"... Ekselencijo, pa ova zemlja ne vredi ni strugane rotkve, naravno, pritom izuzimam more, neću da grešim dušu, ono je prozirno, hranljivo i sočno, dovoljno je pod njim potpaliti vatru i u njegovom golemom kotlu bi se skuvala ogromna riblja čorba za čitavu vasionu, porazmislite malo, ekselencijo, a mi smo spremni da uzmemo more kao otplatu nagomilanih dugova koje neće uspeti da otplate ni stotine pokolenja tako dičnih i snalažljivih domoljuba kao što ste vi, ekselencijo, ali te reči general nije u prvi mah uzeo ozbiljno i otpratio je ambasadora do stepeništa misleći o majko moja Bendision Alvarado pa jel’ vidiš bre kakvi su divljaci ovi Ameri, zar je moguće da u svojoj tikvi misle o moru samo kako da ga požderu, oprostio se s gostom uobičajeno ga potapšavši po ramenu i ponovo ostao sam sa sobom (...) no u neko doba strogi ambasador Mek Kvin odbrusi, ekselencijo, više nema smisla da se raspravljamo, režim se ne drži na nadanjima ni na konformizmu, pa čak ni na teroru, on naprosto počiva na inerciji posle davnašnjeg i neisceljivog razočaranja, iziđite na ulicu i pogledajte istini u oči, ekselencijo, nalazimo se na poslednjoj krivini, ili će se marinci ponovo iskrcati ili ćemo odneti more, drugoga izlaza nema, ekselencijo, a zaista i nije bilo izlaza, majko, pa su tako odneli Karipsko more u aprilu, pomorski inženjeri ambasadora Evinga rasparčali su more i svaki komad označili brojem da bi sve ponovo sastavili u krvavim zorama Arizone daleko od naših uragana, odneli su more sa svim njegovim obiljem u nutrinama, moj generale, sa odrazima naših gradova, s našim sramežljivim davljenicima i mahnitim zmajevima, ništa nije vredelo što se general dovijao i u svojoj hiljadugodišnjoj prevejanosti pribegavao svakojakim marifetlucima ne bi li izazvao gnev i otpor u narodu protiv ovog grabeža, ali niko živ nije hteo ni glavu da okrene, moj generale, niko nije hteo ni milom ni silom da iziđe na ulicu, jer mi smo mislili da je opet posredi neka nova smicalica poput mnogih prethodnih i da njome želi da preko svake mere utoli svoju neutaživu pohlepu za svevlašćem, mislili smo, jebi ga, neka se već jednom dogodi što god pa makar i more odneli, pa makar odneli čitavu domovinu s njenim zmajem, tako smo mislili ne osvrćući se na blagoglagoljiva nagovaranja i preklinjanja vojnih lica koji su upadali u naše kuće preobučeni u civilna odela i u ime domovine nas molili da iziđemo na ulice, pa da vičemo na sav glas Amerima da se nose odakle su došli i da nas ne čerupaju do gole kože, podbadali su nas da palimo i pljačkamo radnje i vile stranaca, nutkali su nam grdne pare da iziđemo i protestujemo, govoreći da će nas štititi vojska koja se solidariše s narodnim gnevom protiv agresija, ali niko nije ni prstom mrdnuo, moj generale" (...)
(Gabrijel Garsija Markes, "Jesen patrijarha", str 191/212., prevod: Milan Komnenić, "Prosveta", 1979.)
.
