Koje pesme zvuče kao budućnost i da li budućnost uopšte postoji? Koja pesma je "najljubavnija politička"? Koje pesme zvuče kao letnji dan, a koje kao letnja noć?
Da li je moguće pustiti Khruangbin i odmah nakon njih Dead Kennedy's?
Snimak emisije Liceulice_fm emitovane na RadioAparatu 21. juna u kojoj Bojan Marjanović (to je ovaj levo ;) i ja dajemo neke od odgovara na gorenavedena pitanja, neke čak i tačne :)
Kejt Buš je u istoriju pop-muzike ušla prvom pesmom koju je ikada snimila.
Kada je njen debitantski singl "Wuthering Heights" 1978. godine zauzeo mesto broj 1 britanske top-liste, to je bio prvi put u istoriji sveta da je jedna žena zauzela vrh liste Pop pesama delom koje je sama napisala i otpevala.
Nekoliko godina kasnije je uradila nešto neverovatnije. Njen album "Hounds of Love" je sa prvog mesta sklonio Madonin "Like a Virgin", što je bila još jedna pobeda suštine nad formom.
Pogled na nedavno objavljenu novu listu UK singlova (2022. godine), ipak, premašuje sva očekivanja klinca koji je pre trideset sedam godina prvi put čuo ovu pesmu u jednoj emisiji Slobe Konjovića, i zaljubio se u nju zauvek.
Trideset i sedam godina nakon objavljivanja (i trenutka u kojem tadašnji MTV Amerika odbija da emituje spot za pesmu zato što je "previše ezoteričan i kao takav može biti nejasan gledaocima" - "Running Up That Hill" se konačno nalazi na 1. mestu UK top liste.
Ovo je najduži uspon jedne pesme ka vhu ikada zabeležen.
Vrhovna vila je konačno dobila i to priznanje. Četvrta sezona serije "Stranger things" je bila samo sredstvo.
Na današnji dan Zigi je Planeti poslao prvu dugosvirajuću zvučnu poruku urezanu u vinil: “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust & The Spiders From Mars”.
Poruka je počinjala dramatično: Imamo još svega pet godina za nas, kraj sveta je blizu. Trideset i osam minuta kasnije, pred kraj poruke u “Rock’n’Roll Suicide” će nam reći da nismo sami; da smo lepi, i da je spasenje moguće ako mu pružimo ruku.
U istoriji rokenrola nema mnogo takvih udara, od one vrste koja tako dugo odzvanja. Možda zato što nismo odmah shvatili njegovu snagu.
Prvo ukazanje Zigijevo nisu pratile prepune koncertne sale i sveopšte oduševljenje. Kada je u proleće 1972. počeo prvu Zigi-turneju kritičari su bili zbunjeni (i zgroženi, tvrdi Pol Morli). Ali, Bouvi je znao kome peva i čije sanjarije želi da raspali. Stihovi “Let the children lose it, Let the children use it, Let all the children boogie” su pogađali koga je trebalo i gde je trebalo.
Pojava Zigija u životu nove generacije željne električnog naboja, ludih fluida, drugačijih heroja, bezobrazluka, drugosti i slobode napravila je krater koji je vidljiv na površini Planete i posle pedeset godina.
(Bouvi je u tome možda uspeo i zato što se odrekao Zigija za manje od godinu dana, neočekivano, pred publikom.
“Ali Zigi se nije mogao ubiti, zato što nikad nije ni postojao, pa je stvorenje tako postalo besmrtno, da Bouviju večno viri preko ramena.” (Pol Morli, još jednom)
Na obroncima tog Zigi-kratera decenijama izrastaju novi bendovi, žanrovi, idoli, muzika, knjige, teze, čak i čarape u šoping-molovima. Ali njegovo središte je i dalje čisto i prazno. Kao da čeka da Zigi sleti i sve nas raznese još jednom. Na pedesetogodišnjicu objavljivanja vinila pojavio se i novi remiks pesme “Starman” - divan, vredan ko zna kog po redu preslušavanja.
Ne zaboravi, na omotu albuma je pisalo: “To be played at maximum volume.”
