[Novi Noćurak ili ostavljam te nasamo sa muzikom] Hidden Gems, #6

Možda se nova pesma napisana samo za nas već pojavila, ali se još uvek nismo sreli sa njom: nova kriška zvuka u kojoj ćemo pronaći sve što nam je potrebno i sa kojom ćemo biti u potpunom sazvučju, bez suvišnih reči ili aranžmana. 

Više od trideset godina preslušavanja muzike me uverava da vredi tragati: "Sleepwalking Man", "Pais Nublado", "Moving on" od James, "Day I Die", "Pa'lante" Hurray for the Riff Raff ili "From Above" Bena Foldsa i Nika Hornbija, da pomenem one koje su mi odnedavno među najdražim pesmama svih vremena, a sa kojima je prvi susret bio buran.  Možda tražim nove pesme zato što tragam za zvukom rasterećenim od sećanja na neke ljude; neuprljane nekadašnjim nadanjima, planovima, mestima i dramama. Možda neprekidno tražim nove stvari želeći da slušam muziku u kojoj ne postoji ništa osim nas dvoje, ništa osim tog trenutka prvog udarca A-mola, E-dura ili nešto poput "We are fireflies a child has trapped in a jar", od kojih mi od sinoć zvoni u ušima. 

Večeras ti pakujem tridesetak pesama koje ćeš možda čuti prvi put; neke obrade zbog kojih ćeš barem na kratko zaboraviti original, i nekoliko starih pesama koje čekaju da dobiju novo mesto u našim životima.  

Nema najava, objašnjavanja i davanja konteksta, ostavljam te nasamo sa novim snimcima Kejva, Koena, Lori Anderson, Igija Popa, Robija Robertsona, Majka Patona, Chromatics... glasovi koji će ti uskoro postati važni, i one koje dobro znaš.

Dvanaest slika ili šta sam dobio od radija u prethodnih 40 godina

“Oduvek sam tragao za nečim novim na radio talasima, pecao sam pesme.

Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio "soundtrack" mog života."

(Bob Dilan, Hronike)

I

Ujutro ti sat nije potreban.
Znaš koliko sati zahvaljujući zvucima koji se čuju sa radija.
Ukoliko spavam kod bake koja živi prekoputa moje škole mogu da spavam duže - i prvo što čujem kroz poluotvorena vrata su uvodni taktovi muzičke teme "U ranu zoru" kojom Duško Radović počinje "Beograde, dobro jutro."
Ukoliko spavam kod kuće biću ranije probuđen, i uvodni taktovi te iste teme sviraće u vreme kada nas ćale već vozi Renoom 4 sa Voždovca. Proći ćemo i kraj "Beograđanke" sa čijeg vrha Duško Radović upravo priča i uči nas kako se sa malo reči može mnogo toga reći, i kako je moguće blago ukoriti ljude, grad, i društvo u kojem živiš, ukoliko ih voliš.

II

Zbog "Zabavnika" Vlastimira Đuze Stoiljkovića od kojeg učim kako se pričaju radijske priče prekidam grudvanje subotom popodne u dvorištu iza zgrade i utrčavam u stan smrznut, ali srećan. 

Šolja čaja, Đuzine priče i kevino natpevavanje sa Džimijem Stanićem, Net King Kolom ili Pol Enkom koji pevaju između Đuzinih priča jedno je od najtoplijih mesta čitavog detinjstva.

III

Sa nepunih sedam godina prvi put ulazim u radio. 
Prvi put sam u "živom programu" za mikrofonom.
U emisiji "Peca i deca" izlažem kratku ali jezgrovitu kritiku filma "Godzila". Po sećanju - samouvereno sam podelio sa slušaocima stav da je "film dobar i da znam da je to čudovište od obične gume te se nisam uopšte uplašio".
Iako se taj program emituje u vreme dremke posle nedeljnog ručka, ubrzo otkrivam da su to svi slušali.

IV

Kratki pregovori sa porodicom završavaju se svečanim postavljanjem radio-kasetofona (vidi fotku) koji je deda doneo iz Japana na sto sobe koju delimo brat i ja.

Uz pomoć tog aparata učim i osnove fizike. Otkrivam da šumova i krčanja ima manje i da je zvuk bolji ukoliko ga okačim o ekser u nivou prozora, kao i da to ne pomaže ako komšija koji majstoriše uključuje bušilicu. Komšija to obično radi malo posle dvanaest, kada je "Diskomer" Slobe Konjovića već počeo.
Radio počinje da zuji i to kvari snimanje pesama na kasete - a svi ti šumovi (kao i zavijanja trake, džinglovi-upadice i reklame koje se puštaju tokom pesama) će preslušavanjem postati sastavni delovi snimljenih pesama. I danas očekujem da čujem te smetnje kada zasvira neka od pesama iz tog vremena.

(Isti kasetofon me pratio godinama, čak smo i dobar deo vojnog roka proveli zajedno. Uveliko je bio bez vratanca za kasetu i izudaran od korišćenja, ali me je tokom dugih noći u Centru veze vojne pošte 7325 spasio da ne poludim.)

V

Zoran Modli nas uči šta sve radio može.
Kako su se na prvim "kućnim računarima" za učitavanje softvera (sada bismo rekli – startovanje aplikacije) koristile audio kasete, Modli u "Ventilatoru 202" subotom popodne pušta u etar programe za ZX Spectrum, koje smo snimali i koristili. Taj zvuk je bio, suštinski, nepodnošljiv (ukoliko ne znaš kako zvuči – evo ga sound of zx spectrum loading >> i shvati koliko je bila radikalna ideja emitovati takve zvuke na nacionalnoj frekvenciji!) 

VI

Od Neše Radulovića i ekipe "Indeksovog radio pozorišta" učim šta je smešno. Bezbroj puta preslušani specijal "Kiksoteka" >> koji sam sa radio-programa snimio na traku, a u kojem Neša kao voditelj briljira trajno menjaju moj smisao za humor (i čine da ponavljam neke od fazona iz te emisije i danas, iako je većina referenci potpuno nejasna mojim sagovornicima).

VIIa

Učim šta je pank (i da to nije "samo muzika", već i "način života") bežeći iz škole da bih slušao "Ritam srca" – najpre na Studiju B, a zatim i na Radiju B92, zbog čijeg kasno-večernjeg i noćnog programa sve češće kasnim u školu.

VIIb

U noćnom programu B92 emituju audio-zapis snimanja jedne radijske reklame.
Dugo slušanje zvukova i glasova koje čujem zahvaljujući mikrofonima postavljenim u režiju montažnog studija i spikersku sobu čine da se zaljubljujem u radio i reklame do kraja života. 

(Materijal je bio sa snimanja reklame za film "Njujorške priče". Po sećanju - glavni spiker je bio Mjehur, a za tonskim pultom bio je Robert Klajn)  

VIII

Učim da je za radio važno biti brz. 
U julu 1992. godine - u vreme kada je bilo zdravije što duže spavati nego nemati za cigarete, kafu ili ne-daj-bože neku novu kasetu ili disk – sa radija me budi glas Dače Kocjana i rečenica "Ukoliko vas zanima da radite na radiju, javite se 606-909 ili 606-993".

Nekoliko dana kasnije sam prvi put zakoračio u klub Radio Pingvina, a uskoro počeo da radim najlepši posao na svetu.

IX a

Drugu lekciju o važnosti brze reakcije učim u leto 1995. godine. Dežurni novinar mi na sto spušta vesti o početku "Oluje", dok u etar ide "Ljeto nam se vratilo (Komarci)" grupe Animatori iz Vinkovaca, a sve u okviru rubrike "Letnja veselica" na Radio Indeksu.
Sedam minuta kasnije program zvuči potpuno drugačije.

IX b

Učim koliko je živi program spontan.
Nekim čudom u studio za emitovanje stiže CD-plejer koji ima pitch control, opciju ubrzavanja ili usporavanja pesme.

Nikola Momčilović iz plejera u koji je stavio Bouvijevu "Ziggy Stardust" čupa levi kanal, a iz plejera u kojem je Bauhaus verzija iste pesme čupa desni kanal, i nekako uz pomoć pitcha čini da one bude koliko je moguće iste brzine. 
Pušta ih istovremeno.

Uveren da nas ni naš Urednik ne sluša, oduševljeno trtljam u mikrofon "Ukoliko više volite Bouvijevu verziju - pređite na desni kanal, a ukoliko više volite Bauhaus - pređite na desni kanal. Raaaadio Indekssss: Jedini radio sa 48 sati muzike u 24 sata dnevno!"
Ja, naravno, slušam oba kanala istovremeno. 
Nepodnošljivo je.
I Uredniku je.

X

Sa Acom, Jocom i Aleksandrom snimam radijsku reklamu za prijatelje iz lokalnog CD kluba u kojem, kroz dijalog, muvam Aleksandru. Ona glumi devojku za pultom, ja glumim tipa koji želi da iznajmi nekoliko diskova.

Nakon njenog četvrtog "Da!" , koristim priliku i pitam je: "Ovo mi dobro ide... Hoćeš ti da se udaš za mene?". 

Aleksandra i ja smo i danas zajedno. 

Reklama je ovde >>

XI

Učim da neke stvari valja prekinuti ako te čine nezadovoljnim, ma koliko ih voleo.
Imam dvadeset i pet godina, nekoliko ispita na predugom čekanju, neredovnu i malu platu.

Poslednju emisiju na Radio Indexu završavam uz "Going Underground" The Jam.

XII

Učim da su neke ljubavi večne. 

Za stolom sam kuhinje u našem malom stanu. 

U kadru su kafa, papir sa beleškama i olovka, tek kupljeni USB-mikrofon, lap-top, želja da nešto kažem i zavrtim nekoliko meni dragih pesama.

Razmišljam ovako: ukoliko neko nešto nauči iz tih pričica, ili otkrije pesmu od koje će hormoni podivljati, ili se barem osmehne - moj dug radiju biće vraćen.

Radio se neće žaliti što mu dug ne vraćam na FM frekvenciji, prihvatiće i online.

Gledam zvučne talase kako se mreškaju na ekranu lap-topa,
mislim na stari džingl B92,
onaj o "eFeM, fatalnom moru".  

Objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), septembra 2019. 

"... You've yet to have your finest hour..." (ili o budućnosti radija, za časopis "Talas")

(Imaginarni radio voditelj) Propustićemo najavnu špicu i prvu pesmu, iiiii uključiti se nakon "identifikacionog džingla", baš u trenutku kada počinje važniji deo programa!

Dejvid Sarnof je prvo važno lice u priči o budućnosti radija, a u program se uključuje 1921. Bivši telegrafista, i čovek koji je ubedio svet da je prvi primio telegrafski S.O.S. sa Titanika (te tri dana proveo organizujući komunikaciju među brodovima, a zapravo je bio tek jedan od trojice u telegrafskoj kabini) je verovatno i prvi koji je razumeo potencijal radija kao medija. 
Većina izumitelja koji su radili na tehničkom razvoju radija (čak i Markoni) su novi medij posmatrali kao spravu koja će omogućiti ljudima da komuniciraju "jedan-na-jedan". Sarnof je shvatio da je potencijal novog izuma mnogo veći i da može biti iskorišćen za komunikaciju "jedan-ka-svima". Pozvao je  investitore te 1921. godine da ulože u razvoj "bežične muzičke kutije" ali je njihov stav bio "Ne možemo ni da zamislimo komercijalni potencijal bežične muzičke kutije. Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?" 

(Imaginarni radio voditelj) "Ovde možemo napraviti pauzu u programu, uz prigodnu pesmu – "That's why God Made the Radio" i The Beach Boys! "

Sarnof nije postao medijski magnat i bogataš zato što je otkrio nešto novo, već zato što je razumeo naše iskonske potrebe i navike. "Bežična muzička kutija" je predstavljala novi način slušanja i pričanja priča, što je jedna od naših bazičnih potreba, poput konzumiranja hrane ili vođenja ljubavi. Juval Noa Harari (uključićemo ga u program nešto kasnije ponovo) tvrdi da su priče "lepak koji drži našu civilizaciju" i da nas je sposobnost izmišljanja i verovanja u priče učinila vladajućom vrstom na Zemlji. 

U proteklih stotinu godina radio je više puta dokazao koliko su nam priče i naratori važni. Mitska (prava reč bi možda bila – "navodna") panika koju je Orson Vels izazvao "Ratom svetova", popularnost "Lili Marlen", histerija koja je pratila piratske radio stanice u Britaniji šezdesetih, prazne ulice u vreme radio-prenosa utakmica, bežanje iz škole da bi se slušao "Ritam srca", odanost radio stanicama koje su bile tačka okupljanja i podstrekači promena u Srbiji, a koja se iskazivala novčanim donacijama mnogo pre sadašnjeg crowdfundinga – sve to su dokazi snage koju je radio oduvek imao, i koju će ponovo, u nekom drugačijem obliku, imati i u budućnosti.

Uprkos pojavi televizije, 3D bioskopa, interneta, video-on-demand formata, YouTubea i svih ostalih čuda koja su mu pretila – radio je i dalje tu, preko svih očekivanja. U SAD je najčešće konzumirani medij (FM i AM programe prati 93% populacije, TV je dobacio do 88%), a nedavna, dugo očekivana "eksplozija" podkasta učinila je da postane zanimljiv i oglašivačima, ali i bendovima poput The Pixies koji su snimanje novog albuma najavljivali u podkast-epizodama koje prate kreativni proces benda. Kada se zagledamo u sve te cifre shvatamo - nije loše za medij kojem već neko vreme predviđaju kraj i koji su čak pokušali da preimenuju u "audio", ne bi li ga učinili "pristupačnijim novim generacijama" (Od te ideje se, ipak, odustalo. Radio nije samo audio!)

Prodrmajmo sada malo atmosferu i kukove uz čuvene stihove "Radio, ovo je tvoj kraj! Radio, putuj u raj! Radio, baj, baj, baj!"

Budimo iskreni: radio iz vremena Dejvida Sarnofa, Orsona Velsa i britanske audio-piratske invazije odavno ne postoji (onaj iz vremena promena u Srbiji ne postoji u svakom značenju te reči). Promenio se, prilagodio potrebama drugačijeg slušaoca i najčešće je formatiran tako da pruži nešto zabave i "najbolje muzike", što čini da najčešće zvuči poput benda The Doors bez Džima Morisona i ima ukus majoneza bez jaja. U nekim "radio-stanicama" više i nema ljudi (budućnost je već počela!) Mašine su preuzele "plejliste" i biraju pesme "po algoritmu", a u skoroj budućnosti ćemo verovatno imati i novu opciju, poput one koju Juval Noa Harari pominje u najnovijoj knjizi: zahvaljujući aplikacijama koje prate naše biohemijske procese i lučenje hormona u našem organizmu – mašine će prilagođavati muziku koju nam emituju, želeći da nas drže u optimalnom stanju optimizma.

Paradoksalno, svi ti pokušaji uniformisanja učiniće ga najzanimljivijim formatom budućnosti.

"A preeeee no što počnemo da se bavimo budućnošću ovog medija, napravimo pauzu uz Tomasa Dolbija i divne stihove: "Do we only feed the airwaves/I really should have seen through the airwaves..." i njegovog hit-singla iz sada već daleke 1982. i albuma "The Golden Age of Wireless"! Ostanite još malo uz naš program!"

Prvi razlog svetle budućnosti ovog medija je demokratizacija tehnologije. Za razliku od vremena kada je za pokretanje "radio stanice" bilo potrebno brdo para i brdo na koji bi valjalo zabosti predajnik – kreiranje radio-programa je, konačno, dostupno svima. Za proteklih dvadesetak godina, odnosno od kako je 1995. osnovana prva "internet-radio stanica" - cene računara, softvera, mikrofona i zvučnih kartica su došle na nivo koji omogućava svakom entuzijasti ili veteranu da počne sa "stvaranjem programa iz spavaće sobe" i taj sadržaj deli Mrežom kao streaming radio ili podkast format. Ovim formatom se ne igraju samo entuzijasti već i ozbiljni igrači, poput Marka Zakerberga koji je nedavno pokrenuo svoj podkast! Podkast je kao format, bliži "klasičnom radiju" iz vremena pre njegovog formatiranja nego što je to današnji FM program: govorni segmenti su neograničeni trajanjem, autori su opušteniji, stepen cenzure je niži, izbor muzike - neograničen i nimalo dirigovan "zakonima formatiranja".

Drugi je priroda ovog medija. U vreme mrežnog cunamija koji je civilizaciju zasuo vizuelnim sadržajem, i koji nam - koliko god bio lep - umanjuje prostor za maštanje već diktira mišljenje i stav namećući nam sliku – radio-format jedini igra na nadražaj koji naš mozak prepoznaje kao najsnažniji. Sve radi na sliku, a samo on izaziva slike u glavi. Zvuk, naime, aktivira više centara u našem mozgu od bilo koje druge senzacije, te izaziva snažnije lučenje endorfina, dopamina i oksitocina – a to mu dramatično povećava vrednost u odnosu na ostale medije.

Treći je, donekle, povezan sa drugim. Odnedavno neprekidno povezani na različite uređaje i aplikacije (što takođe ima svoje prednosti!) – nekako smo u tom metežu poruka, slika, video-klipova, vesti i ostalih sadržaja zaboravili kako izgleda biti isključen. Autori "Fanki biznisa" su pre svega petnaestak godina prognozirali da će onaj koji može da spava sedam sati dnevno biti bogat. Sada bi tom spisku trebalo dodati i to da će se bogatašem smatrati i onaj koji će sebi moći da dozvoli isključenost, makar privremenu. Radio, zahvaljujući tome što se oslanja samo na zvuk nam omogućava upravo to: da zažmurimo, pogledamo iznutra – i slušamo priče, kakve nam nedostaju da bismo ostali vladajuća vrsta Planete i kakve drugi mediji ne mogu da ispričaju u potpunosti zato što isključuju – maštarije i maštare.

A takvi, znamo iz prethodnih epizoda, spasavaju svet.

Zato njegovo zlatno doba tek počinje.

"Završimo program uz hiljadama puta preslušane, do zla boga zlorabljene i nekada agresivno-dosadne, a sada ponovo aktuelne stihove koje je Rodžer Tejlor iz Queen napisao zato što radio zaslužuje - neupitnu ljubav.

"Let's hope you never leave old friend/ Like all good things on you we depend
So stick around 'cause we might miss you/ When we grow tired of all this visual

You had your time, you had the power/You've yet to have your finest hour
Radio."

(objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), broj 9, septembar 2019)