(Gospodinov je u pravu kada tvrdi da je nepostojanje tehnologije za zapisivanje mirisa odraz naše nemoći.)
Preostaje mi da pokušam da te zainteresujem da preslušaš snimak o kojem pišem, a u kojem se može uživati bez reči.
Ukoliko ga ponoviš dovoljno puta otplutaćeš daleko od obale, i nećeš brinuti da li je povratak na tlo moguć, i da li je uopšte neophodno vratiti se.
*
To je taj trenutak kada u smiraj dana pomisliš da si danas izronio dovoljno divnih novih snimaka i pesama za celu narednu nedelju, ili čak i više dana; da su mreže već prepune, i da je vreme da se krene kući.
Ipak, hajde još jedan zaron, nije još mrak.
... Šta je ovo?
Na kraju (odličnog) novog albuma Dejvida Krovela (gitariste, saksofoniste i flautiste iz Njujorka koji je do sada radio sa Filipom Glasom i Stivom Rajhom) nalazi se snimak koji se razlikuje od prethodnih tridesetak minuta muzike.
Zaljubljujem se u taj zvuk na prvo mreškanje membrana zvučnika.
Osećam da sam u prisustvu nečeg što mi je neverovatno blisko iako potpuno nepoznato, i da bih po tom zvuku mogao da plutam danima.
Da osećaj bliskosti nije slučajan potvrdiće mi uskoro glas koji će izroniti iz tog mreškanja elektronike, šumova talasa, zvuka čela i hora zrikavaca.
Glas peva pomalo sneno.
Zamišljam da tako pevaju sirene u sumrak, kada više nema brodova na pučini.
Kasnije ću otkriti da je to glas Ive Casián-Lakoš >>, a da je autorka teksta - njena mama.
"Dalje i dalje
prije i poslije
beskraj i vječnost
prstima češljam.
Ja more slušam
ja more gledam
moru se predajem
moru se ne dam"
Naslov snimka kaže "2 Hours in Zadar", i to mi otkriva odakle dolazi taj duboki, čudni zvuk koji se pojavljuje u ritmu koji je nemoguće zapisati na notni papir.
To su talasi koji se uvlače, provlače i povlače kroz mermerne morske orgulje u Zadru.
I to je omamljujuće.
*
Razumem moreplovce koji - shvativši da su otkrili novu obalu ili uvalu koje na mapi nema - odlučuju da to otkriće sačuvaju za sebe, jer će im zatrebati kada dođe vreme da se zakopa blago, ili kada se valja skloniti od ljutih pirata.
Ali, ja nisam taj moreplovac, i znam da svako od nas čezne i traga za mestom na kojem je u sazvučju sa sobom i morem koje se lagano umiruje, u sumrak.
To mesto ne mora biti stvarno, već može postojati samo u muzici.
Evo jednog takvog za one koji nisu odustali od potrage.
