno i Ostrvo i ulazak u grad Lefkadu otvara dve mogućnosti: na istočnoj strani možete pratiti (sasvim pristojan) drum koji dobrim delom prati obalu i povezuje niz malih, uglavnom „turističkih“ mesta punih neprebrojivim konobama, apartmanima, hotelima i nevelikim plažama, često prenaseljenim gostima svih tih hotela.Istočna strana donosi i pogled na niz pitomih, zelenih ostrva (često u privatnom posedu) razbacanih po zalivu tako da se ne nazire njihov početak i kraj, konačni oblik (Pomorci iz ovog dela arhipelaga navode da ona zapravo i nemaju konačnu formu – svaki dan su drugačija). Ostrvčići donose zaštitu od talasa i vetrova, popunjavaju zaliv koji svoj kraj nalazi u dugačkom fjordu, prepunom jedrilica koje iz daljine deluju kao stotine vilin-konjica u sumrak. Na samom jugu, kriju se Mikros Gialos, Poros i Sivota, te u velikom zalivu ušuškani Vasiliki, omiljeno mesto i surfera i porodica – zahvaljujući mešavini peska i povoljnog vetra, sa pogledom na pučinu. Sve to, ipak, nije spektakl.

Druga mogućnost: migavac i okret volana na desno pri ulasku u grad Lefkas – pravo na put ka Zapadnoj obali otkrivaju drugo, osunčano lice Lefkade (ime je, uzgred, dobila od grčke reči za bele stene).

Odmah nakon Ag. Ioanisa, jedne od retkih plaža čiju fizionomiju definiše i trag ljudske ruke – ruševine tri vetrenjače - nakon prvog brežuljka otkriva se pogled ka obali sa koje možete dugo brojati nijanse plave boje mora, sve dok vam se brojevi i nijanse ne pomešaju i zapravo postanu nevažni. Neki tvrde da se u kristalno čistim danima sa vrhova zapadne strane može videti i Italija, ali to deluje poput mita koji pripada nekom vremenu u kojem su mora bila neisparcelisana a morski vazduh više slan – te je i nevažno, jer sa tog mesta nema više razloga da se gleda u drugim pravcima, sve što je potrebno je tu, pod nogama.

Zapadna obala otkriva bisere u nizu: Katizmu, Pefkuli, Ag. Nikitas, odmah iza grebena fenomenalni Milos; zatim Kalamitsi, Gialos, Egremni i konačno Porto Katsiki, jedna od, tvrde, tri najlepše plaže ovog dela Mediterana. Mada postoje još barem dve koje opasno ugrožavaju slavu navedenog mesta. 

Nakon nje, kada i poslednji ushićeni glas sa zlatnog peska Katsikija ostane dovoljno daleko iza nas i utopi se u huk vetra, na samom jugu ostrva prevladaju bele visoke hridi i usamljeni svetionik, mesto čudne, gotovo neprijatne tišine sa pogledom na susednu Kefaloniju i mesto samoubistva spominjane Sapfo, koja te inspiriše da utišaš brižljivo i dugo pravljene kompilacije i slušaš huk sumraka koji stiže nošen talasima sa pučine.

Iako je ostrvo malo (50 km po dužini) i samim tim omogućava brzo premotavanje krajolika kroz prozor rentiranog automobila, mirisa borova začinjenih ruzmarinom i morskom solju, ništa se od navedenih mesta ne može konzumirati u jednom danu i u brzini. Zato i ne pišem o svemu tome u jednom dahu, nemoguće je. Svako mesto nudi drugi način odvojenosti od civilizacijskih dostignuća, drugačiju tišinu i pogled na mesta koja nisu uobičena civilizacijom tokom svih ovih hiljada godina. Nadam se, neće se menjati ni u narednim hiljadama, sve dok se taverna na Olimpu ne otvori ponovo a Ostrvom zavladaju nedavno iščezle male foke i čudesne kornjače, sada atrakcija u okolini Zakintosa.

Sva esencijalna lepota Lefkade izbija iz netaknutih, bezvremenih mesta i polu-pustih plaža na kojima je šljunak već postao savršena okruglica a ne samo običan oblutak a mediteranske bube zriču "ostani", oblikuju zvuk koji čini ram za tišinu lepšu od svega što poznaješ i koja ti je tako bila potrebna, nakon svega.

Nastavak  >>.

* - „Grčka ostrva“ (objavljena kod nas 2008.) je dobrodošla neobavezna lektira tokom odmora. Pisana uglavnom šezdesetih i sedamdesetih, sabira Darelove impresije koje su nastajale decenijama.

 

Aksiomi priprema za godišnji odmor

1. Svet je nastao iz haosa i neprekidno teži ka istom.

2. Koliko napora uložio u predaju projekata na kojima radiš, toliko će ti napora biti potrebno da po povratku shvatiš šta se zapravo dogodilo i to ne krivicom tvojih kolega.

3. Koliko god dugačko objašnjenje napisao, to ćeš više pitanja otvoriti.

4. Kako god organizovao, tako će se de- ili re-organizovati.

5. Kako ostaviš, tako ćeš i zateći.

6. Koliko god se odmarao, prvog radnog dana ćeš sve zaboraviti.

7. Groblja su puna nezamenjivih ljudi. Zašto misliš da si baš ti poseban?

Dakle: odmaraj.

Byrneing Down the House

(photo: Stanislav Milojković, za popboks)

"Dobro veče... Zašto sedite? Priđite, priđite bliže, bliže!...
Ovih nekoliko ljudi su profesionalni fotografi... Svi ostali su pozvani da snimaju i slikaju – fotoaparatima, kamerama, mobilnim telefonima... samo vas molim da obrišete ružne slike... Kao što verovatno znate, prošle godine sam snimio album sa britanskim muzičarem i producentom, Brajenom Inom... i sviraćemo pesme koje smo on i ja napravili nedavno... kao i one koje smo napravili... svojevremeno. Biće i nekih iznenađenja na kraju.
Zanima li nekoga koliko će koncert trajati?
Ne?
Ok... dakle, znate šta je na meniju...
Mi smo Chef , ovo je hrana, vi jedete...
Možda bi bilo bolje da počnemo! :)"

1-2-3-4... "Strange Overtones"...

Ok, sama činjenica da sam upamtio uvodni govor "word-by-word" govori o potpunoj pristranosti.

Fascinatno je bilo ponovo slušati Dejvida Birna, ovoga puta okruženog većim bendom i plesači(ca)ma koji evociraju vreme najveće slave Talking Heads – što je zapravo prvenstveno i bilo na meniju, u pravom značenju te reči – jer su i muzičari igrali a plesači svirali i pevali; obigravali oko njega, čak i – preskakali.

Nezaboravno je bilo čuti "Help Me Somebody" – sempl pesmu sa "My Life in the Bush of Ghosts" u izvedbi tokom koje Dejvid preuzima zapravo funkciju semplovanog glasa.

Komično je bilo gledati pomalo zbunjen bend i samog Birna – nakon podužeg, iskrenog aplauza koji je usledio nakon treće pesme.

Noge i kukovi su se nezaustavljivo mrdali: "I Zimbra"; "Life During Wartime"; "Houses in Motion"; "Once in a Lifetime"; "The Great Curve" –> zapravo, sve je počelo da se mrda u raznim pravcima – jer je uz pesme Talking Heads oduvek bilo moguće igrati na više načina – u prvom slušanju pratiš bubanj; u drugom bas liniju; treći put lomiš rame prateći razlomljenje gitarske akorde; četvrti put te lome fuzzy klavijature; peti put pokušaš sve istovremeno i prosto se kotrljaš ka delirijumu, sve vreme usmeravan nekim od najboljih tekstova rock muzike ikada. Ne sećam se ko je Birnov rad svojevremo okarakterisao kao najpametnija novotalasna plesna muzika, no – to sinoć zapravo nije bilo ni važno.

Na kraju se pojavljuju "Burning Down The House" i "Road To Nowhere" - kao pravo iznenađenje – koje čini da sala SC jednostavno drhti.
Tri bisa.

Ma koliko smešno zvučalo - čuti uživo "Crosseyed and Painless"; "Born Under Punches" i "Houses in Motion" je prosto od životne, esencijalne važnosti. Kao i "Heaven", uostalom.

Vredelo je čistiti uši i mozak sve ove godine.
Veličanstveno.