<< Premotavanje >> Najdraže pesme 1/4 2024.

Preslušaj ovo,

vidi ono,
vidi lopove, vidi nova Hali-Gali kompilacija,
vidi ode zgrada,
pogodi ko dobija Oskara, pogodi ko je Oskar... i - ode prva četvrtina godine.

U tri sata premotavamo najdraže nove pesme iz prva tri meseca 2024.

Čekaju te: Crowded House, Bleachers, Future Islands, Yard Act, Konstrakta, Pet Shop Boys, Oxajo, Škofja Loka, Vizelj, KOIKOI, proto tip, Paul Weller, The Black Keys, John Squire & Liam Gallagher, Elbow, Nadine Shah, Nick Cave & The Bad Seeds, Amigo the Devil, Richard Hawley, Sivert Høyem, Zorić Mitar, Angus & Julia Stone, Norah Jones, Hurray For The Riff Raff, Marika Hackman, St. Vincent, The Last Dinner Party, Caroline Polachek, Beth Gibbons, Julia Holter, Helado Negro, Hermanos Gutiérrez, Caetano Veloso, Bonny Light Horseman, English Teacher, MGMT...

Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje (i linkovi >>):

Amaro Freitas - Y'Y >>

Amigo the Devil - Yours Until the War is Over >>

Baobab - Zamka >>

Donato Dozzy - Magda >>

Four Tet - Three >>

Future Islands - People Who Aren’t There Anymore >>

Helado Negro - PHASOR >>

Hurray For The Riff Raff - The Past Is Still Alive >>

Marika Hackman - Big Sigh >>

MGMT - Loss Of Life >>

Nadine Shah - Filthy Underneath >>

Nils Frahm - Day >>

Razni izvođači - Hali Gali 2 >>

Sivert Høyem - On An Island >>

Škofja Loka – Ljubim ti dušu >>

The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>

Thomas Dybdahl - Teenage Astronauts >>

Yard Act - Where’s My Utopia >>

Zorić Mitar – Makademski građanin >>

“Pleasures remain, so does the pain” [Depeche Mode, „Violator“, 19. mart 1990.]

„Violator” je prvi zvuk koji čujem u glavi kada pomislim na leto 1990, i sate provedene pod zvezdama na stenama još uvek toplim od sunca.
Sve je toplo: stene, more, vazduh, želje, glave, žar koji kruži, naša tela.
Dejv se na kraju pesme oglasi iz tišine nežnim “Enjoy the Silence”, i to odzvanja preko vode.
Lepo nam je,
iako znamo da neće trajati.
Neki od prijatelja i devojaka iz ekipe nisu tu, i neće stići zbog balvana postavljenih na puteve naše domovine.
Neki od onih koji su tu uskoro će obući uniforme, i vratiti se potpuno drugačiji.
Još uvek ne znamo većinu reči koje će nam obeležiti narednih deset godina.

“Words are very unnecessary,

They can only do harm.”

“Violator” je učinio da Depeche Mode konačno postaju veliki bend.
To nas je radovalo, iako nismo imali prilike da prisustvujemo.
U dane izlaska albuma – na kontinentu koji se ponovo udaljavao od nas – 5000 fanova DM kampovalo je četiri noći ispred prodavnice u kojoj će Martin, Dejv, Endi i Alan potpisivati “Violator”.
Na dan objave albuma dočekalo ih je 17000 ljudi.
Zahvaljujući ovom albumu bend će konačno imati ONU pesmu koja postaje opšte mesto,
ali se nikada neće izlazati.
Možda zato što od nje srce, glava, telo i želje ponovo postaju topli.

*

Bio sam baš tvrdoglav u želji da „Enjoy The Silence” čujem uživo pod zvezdama Beograda, a ne pod nekim drugim nebom. I zbog toga sam čekao baš dugo.
Konačno, 2009 – dolaze u Beograd!
Onda otkazuju.
A te godine je na koncertima “Enjoy the Silence” zvučala nikad bolje.
Pogledaj snimak iz Barselone.
Ironijom sudbine, na dan kada je koncert trebalo da bude održan, u Beograd je došao Džozef Bajden.

*

Konačno, dvadeset i tri godine kasnije stojim naspram bine postavljene na Ušću, i gledam Martina dok uzima gitaru.
Počinje rif.
Stena sa početka priče je na teritoriji druge države.
Neki od prijatelja koji su te ležali na stenama su i dalje tu.
Ipak, mnogi su odavno pod drugim zvezdama.
Neke reči su tako učinile.
Mi koji smo ostali morali smo da pevamo za sve nas.
Kako su nam glasovi pucali.

“Words are very unnecessary,

They can only do harm.”

Dan kada sam ostao bez domovine

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.

(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži.
Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav.
I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.

I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu.
Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.