Wednesday, 16 April 2014

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.


.

Thursday, 10 April 2014

03:57h

Kiša i vetar odoše ka severu, 
roletne se smirile, 
noć pritajila.
(A možda ovaj kasni sat računa kao jutro.)

Kroz san čujem i slavuja iz obližnje bašte.

A onda me prene potmuli, duboki, udarac, kao zid kada se ruši.
Pomislim na komšiluk, onda shvatim da je sve tiho.

Sklapam oči i tonem u san, i opet isti zvuk.
Pomislim da je srce, 
no ono miruje.

I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno, 
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.

Razbuđen, zabavljam se idejom da je taj zvuk zapravo eksplozija poslednjeg skladišta strpljenja koje mi je preostalo, nakon svega.
I da sad više ne stoji ništa između mene i svega što je to strpljenje pojelo.
Verovatno je neko tokom prethodnog dana uspeo da zapali fitilj, tinjao je sve do ovog sitnog sata, prolećna kiša ga nije ugasila.
Odam poštu detoniranom strpljenju, pomislim da je čudo što je uspelo da mi potraje i ovih četrdeset godina, i ta misao me uspavljuje.

Slavuj iz obližnje bašte i dalje peva.
Zadremala noć,
jutro će je iznenaditi.


.

Tuesday, 8 April 2014

Sem Šepard, "Ubica paunova"



"Moj pas je jedne noći ulovio pauna i pojeo ga.
Sutradan sam ubio boga u njemu kada sam saznao za to. 
Slomio sam mu tri rebra i plakao. 
Tada mi je sinulo koliko su paunovi glupi, iako svi misle da su divni.
Seru po krovovima i vrište dok se tucaju. 

Tako sam kupio malokalibarku i počeo da ubijam paunove po kraju. 
Noću smo moj pas i ja išli u lov. Koristio sam kratke metke sa oblim vrhom koji prave malo buke. Kao kad prasne auspuh malog automobila. Psu sam prepuštao da dokrajči one koje ne bih ubio prvim metkom. Kući smo se vraćali okrvavljeni i srećni. 
Ujutro bi se bogati susedi budili i nalazili izmrcvarene leševe razmazane po svojim belim ogradama. Iznajmili su privatnog detektiva da otkrije počinioca. Dospelo je i do lokalnih novina:
LUDI UBICA PAUNOVA NA SLOBODI!
Promenio sam taktiku. Počeo sam da koristim luk i strele.
Strele sam obeležio posebnim reckama i o svaku sam okačio cedulju s natpisom:
OSVETA ZA SLOMLJENA REBRA."

(prekucano iz knjige "Najkraće priče na svetu", prir. David Albahari, 1993, str. 177.
Prevod: D. Anastasijević)