Saša Stanišić je imao 14 godina kada su ljudi doneli rat i u Višegrad. Iste godine njegova porodica je izbegla u Nemačku, gde Saša upisuje nemački jezik i slavistiku. Ovu knjigu je objavio na nemačkom u dvadeset i šestoj godini - blistav i strašan autobiografski roman o detinjstvu, Drini, ratu i potrazi za onim što nakon rata nije lako ili - nije moguće pronaći.
"Kada budem star kao pradjed Nikola, hoću da sam već jednom razapeo jedro, jednom dočekao lažova i ispratio ga kao iskrenog čovjeka, jednom nagovorio magarca da ide mojim putem, jednom zapjevao kao pradjed, glasom jakim kao planina, brod, iskrenost i magarac zajedno."
Onaj deo knjige posvećen detinjstvu i odrastanju u Višegradu vraća me u stanje deteta: svaka stranica otkriva nešto novo iza ugla, svaki pasus je poput izlaska iz kuće koji otkriva koliko je veliki svet i šta sve čeka da bude otkriveno, svaka rečenica upotpunjuje brižljivo i s ljubavlju oslikani familijarni portret i taj deo knjige lepi se za prste i glavu poput meda.
Kada se u to detinjstvo i knjigu umeša i rat - čitam kao da sam pod paljbom: stranica napred, dva pasusa natrag, vraćam se nekim scenama više puta pre no što krenem napred; gusta naracija o danima crnim kao katran lepi se za prste preko tog meda sa početka knjige.
Kada se u to detinjstvo i knjigu umeša i rat - čitam kao da sam pod paljbom: stranica napred, dva pasusa natrag, vraćam se nekim scenama više puta pre no što krenem napred; gusta naracija o danima crnim kao katran lepi se za prste preko tog meda sa početka knjige.
"Prvo su jedni, onda su došli drugi, jedni su se pitali, šta mi ustvari mislimo o sinagogama, solili su krastavce i doručkovali na oltaru s kovčgom za Toru i okupljali se u molitvenoj sobi i razmišljali su i nisu tačno znali, krenuli su dalje, a teška zima je došla, sve se ledilo, meni krv u žilama i suze na licu, jer drugi, kad su došli, nisu ništa pitali, gurnuli su me u snijeg kako bi mogli raditi u miru, sve je od kamena, viknuo je jedan, ali knjige možemo, a to su čuli popovi, bacili su se na koljena pred vojnike, svećenici velikih stomaka i djevojačkih očiju, nježno su milovali vojničke čizme, molili se i preklinjali za milost za kuću i za knjige i za mene, ali vojnici su imali duže brade od popova: dobro, rekao je najpijaniji, ništa gorjeti neće, odnesite sve na jezero, i popovi su se zahvalili..."
Knjigu "Kako vojnik popravlja gramofon" čitao sam gotovo mesec dana. Svaki pokušaj čitanja više od desetak stranica na dan bilo je previše: sjajno izbrušena naracija je nagrada koju čitalac dobija, ali ovaj roman zahteva i punu pažnju - a kada se na trećini knjige ušančiš u tom podrumu zgrade u Višegradu počneš pažljivije da bazaš po stepenicama napipavajući u mraku i nađeš se u stanju rata, osećaj koji mi odavno nijedna knjiga ili film nisu poklonili, ako se ta gorčina može nazvati poklonom.
I kada u poslednjoj trećini počne razmotavanje svih sudbina i ta potraga privede kraju - nakon čitanja u stomaku i glavi ne ostaje ništa osim misli da bi ovu knjigu trebalo uvrstiti u čitanke svih bivših republika, jer uprkos proživljenom i preživljenom, Saša Stanišić uspeva da ostane na svojoj strani i podjednako je i zastrašen i gnevan na sve strane koje su mu život skrenule u drugom pravcu i ka drugoj domovini u kojoj i sada živi.
A valjalo bi ovu knjigu podeliti i onima koji su ovu ljudsku nepogodu i započeli i u njoj učestvovali ili je podržavali, da shvate razmere čemera koji su stvorili.
"Dobra priča je, ti bi rekao, poput naše Drine: nikad tihi potok, ne curi, ona je divlja i široka, pritoke se pridružuju, obogaćuju je, nadolazi preko obala, kipi i žubori, tu i tamo postaje plića, ali to su onda brzaci, uvertire za dubinu, a ne mrmorenje. Ali jednu stvar ne mogu ni Drina ni priče: nema im povratka. Voda se ne može okrenuti i izabrati drugo korito, kao što se nijedno obećanje sad ne može ispuniti. Nijedan utopljenik ne izranja da zatraži peškir, nijedna ljubav se ne vraća, ni jedan trafikant se ne može ponovo roditi, nijedan metak se ne vraća kroz cijev u pušku, brana ili izdrži ili ne izdrži.
Drina nema deltu."
I ne znam zašto ova knjiga nije, još uvek, objavljena u Srbiji. Nekoliko primeraka izdanja Sarajevskog Buybooka iz 2009. se nedavno nekim čudom našlo u knjižari Zepter na Knezu. Knjiga je prošle godine objavljena i na hrvatskom.
A ukoliko se jednom pojavi izdanje i na srpskom, bilo bi sjajno kada bi imalo korice kao i prvo, nemačko izdanje.
Knjiga vas čeka u izlogu Zeptera na Knezu.
Požurite, knjižara radi i subotom.
.
A ukoliko se jednom pojavi izdanje i na srpskom, bilo bi sjajno kada bi imalo korice kao i prvo, nemačko izdanje.
Požurite, knjižara radi i subotom.
.
