Wednesday 8 May 2024

David Crowell / Iva Casián Lakoš: "2 Hours in Zadar" ili o sirenama, violenčelima i morskim orguljama

Mogao bih da pokušam da ovu muziku opišem rečima, ali taj pokušaj je unapred osuđen na brodolom, kao i svaki pokušaj opisa mirisa Jadranskog mora, mirisa smole ili soli na koži koja upija toplinu stene nakon što je sunce zašlo.

(Gospodinov je u pravu kada tvrdi da je nepostojanje tehnologije za zapisivanje mirisa odraz naše nemoći.)

Preostaje mi da pokušam da te zainteresujem da preslušaš snimak o kojem pišem, a u kojem se može uživati bez reči.

Ukoliko ga ponoviš dovoljno puta otplutaćeš daleko od obale, i nećeš brinuti da li je povratak na tlo moguć, i da li je uopšte neophodno vratiti se.

*

To je taj trenutak kada u smiraj dana pomisliš da si danas izronio dovoljno divnih novih snimaka i pesama za celu narednu nedelju, ili čak i više dana; da su mreže već prepune, i da je vreme da se krene kući.

Ipak, hajde još jedan zaron, nije još mrak.

... Šta je ovo?

Na kraju (odličnog) novog albuma Dejvida Krovela (gitariste, saksofoniste i flautiste iz Njujorka koji je do sada radio sa Filipom Glasom i Stivom Rajhom) nalazi se snimak koji se razlikuje od prethodnih tridesetak minuta muzike.
Zaljubljujem se u taj zvuk na prvo mreškanje membrana zvučnika.
Osećam da sam u prisustvu nečeg što mi je neverovatno blisko iako potpuno nepoznato, i da bih po tom zvuku mogao da plutam danima.

Da osećaj bliskosti nije slučajan potvrdiće mi uskoro glas koji će izroniti iz tog mreškanja elektronike, šumova talasa, zvuka čela i hora zrikavaca.

Glas peva pomalo sneno.
Zamišljam da tako pevaju sirene u sumrak, kada više nema brodova na pučini.

Kasnije ću otkriti da je to glas Ive Casián-Lakoš >>, a da je autorka teksta - njena mama.

"Dalje i dalje
prije i poslije
beskraj i vječnost
prstima češljam.
Ja more slušam
ja more gledam
moru se predajem
moru se ne dam"

Naslov snimka kaže "2 Hours in Zadar", i to mi otkriva odakle dolazi taj duboki, čudni zvuk koji se pojavljuje u ritmu koji je nemoguće zapisati na notni papir.
To su talasi koji se uvlače, provlače i povlače kroz mermerne morske orgulje u Zadru.

I to je omamljujuće.

*

Razumem moreplovce koji - shvativši da su otkrili novu obalu ili uvalu koje na mapi nema - odlučuju da to otkriće sačuvaju za sebe, jer će im zatrebati kada dođe vreme da se zakopa blago, ili kada se valja skloniti od ljutih pirata.

Ali, ja nisam taj moreplovac, i znam da svako od nas čezne i traga za mestom na kojem je u sazvučju sa sobom i morem koje se lagano umiruje, u sumrak.
To mesto ne mora biti stvarno, već može postojati samo u muzici.

Evo jednog takvog za one koji nisu odustali od potrage.


Sunday 5 May 2024

Noćurak od obrada #16:: Take Me To The River



Neumorni istraživači sveta muzike znaju da su obrade poput portala u drugu dimenziju.Čuješ prvi put pesmu koja te smrvi i oblesavi u dvadeset sekundi, a onda otkriješ da je to obrada i da te ta pesma u drugom obliku godinama čeka u paralelnom univerzumu koji još uvek nisi otkrio.
Evo, sad ćeš. Putovaćemo kroz dimenzije i žanrove tamo-amo, savijaćemo prostor i vreme, i uživati u iluziji da ćemo uspeti da čujemo sve, iako je to nemoguće.

Prva pesma u miksu kaže:
“Here's your ticket, pack your bags
Time for jumpin' overboard
Transportation is here!”


Transporteri: Talking Heads, Lorde, Lou Reed, David Byrne, Duran Duran, Keziah Jones, Chris Isaak, Iggy Pop, Andrew Bird, Leonard Cohen, Siouxsie & The Banshees, Caetano Veloso, Bebel Gilberto.



Tuesday 30 April 2024

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“
(Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „
We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>