[o zabrani/nama]

[u vezi sa slučajem mirror be92 i reakciji drugara sa mojblog.rs]


Nikakva samozatvaranja, autocenzure, protesti ćutanjem, uvređenost. Ako je ćutanje zlato, zašto smo sve siromašniji (u ovom slučaju - virtualnim prostorom).

Imamo pod prstima savršen medij koji omogućava beskonačni broj kombinacija prenošenja poruke, ideje, stava, protesta, parodije, zafrkancije, montaže, promene adrese, identiteta, kontinenta. Možemo da radimo mnogo toga što je ne tako davno delovalo kao najluđa fikcija F.K. Dika.

Upravo nas je ta medijska kuća toliko puta inspirisala na razne oblike nepodobština koje su nas učinile živ(lj)im u najintertnijim godinama, sa mnogo opasnijim konsekvencama.

podsećanje >>


"Let-enjem protiv let-argije."

"Što pre stanite ispred ogledala. Još nije kasno da pružite maksimum. Mislite o tome!"

"Poštovana gospodo, otprilike vam je pola sata prošlo od punog sata, vreme je da stenete u živi zid, da stavite ruke između nogu..."

I to je bilo i korisno i sjajno.

Sve, naravno, mora biti odmereno, inače si dvoboj izgubio. Pokušaj sa kao-Veranovim blogom je jeftin, smešan trik, vreća za iživljavanje.

I za kraj, ne mogu a da se ne setim rečenice Jaše Hajfeca (poznatijeg u ulozi violiniste a ne govornika)...

"Ma za koju stranu da se opredelite u nekoj svađi, uvek ćete ustanoviti da su na vašoj strani neki ljude za koje biste više voleli da su na drugoj."

Ukoliko u ovom slučaju dve strane uopšte postoje.

Šta moramo učiniti [Rasel]

"Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice - u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom, a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka.

Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.

Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um."

(Iz predavanja "Zašto nisam hrišćanin" Bertranda Rasela, 1927.

Celokupan tekst dostupan je ovde >>. Radost i uživanje u čitanju može se porediti sa onim koje donosi čitanje sjajnog Borhesovog predavanja o Svedenborgu. Kako se crveno "Radovo" izdanje ne može pronaći u knjižarama odavno - nije me mrzelo, prekucano je i dostupno ovde ili ovde >>)
.

#1

Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dva točka, bez pomoćnih, gume 24 cola, klasičan volan) propada ujedom psa, odmah iza ulice Vojvode Stepe. Usplahireni roditelji, klinika, doktor, modrica, ništa strašno.

Prvi termin za odlazak u vojsku (ponuda: 18 meseci, septembarska, gladno & hladno) nekako se poklopio sa početkom prvog od nekoliko ratova. Usplahireni roditelji, kratki antiratni plan, izlaganje, rešenje, odsluženo malo kasnije.

O prvom pokušaju upisivanja fakulteta suvišno je govoriti. Nije bilo mnogo usplahirenih, očekivanja su bila na niskom nivou. Ništa strašno, upisan iz drugog.

Prvi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za prve radijske dane je ubijena.

Prvo zaposlenje "za stalno" propada dolaskom određenog broja aviona, poduže su visili zakačeni za nebo, nevidljivi ali prisutni. Usplahireni roditelji, opet freelance, ništa strašno.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Aplauz, reprize, zatim tajac.

Konačno, prvi pokušaj kupovine stana (opcije: kredit, do penzije, ho-ruk!) počinje ako ne propašću a onda blagom devastacijom bankarskog sistema i to na globalnom nivou. Usplahireni roditelji, istrenirano strpljenje, ništa strašno?

Smatram se, inače, srećnim čovekom. Dobro, to je potpuno intimna impresija.
Preciznije i dodatno: mislim da sam u životu imao dosta sreće.

Šta ujutro da pokušam prvi put?

Toliko mogućnosti!