Dragan Babić: Deklaracija o pravima čoveka 1994

"Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije.
Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje.
Tebi možda, to nisu nikakva prava.
Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu.
Drugi su pakao. Ali, i ti si njima.
Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije.
Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.
Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. 

Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.
Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima.

Ti možda misliš drugačije.
Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti.

Ti možda misliš drugačije.
To su tvoja prava."

("Deklaracija o pravima čoveka"
Napisao 1994. Dragan Babić, rođen 3. septembra 1937.)

Noćurak o ostrvima, ostrvčićima, slobodi, vodi i plovidbi :: Island Life [mix]

Ovaj Noćurak slavi ostrva, ostrvca, ostvrčiće, atole, ade i otoke, slobodu, vodu, mora, okeane, brodove i plovidbu.

Krećemo iz kuće-na-vodi Otisa Reddinga u Sosalitu, Kalifornija, a na ostrvčićima nas čekaju Shuggie Otis, Devendra Banhart, Helado Negro, Antenat, Porno Brak, Van Morrison, Neil Young, Kings of Convenience, Junius Meyvant, Villagers, Richard Hawley, Cocteau Twins, Stan Getz, Arto Lindsay, Cesaria Evora, Suba... kao i priče Judite Šalanski, Antonija Tabukija i Borisa Maksimovića.

Ne treba ti ništa od opreme. Tamo gde idemo svi se kupaju goli.

#Radio #Podcast #Leto

Judita Šalanski: "Rapa Iti" (čudesna priča o Marku Liblanu iz "Atlasa zabačenih ostrva")

"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.

Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.

A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.

Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.

Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."

*

Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.

Više o ovoj čudesnoj knjizi >>
i ovde (BeforeAfter) >>

p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa.

p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.