Tanto Tempo

Novembar prolazi, omeđen više sećanjima nego planovima.

Početkom meseca neobeležena, godišnjica Subine pogibije žulja iako i dalje verujem da je od onih koji bi više voleli sećanje na rođendan nego na dim.

Zato vršljam Mrežom, pokušavajući da pronađem šta se promenilo od kako smo pre više od šest godina ne malim naporima postavili na mrežu prvi i još uvek jedini sajt posvećen Subi na srpskom*.

U junu je Bebel, stojeći pred krcatim Domom Sindikata posle prve pesme povikala: "I'm in a land of Subaaaaaaa".

U proteklim mesecima do ušiju je došlo dosta snimaka na kojima sam prosto čuo glas producenata, aranžera, muzičara - "Ovo bi trebalo da zvuči kao Sao Paolo Confessions".

Možda Srbiji bude dovoljna decenija da se prihvati uloge kolevke jednog od najsvestranijih muzičara s kraja dvadesetog veka, domovine čoveka koji je uspeo da pronađe zvuk Borhesovog ranjenog tigra i redefiniše ritmiku i boje kompletne neobossanove. Ako je NASA-i potrebno pedeset godina da ponovo posete Mesec, nama je možda dovoljno deset da se iz fioka povade trake i potvrdi da su notni sistemi u kojima je orbitirao vredni poštovanja. Strahujem da trake, prirodno, tokom vremena gube magnetizam i da će možda postati neslušljive. Strahujem da li u Radio Novom Sadu uopšte postoje tragovi perioda u kojem je, svake nedelje, donosio nove snimke krijući se pod pseudonimom koji je krajem devedesetih obrisan i sa zidova grada Novog Sada.

Lutanje Mrežom ipak oraspoloži: na ovom linku pronalazim rad (koga drugog nego starog Subinog prijatelja) Zorana Janjetova & prijatelja koji, dosledni Inovaciji, kreiraju nešto novo. Ta priča raduje. Istovremeno, na Youtube mogu se pronaći zanimljivi videoklipovi, posvećeni ili inspirisani Subom (vredi probati kao keywords i "mitar subotic suba" i "suba").

Zanosno.

. . .

(Šta li rade tamo gore Njih Dvojica, životno ispresecanih putanja, tonova i kontinenata, blisko povezanih čak i datumom smrti? "Brzo, brzo, brzo, u grotlo svemira"...

... Ovih dana Ministarstvo za Kulturu raspisuje konkurs za projekte od značaja za nacionalnu baštinu...)

. . .

(Sledi tekst napisan 2001. godine, sada blago obogaćen. Ovakve priče vredi ponavljati)

Faktografija, hladna i zapravo malo bitna kada se piše o umetnicima, zabeležiće da je Mitar Subotić rođen u Novom Sadu 1961. godine. Diplomirao je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Nakon toga, pohađa kurs elektronske muzike kod multiinstrumentaliste Pola Pinjona. Prvim potezima najavljuje neobičan pristup - zaobilaznu strategiju koja vodi ka anti-karijeri: svake nedelje, Subotić je radio nove snimke za emisiju "Novi vidici - jedna druga jugoslovenska pop scena" Dragana Gojkovića ali je tek posle godinu dana otkrio svoj identitet. Krajnji rezultat ovog poteza: sada već zbrisani grafit "Rex Ilusivii" na čuvenom zidu u Novom Sadu, donedavno jedina uspomena Javnosti na čoveka koji je svojim radom počeo temeljno prekrajanje muzičke mape sveta.

Tokom osamdesetih Subotić - "Kralj Iluzija" - virtuozno, gotovo mahnito pomera granice, sve vreme otvarajući Nove Puteve: od demo snimaka, objavljenih na čuvenim "Ventilator" kompilacijama, preko saradnje sa Milanom Mladenovićem, Massimom, Marinom Perazić (verovatno najbolji snimak koji je ikada napravila - "Plava jutra"), Igorom Popovićem i ostalima, Rex postaje autentična anti-zvezda koja se nezaustavljivo penje ka zenitu: eklektična obrada "Sex Machine" sa Milanom, spomenuta "Plava Jutra", "Arabia" sa Igorom dokazale su ga kao muzičara koji se sjajno snalazi i u popu ali koji nije uspeo nijedan od navedenih snimaka da zvanično i objavi. Na nagovor(!) Vite Simurdića iz Radio Novog Sada objavljuje debi LP "Disillusioned" (u simboličnih 500 primeraka, pre tačno 20 godina), album koji i danas predstavlja jedan od poslednjih promišljenih projekata jugoslovenske pop/alternativne muzike. Tema "Thanx Mr. Rorschach - ambijenti na muziku Erika Satija", posvećena radu čuvenog francuskog kompozitora rađena je po principu Roršahovog testa u psihologiji. Ostale teme, poput "Courage I" i "Facedance" samo su dokazivale već naslućeno: Zenit hemisfere je postavljen prenisko.

Nalazimo ga za miks-pultom pri snimanju prvog albuma (objavljenog istog dana kada i "Disillusioned") La Strade (sećam se starog intervjua Tišme koji se žalio kako su vokale snimali dan nakon celonoćnog gledanja Live Aida i da mu glas zbog toga zvuči loše), nalazimo ga na listingu onih koji su radili na "Boleru" grupe Haustor, na "Crnom plesu" Oktobra 1864. Snimao je "Ekv Live 88" koji je Firči objavio gotovo deceniju kasnije.

Godine 1988. za "The Dreambird, In The Mooncage" instalaciju koju je radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO fonda za promociju kulture. Deo materijala objavljen je (tek) 1994. godine u Brazilu. Delo - "In The Mooncage" kao polaznu tačku ima stare domaće uspavanke za decu. Po završetku tog rada, prestaje da koristi pseudonim Rex Ilusivi. I dalje nezainteresovan za tron koji ga je jednostavno čekao, Subotić odlazi iz Jugoslavije i počinje iznova. Traga za zvukom.

Seli se u Pariz, zatim u Sao Paolo. Uklapa se u muzički život, radi muziku za pozorište, modne revije i reklame, a zatim postavlja nove standarde u pristupu muzici i produkciji. U proleće 1994. godine sa Milanom i prijateljima snima "Angel's Breath" na kojem ukrsta brazilske i balkanske folklorne motive, snažno podcrtane Milanovom gorčinom, koja je ovoga puta progovorila drugačije nego na EKV albumima. Uskoro se pokazalo da je to, na žalost, poslednja saradnja dva najkompletnija autora našeg govornog područja s kraja XX veka: Milan je umro u novembru iste godine u Beogradu, ne dočekavši promociju albuma.

Od tog momenta, Suba kao da se sklonio sa vidika ili je izolacija oko nas postala predebela. Poneka štura informacija, koja je nagovešvala da se stvara se nova muzika, omamljujuća, fantastična kao jutro u Sao Paolu. Demo snimci za "Sao Paolo Confessions", poslani u Beograd početkom 1999. najavljivali su najlepšu muzičku kreaciju decenije, najbolju neo-bossanova ploču brazilske muzike koju, ironije li, kreira čovek drugačije genetske harmonije, zapravo dokazujući da su neke harmonije ipak univerzalne. Kralj se pripremao za zvaničnu inaguraciju.

Novembra 1999. do Beograda je stigla vest: stradao u požaru, spasavajući mastere albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto. Herojska smrt, viteški potez, autentična, ironična smrt muzike, nakon koje ostaje gluva i glupa, surova, tišina.

Koliko je traka, snimaka i ideja otišlo u Ništa, poput Aleksandrijske Biblioteke?
Blagi odjek felicidad, negde dole, niz ulicu.

(*) - update: link je premešten 2011.godine.

Rock, 1987: "Ovo su vesti"

(Stara škrinja puna je novih iznenađenja. Tražeći nešto sasvim drugo, pronalazim tekst napisan pre cca. 20 godina. Autor je Vladimir Stakić, za kojeg bih, BTW, voleo da znam da li uopšte piše. I to bi, zapravo, bilo sve, kako reče D.H.)

The Joshua Tree, 20 godina

ili: Where the Sounds have no Name

(vest, ovih dana)
U2 će povodom dvadesetogodišnjice albuma koji ih utvrdio u statusu planetarnih zvezda, „The Joshua Tree“, reizdati isti kao specijalni boks set, nafilovan sa 4 formata, među kojima je planirano i vinilno izdanje.

(državno-privatni nivo)

Ako me sećanje ne vara, prvo pojavljivanje ovog albuma, u aprilu 1987. godine predstavljalo je i malu lokal-patriotsku proslavu: "The Joshua Tree" se u izdanju tadašnjeg „Jugotona“ pojavio u na rafovima naših malobrojnih prodavnica dva dana pre nego u Engleskoj, odnosno u "ostatku" sveta. Činjenica da smo imali prilike da uvodni huk sa „Where The Streets Have No Name“ čujemo pre ostalih značio je, naročito u vreme kada su izdanja kasnila mesecima ili čak godinama, zaista mnogo. (Digresija na temu kašnjenja: debi album istog benda, „Boy“, objavljen je u Jugoslaviji iste godine, dakle 7 godina zakašnjenja, naravno, svega nekoliko nedelja nakon što sam isti nabavio iz inostranstva, ironije!) Laskala nam je i značila u vreme „buđenja istočne Evrope“ ta povlastica, vreme će pokazati – jedna od prvih ali i poslednjih od takve vrsta, jer šansu nismo iskoristili. Ali, ovo nije priča o tome.

(muzičko-privatni nivo)

Nakon totalnog loma koji su izazvali sa „The Unforgettable Fire“ i singlom „Pride (In the Nameeeeee of Loooooveeee)“, U2 su već imali status zvezda, u fazi pretnje da postanu kompletno, totalno Sazvežđe, galaksija. Još uvek nestalni deo rođendanskih žuraka (to će postati upravo zahvaljujući ovom albumu), bili su dovoljno poznati da te prodavačice u „Kulturi“ i „Robnoj kući“ ne gledaju zbunjeno. Dovoljno poznati i dalje udobno a visoko smešteni na panteonu ključnih ikona odrastanja (kratka, najlepša faza nakon koje sledi „komercijalizacija“, „zaboravljanje korena“ i šta sve već ide uz to sa "velikim bendovima".)

Iz svake rilne „Joshue“ izbijala je ne rešenost da se dotakne zenit, već dokazivanje da su oni već tamo. Od prvih, uvodnih tonova spomenute „Where the Streets...“ preko kasnije opšteobožavanih „I still haven’t found“ i „With Or Without You“, ovaj album je u prvih šesnaest i kusur minuta uradio ono što je bilo potrebno: zakucavanje na vrh. Ipak, njegova veličina bila je definisana onim što je sledilo posle. Sjajna, oštra, nadničarska „Bullet the Blue Sky“; bluzerska „Running to stand still“; široke, zaslepljene Amerikom „In god’s Country“ i „Red Hill Mining Town“ te potresne, tamne „Exit“ i „Mothers of Dissapeard“ - delići su najlepšeg kaleidoskopa koju je ova četvorka ikada snimila, albuma koji je kritika hvalila a publika obožavala, što je redak spoj. Sve što su Brajen Ino, Danijel Lanoa i ekipa vežbali na „The Unforgettable Fire“ ovde je dovedeno do savršenstva i nije ponovljeno na kasnijim saradnjama: zveket Edžove gitare dobio je dovoljno prostora, celu preriju; bas i bubanj su vozili suvereno Rutom 66, Bono nikada nije zvučao zrelije, iako često upadajući u patetike, samo njemu svojstvene. Ipak, otpevati "Ja se penjah po planini, ja hodah po vodi, samo da bih bio s tobom" a da pritom ne zvučiš kao kompletni idiot i još da to prodaš u roku od 48 sati za platinasti tiraž, nije bila mala stvar u tom periodu osamdesetih. Tek kasnije, taj žanr je išao lakše.

(sad samo privatni nivo)

Koliko je vinil koju sam nabavio te 1987. tokom vremena dobijao sve više krckanja i šumova, što je imalo svoju zavodljivost, toliko se tek na piratskom CD izdanju koje se, eto slučaja, pojavilo na beogradskim tezgama deset godina kasnije - 1997. u junu - tek tu se sva sila čula u punoj širini i snazi. Ipak, koliko je na prethodnim albumima Bono zaista pevao ono u šta je verovao, toliko je na "Joshui" (naknadno primećeno) stvar polako postajala kalkulantska - iako u tom trenutku to nije smetalo. "With or without You" nikada nisam zavoleo, iako znam da bez nje album nikada ne bi bio isti.

"The Joshua Tree" bio je sastavni deo nekoliko ključnih teenage letovanja, začetka nekih prijateljstava, sastavni deo nekoliko sjajnih vožnji kolima po tadašnjoj Jugoslaviji, inspirator jedne prebrze vožnje ka Ljubljani pre nekoliko godina, lep sastojak istoimenog filma Majkla Vinterbotoma, te jedna od najčešćih kaseta u tadašnjem vokmenu. Gotovo sve tekstove i danas znam napamet, kao i mesta na kojima je ploča, tokom vremena, počela da preskače. Posebno mesto u ikonografiji zauzima majica "iz Amerike", koju sam bezdušno skinuo sa prijatelja Andreja Milivojevića i nosio i prao i nosio i prao sve dok lica nisu potamnela a natpis se istopio. Ne znam da li mi je Andrej tu otimačinu ikada, zapravo, oprostio, prijatelju - javi :)

(šta je bilo posle?)

Godinu dana kasnije, na platnu se pojavljuje "Rattle and Hum", album koji ih je utvrdio na poziciji. Svi su znali za, slušali, pevali, "Desire" je bio mega-hit, Amerika je bila pokorena, kao i ostatak sveta, uostalom. Priznajem, nekoliko puta sam gledao film, uglavnom u vreme bežanja sa časova u srednjoj, "Odeon", poslepodnevne projekcije. Sjajno su zvučale "Exit" i "Where The Streets...", dobro je išlo sa "God Part II" ali je sekvenca sa zastavom delovalo suvišnom, kao i rečenica "Fuck the Revolution!"

U2 su "prestali" da budu jedan od najvažnijih bendova odrastanja. "Achtung Baby" stigla je na vinilu iz inostranstva u vreme kada je muzika postala manje važnja od činjenice da su najbolji prijatelji negde na granici sa oružjem u ruci a nešto kasnije se i sam Bono pojavio sa te, druge strane granice, što je zapravo najmanje važno. "Zooropa" mi nikada nije bila draga, kada se pojavio "Pop" je već bilo svejedno, sa "All that you can't leave..." sačuvao sam u plejeru 2 pesme.

Nekako, sve je teže povezati čoveka kojeg su nedavno opisali kao "anti-veliko-kapitalistu" i tu mitsku, dečačku scenu - prvi koncert pred devet ljudi i jednu od prvih pesama - "A boy tries hard to be a man/His mother takes him by the hand/If he stops to think, he starts to cry/Oh why?" iako i dalje verujem u taj deo priče.


P.S. U sličnom trenutku karijere, 2005. godine, bend Coldplay sarađuje sa Brajenom Inom na albumu "X&Y". Nikako slučajno, njegove klavijature zvuče identično onima sa "Joshue". Put ka zvezdama uvek kreće sa istih međustanica.

Fotografija preuzeta sa http://www.luminous-landscape.com/