Znam trideset i jednu pesmu za svaki dan avgusta, devet pesama koje zvuče kao različite nijanse Jonskog mora, i najmanje četiri pesme slatke kao različite vrste smokava.
Ali, nisam siguran kako zvuči septembar. Nekada sam mislio da se čitav mesec može spakovati u minut i dvadeset sekundi jedne pesme koju peva David Sylvian. Sada verujem da su septembar i Bryan Ferry, Richard Hawley, The Coral, Nina Simone, The Style Council, kao i novi snimci koje su objavili Yola, James Blake, Japanese Whisper, Tom Rosenthal, Liam Kazar, Olivia Vedder, Leon Bridges i Rogi.
Sakupljao sam tokom leta nove pesme kao školjke i kamenčiće, ubacio sam i neke stare, i torba je sada puna. Sve želim da podelim sa tobom, a i mikrofon se vratio sa raspusta ;)
Muzika i aktivizam idu zajedno, poput para bokserskih
rukavica.
Jedna nije dovoljna za borbu, sa dve možemo da blokiramo i uzvratimo udarac
nepravdi ili tabuu. Ovo verovatno nisu albumi i pesme koje ćete čuti sa
razglasa tokom protesta, ili kako ih pevaju hiljade gnevnih ljudi u maršu. Ali ove
pesme i albume možete koristiti kao priručnik za promišljanje zaobilaznih
strategija u borbi.
Gang
of Four/Various Artists: „The Problem of Leisure: A celebration of Andy Gill
and Gang of Four“ (2021, Gill Music)
Muzika Gang of Four odzvanja pop kulturom duže od
četiri decenije. Odjeci tog zvuka, ideja i stavova pojavljuju se na
najneobičnijim mestima (čak i kao naslov ovog teksta), a lista muzičara koji ih
pominju kao uzore je izuzetno šarolika. Tom Morelo iz Rage Against the
Machine tvrdi da su mu oni „ponudili Gramšijevski pogled na svet kroz
pank-fank!“, a sa ne manje oduševljenja su ih pominjali i Kurt
Kobejn, Idles, Majkl Stajp i Majkl Hačins.
Ovaj album je zvučna posveta obožavalaca. Flia i
Džon Frušante, Tom Morelo, Robert Del Naja iz Massive Attack, Warpaint, Idles,
Gejl En Dorsi, Geri Njuman i drugi snimili su svoje verzije nekih od
najvažnijih pesama ovog benda i dokazali da su stihovi poput „How can I sit and eat my tea / With all that blood
flowing from the television...” i
dalje potrebni svetu, četrdeset godina nakon što su otpevani prvi put, kao
vodiči kroz teskobu i saborci u borbama koje dolaze.
Šarlo
Akrobata: „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ (2021, Croatia Records, reizdanje)
Istorija muzike beleži da su se Šarlo akrobata i Gang of
Four jednom već sreli u istom prostoru, na Zagrebačkom Bijenalu 1981.
godine. (Možemo zamišljati izraze lica članova GO4 dok iz bekstejdža gledaju
leđa Koje, Milana i VDa tokom nastupa koji je bio „urnebesan, snažan i
strastan“ (tvrdi Momčilo Rajin). Četrdeset godina kasnije ova dva benda ponovo
dele isti prostor - u ovom magazinu, a povodom remasterizovanog reizdanja
prvog, jedinog, furioznog albuma benda koji ruši tabue kroz vreme.
Ovaj album ne zvuči kao četrdesetogodišnjak. „Tuplji ili
bistriji čovek biva kad...“ je i dalje beskompromisno, subverzivno, bezobrazno,
prljavo, vrtoglavo (a zatim i glavolomno) remek delo kojem vreme ništa ne može!
Uzvikivanje delova „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića (u pesmi „Pazite na
decu“), furioznost „Fenomena“, duhovitost „Ljubavne priče, ali i ozbiljni
komadi poput pesama „Samo ponekad“ i „Problem“... sve i dalje funkcioniše
besprekorno, i zvuči potpuno sveže! Došlo je vreme da ovaj muzički bukvar
namerno ispremetanih stranica dobije zasluženo prvo mesto listi najboljih
jugoslovenskih albuma svih vremena.
Hurray
for the Riff Raff: „The Navigator“ (2017, Ato Records)
Alinda Segara, glavna autorka, glas i lice Hurray For
The Riff Raff na ovom albumu peva o potlačenima, za njih i sa njima, i
konačno dokazuje da je uspela ono što je želela da bude: trubadurka dostojna
tradicije Dilana i Vudija Gatrija. Alindin glas i njeni stuhovi artikulišu
muku, želje, nade i snove običnih ljudi.
O ovom albumu nije lako pisati. „The Navigator“ zahteva pažljivo i
višekratno preslušavanje.
A kada vas na njegovom kraju dočeka veličanstvena „Pa’lante“, shvatićete
da je to pesma koju bismo jednom mogli da zapevamo zajedno na ulici, horski - i
da će se tama povući pred našim glasovima.
Ne znam koliko pesama je Tom Rosental do sada objavio.
Znam desetine, imam utisak da su u pitanju stotine. Sve su naizgled iste, i sve me rade na isti način. U prvih nekoliko tonova i stihova on obriše otrov iz tela, to učini bez ili uz malo suza - poput spretnog dečijeg zubara - a u nastavku pesme mi stvori iluziju da će sve biti ok i da svet nije baš toliko loš, iako u pesmi ne obećava srećan kraj, raj ili tepsiju krempita u poslastičarnici kod Svetog Petra. Ipak, dok peva ili svira, ja (mu) verujem da sve ovo ima smisla.
(Nisam jedini. Postoji podatak da su njegove pesme na Spotify platformi preslušane više od 350.000.000 puta.)
To što mi Tom radi ne može biti samo pitanje njegovog talenta, ili boje glasa koju je možda jednom davno imao Tom Bombadil. Deo odgovora je možda i njegovo obrazovanje. Tom je antropolog. Zna ko smo, šta smo, kakvi smo, i šta nam je potrebno.
Mogu da ga zamislim kako ide po kući sa ukuleleom u rukama, ili kako odlazi do prodavnice snimajući se na telefon da ne bi zaboravio reči ili melodiju, kako neprekidno pravi genijalne pesme o svemu.
Pesme poput “You will marry a wrong person again” i “You’ll find somebody to fart with” dokazuju da ima neverovatan smisao za humor. “Hugging You” i “If We All Die Tommorow” nam dokazuje da je Tom genije, kojem su poznata sva pitanja srca.
Rosental je ovih dana objavio novi album, posvećen nedavno preminulom ocu. Među svim tim pesmama (barem) jedna svetli poput svetionika na obali ostrva isceljenja.
"Not a Catastrophe" je veličanstvena pesma. Tom ponovo briše otrov iz srca, uverava me da svet nije toliko loš, i da sve ovo ima smisla.
