Mali je broj stvari koje se
mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”.
Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si
pošao.
Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako
je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za
izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog
psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.
Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je
ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u
manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno,
da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok
ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako
malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na
zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.
„Doolittle“ je objavljen na današnji dan 1989.