Kada je Sloba Konjović jednog utorka pre trideset godina pustio sa tek objavljenog "The Secrets of the Beehive" pesmu "Orpheus" nisam znao mnogo o Dejvidu Silvijenu. Znao sam da album na kojem se nalazi takva pesma želim da imam u bilo kom formatu, što pre. Sledećeg utorka je, ukoliko se dobro sećam, u "Paradi albuma" pustio "The Boy with a Gun", treće nedelje je išla "Maria", zatim "September"... Bio je na listi najboljih albuma četiri-pet nedelja, a onda je 'ispao sa liste'. Ja sam svaku od snimljenih pesama ili delove koje sam uspeo da uhvatim imao razbacane po trakama, na kojima su su mešale sa drugim snimcima drugih bendova nasumičnom i neplaniranom cut-up tehnikom. Nepostojanje 'duplog deka' onemogućavalo je slaganje svega snimljenog na jedno mesto i u nekakvu celinu. Bez obzira na to, preslušavao sam to što sam imao, istovremeno shvatajući da za dobru pesmu nema loše trake, odnosno da ni mali stereo kasetofon ne može umanjiti lepotu onoga što slušam. "There's a beauty here I cannot deny And bottles that tumble and crash on the stairs Are just so many people I knew never cared Down below on the wreck of the ship Are a stronghold of pleasures I couldn't regret But the baggage is swallowed up by the tide As Orpheus keeps to his promise and stays by my side"
Do prve kopije celog albuma sa nečije već 'šuštave' kasete sam došao godinu dana kasnije. Pored šumova imala je 'dropove' na par mesta, što mi, takođe nije smetalo. Iako je od te kasete prošlo mnogo godina - i danas kada slušam ovaj album 'čujem' šum trake i te dropove sa prve kasete te se i dalje iznenađujem što ih više nema. Ta šuštava kopija se umnožavala dalje i danas odjekuje u tom nekom krugu drugarica i drugara: kroz link ka nekoj od pesama sa albuma koje ubacujemo u mejl ili citat iz neke od pesama koji se stavlja uz fotku klinaca i drage na društvene mreže. Te pesme odjekuju među nama, iako smo udaljeni hiljadama kilometara.
*
O, sreće! kada mi je komšija i prijatelj Mića Ćorić nekoliko godina (još) kasnije doneo jedan od prvih 'narezanih' diskova sa kompletnim albumom, u omotu koji je napravio za mene. Nakon ne malo čekanja, konačno sam ga slušao onako kako je bio i napravljen. (Disk i omot čuvam i danas, kao sećanje na Miću. Originalni omot, koji su pravili u ono vreme veoma traženi "23 envelope" dostupan mi je u svakom trenutku na klik.) * Trideset godina udaljen od tog utorka u kojem sam prvi put prislonio uho na uspavanu košnicu i nakon mnogo stotina sati provedenih uz Silvijenovu muziku, poredim njegove albume sa delima slikara. Ukoliko je njegov prethodni album - "Gone To Earth" - zvučao kao slike koje je stvarao Mark Rotko, ovaj album je poput fotografija Roberta Duanoa. Naredni je već zvučao kao slike Hauarda Hodžkina. Silvijen muzikom stvara scene i dokazuje da lepota ipak može spasiti svet.
"The Secrets of the Beehive" je mnogo puta spašavao moj.
Sve ređe pešačim kroz centar grada i sve češće biram da hodam ulicama sa kojima nemam zajedničku istoriju. Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van.
Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao. Biram muziku koju poznajem.
*
Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću. Devet od deset tih prozora je u mraku. Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.
Izbrojao sam deset mesta na kojem je nekada bilo drveće. Svako od tih mesta zaslužuje da, kada se ovo završi, ponovo pravi prijatni hlad i ostavlja kestenje po trotoaru. Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice. Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno. Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.
Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće. Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra. Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča. Zaklanjaju. Sunce. Jebote. Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana. "Push the Sky Away" dolazi do kraja. *
Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi. Niste uspeli sve da zabetonirate. I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.
