"Moonage Daydream": spektakularna seansa sa Bouvijem

(Neophodan lični uvod ili „There's a tension of a most unfathomable nature“)

Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem.
Iako četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.

Iščekivanje je, konačno, okončano.
Nagrada je spektakularna.

Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.

Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“), kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u vremenu i prostoru u kojem je živeo.

Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>

Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?

Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za ispunjen i smislen život u 21. veku“.

Wow!

Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela, skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.

Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni film.

„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio – od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).

Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi, umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave – Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.

Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno, kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere).
On je otvoren i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.

Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.

„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika želi i udovoljavao joj“),  delom na period devedesetih („This chaos is killing me“).
Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.

Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom.
Štaviše – u filmu veći prostor imaju svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)

Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. 
Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.

Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.

Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.

Dejvid Bouvi je izmišljeni lik,
kreacija,
priča.
A kreacije ne mogu nestati.

*

Obavezno gledanje na velikom platnu.
I ostanite do kraja odjavne špice ;)

*Pol Morli: „Bouvi i njegovo doba“, strana 32.

"Suba soba" :: Novi Sad (20-26. novembar)

Suba je čista muzika,

nastala iz grešaka.

Erik Sati koji svira klavir u četiri ruke sa Mitketom.

Pesma ptica sa Madagaskara koje se čuju
do obala Sene, Dunava i Sao Paula.

Lovac na jata retkih šumova koje uči da propevaju,
i onda vraća na slobodu.

Uspavanke koje ti ne daju da zaspiš od lepote.

Zvuk sudara Brazila, Balkana i sveta.

Neuhvatljiv i neprikadan za poznate definicije,
prkosi vremenu, briše granice.

*

Otkrivamo ga ponovo od 20. do 26. novembra >> 

Prešlicavanje za LiceUlice: Zvuci gradova

Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.

Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.

Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones.
Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds.
Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.

Damon Albarn: “Mali music” (Honest Jon’s/EMI, 2002)

Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.

David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)

O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.

Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)

Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>