“Ljudi misle da sam imao sreće. Ali to je zbog moje čvrste građe, i umeća da slušam ljude.“
Svirao je ’metal’ pre nego što je metal iskovan, bio panker pre pojave panka, blistao kada su svi očekivali da se ugasi, u poslednje vreme je najčešće narator čije nonšalantne improvizacije sadrže više istine od nekih mudrijaških knjiga.
Igi je dete koje je živelo i odrastalo u prikolici, bubnjar u pokušaju, bivši narkoman, pajtaš Lu Rida i Bouvija, čovek koji je snimao sa Kejlom, Sakamotom, Kejt Pirson, Deborom Hari, Bilom Lasvelom, Džošom Homijem, Underworld, Lonijem Smitom, na za sada poslednjem snimku na kojem se pojavio pre dvadesetak dana recituje uz harfu, koja u njegovom prisustvu prestaje da zvuči samo kao ‘nežan instrument’.
Grmeo je u pratnji The Stooges, skakao sa bine u publiku bez provere da li dole ima ruku koje će ga dočekati, divljao sa Bouvijem i landrao sa ekipom iz Kraftwerka, upadao u filmove Skorsezea, Aleksa Koksa i Džima Džarmuša, pevao na francuskom, recitovao Dilana Tomasa ("Do not go gentle into that good night/Rage, rage against the dying of the light") tako moćno i gnevno da ti stihovi zvuče kao da ih je Tomas napisao za njega, i to u godini Igijevog rođenja.
Lako je izabrati pesmu za njegov 75. rođendan. Bez obzira na godine - uz njega i dalje savršeno idu i “Lust For Life”, “Gimme Danger”, “Raw Power”, “The Passenger” ili “Cold Metal”.
Ipak, neka ide ova pesma.
Pomalo je zaboravljena, i verovatno će zauvek ostati senci poznatijih pesama sa albuma "Lust For Life".
Reskog rifa i nadrkanog teksta (“Well, I never got my license to live...”), čije delove u pozadini peva Bouvi. "Some Weird Sin" besprekorno funkcioniše u svakoj prilici, čak i kada ga uguraju u TV studio da otvara usta na plejbek, a on iskoristi i tu šansu. A ima i majicu na sebi, što nije često.
Neočekivano, jedan od najrazbarušenijih ludaka XX veka postao je jedan od najdugovečnijih. A možda je tako baš zato.
Živeo!