Pixies: "Doolittle", ili trideset i pet godina vrištanja

Mali je broj stvari koje se mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”.
Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si pošao.

Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.

Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno, da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.

„Doolittle“ je objavljen na današnji dan 1989.

Aprilski Noćurak :: Living in Another World :: Mixtape

Želeo sam miks uz koji će moći da se piše, čita, pluta i lebdi.
Ali, onda su se pojavile pesme pune turbulencija – nova Beth Gibbons, Lakiko i Sam Lee, a ja sam shvatio da nije sve u lebdenju, već ima nečeg lepog i u slobodnom padu i da sam nikakav miksadžija ako ne spakujem te pesme u paket za sklanjanje od sveta.

Tako je procvetao miks u čijem sam pravljenju uživao kao retko do sada, možda i najlepši Noćurak za mnogo meseci unatrag.

*

Čekaju te: Depeche Mode, Oliver Patrice Weder, Hania Rani, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian, Peter Gabriel, Beth Gibbons, David Bowie, Talk Talk, Susanne Sundfør, Julia Holter, Lost Horizons, Elizabeth Fraser, Sam Lee, Lakiko, Mary Lattimore, Melanie De Biasio, Roger Eno, Roedelius, Kelly Moran, Sono Lumina, Brian Eno i Peter Murphy.

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.