(Autor: Maja Vukadinović, Politika, 14. novembar 2023.)
Stvaralaštvo Milana Mladenovića, jednog od najvoljenijih rokera na ovim prostorima, još uvek pleni. Malo je muzičara kod nas koji su ostavili takav trag, čije delo živi i predstavlja konstantnu inspiraciju. Zato je odjeknula vest da je na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića u toku priprema monografije o umetniku.
Autor je Nebojša Krivokuća, diplomirani dramaturg i jedan od kreativaca sa najviše iskustva u našoj marketinškoj industriji. Objavljivao je tekstove o muzici, filmu i oglašavanju, autor je knjige kratkih priča posvećenih muzici „39 pesama” i bloga i podkasta „Prešlicavanje”, koji se bavi pop kulturom. Na početku razgovora, Nebojša kaže da je u ovoj priči samo vodič, ili neka vrsta kuratora koji će čitaocima omogućiti da sagledaju Mladenovićev opus – kroz Milanove reči, intervjue, dokumenta, tekstove i fotografije, osvrte relevantnih kritičara ili svedoka događaja, kao i kroz razgovore sa onima koji su mu bili bliski.
O Milanu Mladenoviću se može pisati iz mnogo uglova: o njemu kao muzičaru, pesniku, društveno angažovanom umetniku, ikoni jedne (ili nekoliko) generacija... Iz koje vizure sagledavate njegov opus?
Milan je bio sve što ste naveli. Zato ga sagledavam iz više uglova, uz razumevanje vremena u kojem je stvarao i okolnosti protiv kojih se borio. Ne zaboravimo – „Ekatarina Velika” je nakon godina mukotrpnog rada postao veliki bend koji je pred raspad Jugoslavije odsvirao više od 200 koncerata pred 150.000 gledalaca, ali njihova popularnost je bila ograničenog dometa. Milan nije samo „Par godina za nas”, „Krug” ili „Zemlja”. Neke pesme smo nepravedno zaboravili. Tu je i „Šarlo akrobata”, najprogresivniji bend ovog dela Evrope početkom osamdesetih, ali i „Angel’s Breath” na kojem je sa Subom stvarao „muziku četvrtog sveta”. Taj opus čine i iskoraci u eksperimentalnu muziku, performanse, filmove, kao i javni angažman. Jeste, izazov je pisati o svemu tome, ali on to i zaslužuje.
O čemu, zapravo, pišete kada pišete o Milanu Mladenoviću, šta on simbolizuje u našoj pop kulturi i koje vrednosti je zastupao?
Ovo je priča o izuzetnom umetniku koji se prvenstveno izražavao kroz rokenrol. O čoveku koji je simbol neprekidnih promena, i koji je bez zazora pratio unutrašnje impulse, te nije previše mario za reakcije muzičkih kritičara ili publike. Kada je 1991. objavljen „Dum-dum” – album pun antiratnih i opominjućih pesama – na pitanje novinarke zašto je album tako težak, Milanov odgovor je bio: „Nova ploča je mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.” To je ilustracija vrednosti koje je zastupao. Ovo je priča o čoveku koji se, da ga citiram „nikada nije ogrešio o sebe i svoje standarde”. Na početku i na kraju svega je muzika, koja odoleva vremenu, ima nove obožavaoce, i to je najvažnije. To što nas te pesme i dalje emotivno pomeraju bi Milana, verujem, činilo srećnim. Muzika je bila njegova najveća ljubav.
Koji segmenti portreta Milana Mladenovića zahtevaju posebnu pažnju da bi javnost stekla istinit i celovit uvid u njegov rad i ličnost? Postoje li neki mitovi o Mladenoviću koje treba dekonstruisati?
Za celovit uvid je neophodno sagledati njegov životni put od Zagreba, preko Sarajeva i Makarske do Beograda. Portret će biti celovit uz saznanja o stvarima koje su ga oduševljavale ili nervirale. Slika će biti jasnija kada se podsetimo priča iza nekih pesama, koje se često pogrešno tumače. Putokazi za tumačenja tih pesama biće deo ove knjige. Ovde se, prvenstveno zahvaljujući senzacionalističkim medijima, neprekidno ponavljaju neke bezvezne priče, ali ne možete život jednog čoveka vrednovati i posmatrati kroz prizmu tuđih navika, ili načina života nekih drugih članova benda u kojem je svirao. To su, da izvinete, gluposti i čista lenjost duha.
 |
Foto: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića
|
U obilju materijala, na šta ćete staviti akcenat ‒ na ono što se o Milanu ne zna, ili ćete pokušati da iz drugog ugla prikažete Mladenovića u odnosu na neke prethodne knjige o njemu i EKV?O njemu se do sada premalo pisalo. Zato je Zadužbina Milana Mladenovića pokrenula inicijativu da se monografija oblikuje. Biografska knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića je objavljena pre gotovo 25 godina. Iz istog vremena je i „Dečak iz vode” – zbirka Milanovih pesama, uz segmente iz intervjua. Neke druge knjige, više fokusirane na Margitu Stefanović su često natopljene senzacionalizmom, a sadrže neke nepotvrđene, ili netačno prepričane priče. To je napravilo štetu svima. Zato će akcenat biti na onome što je odista bilo, što jeste, i što danas „baca svetlo daleko”.
Da li je veći izazov predstaviti Milana Mladenovića kao muzičara – o čemu se dosta zna, ili njega privatno?
To nije lako razdvojiti. Milan je neprekidno bio uronjen u muziku i njeno stvaranje. Sam je govorio „moje pesme – to sam ja.” O muzičaru se zna više, ali ćemo ga još bolje razumeti kada se podsetimo šta nam je pričao i radio van scene.
U kojoj meri društveni, odnosno antiratni angažman Milana Mladenovića iz devedesetih predstavlja inspiraciju i putokaz za mlade umetnike danas?
Prisetimo se učešća u projektu „Rimtutituki”, poziva na minut ćutanja za stradale u granatiranju Dubrovnika 1992. u prenosu na TV Beograd, odbijanja da nastupa u gradu u kojem se ruše džamije, učešća u Deklaraciji o slobodnom Sarajevu 1994... Toliko inspiracija i putokaza.
Po kom kriterijumu ste birali sagovornike i šta ste novo otkrili, s obzirom na to da dugo pratite i poštujete Milanovu muziku?
Pošto je cilj sagledavanje Milana iz različitih perspektiva, do sada sam razgovarao sa pedesetak sagovornika čiji su se životi preplitali sa njegovim u različitim dekadama. Biće ih još. Ali nisam ih birao ja – već on, za života. Sve zajedno mi je donelo otkrića i uvide zbog kojih ga cenim još više, a valjda i bolje razumem. Ukoliko čitaoci osete isto, onda će sve ovo biti vredno truda."
