Kakav soooooul! St. Paul & The Broken Bones (preslušavanje)

To je TO, dame i gospodo: čist soul. Gruvajuća ritam-sekcija, reska gitara i dobro složena i raspoložena duvačka sekcija - svi zajedno stvaraju zastor od dima i varnica ispred kojeg pred vas i reflektore staje tip za kojeg nikada ne biste rekli da ima takav glas, liči na prototip asistenta na koledžu, odsek geografija; a čovek kida glasne žice u svakoj pesmi, nakon prve strofe pomisliš - nema šanse da izdrži do kraja snimka, raspašće se, ne može pod ovakvim naponom da otpeva celu pesmu - a on uspeva da ostane na nogama i nastavlja da pršti na sve strane, glasom odjekuju razni velikani soula, čisto jezgro.
A onda počne i da - igra!
Sve to su bela deca iz Birmingema, Alabama: St. Paul & The Broken Bones, kakvo ime za soul bend!

Evo ih, najpre, uživo, snimljenih utamonekojgaraži:



I zato što tako sviraju i zvuče, ne želim da gnjavim pričom o bendu St. Paul & The Broken Bones. 
Mogao bih da prepričavam tekstove koje sam pročitao, naročito one koji stižu sa njihovih koncerata, na kojima posle petnaest minuta svirke publika pada u ekstazu i počinje seča.
Ukoliko vas kupe svirkom, potražićete priče o njima i sami.

Možda je, ipak, korisno da znate ovaj detalj: 
Paul Janeway ili vam St. Paul je od malih nogu do osamnaeste godine želeo - te se pripremao i obučavao da bude - propovednik.
A onda je počeo uz gospel da sluša i soul, 
Toma Vejtsa 
i Kejva,
jedno vreme pevao u cover bendovima,
a onda shvatio da može da propoveda soul 
i van crkve.

Album "Half the City" dostupan je za preslušavanje.
Trideset i devet minuta otvaranja, kopanja i zašivanja duše na živo.
Da traje duže, bilo bi žrtava.




p.s. i hvala "Diskomeru" Studija B na ovom otkriću.
.

Margita, 55

"Krajnje vreme je da se jednom završi. 

Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. 

Silaziš, a svaki stepenik je sve veći, 

sve sporije ali sve sigurnije i definitivnije ka dole…"

(Margita Stefanović, Intervju sa Pecom Popovićem, NIN, 1989)

Margite, 

Milana, 

Bojana, 

Ivice Vdovića, 

Sube,

Čavketa,

i svih ostalih češće se setimo u dane njihove smrti, 
rođendani nekako promaknu.

Margita bi danas proslavila 55.
Zato danas ovim klipom brišem prašinu sa sećanja na nju.

.

Rejčel

Nadrndani zbog činjenice da im je zapala smena "na pauku" nedeljom uveče njih dvojica rešavaju da se te večeri malo zabave: nasumično će birati inače propisno parkirane automobile, podići ih na njihovo vozilo i ostavljati na prvom sledećem slobodnom mestu, bilo to u susednoj ulici ili drugom kvartu i to im se činilo zaista dobrim načinom da se ubije nedeljna smena; no za tu ideju su mnogo manje razumevanja pokazali vlasnici vozila koji narednog jutra nisu zatekli svoja vozila gde su ostavljena, te su gotovo svi ti sluđeni ljudi, izuzev onog koji odlazi da izvuče starijeg, još uvek maloletnog sina za uši; svi nervozno pozivaju najpre brojeve policije a zatim i parking servisa u čijem call centru je tog jutra na smeni mladić koji je baš prethodne noći rešio da tog dana bude izuzetno ljubazan i tako još jednom stavi na test dobrotu ljudi, iako ubeđen da je ista odavno usahla - naročito nakon svađe sa verenicom koja je prethodne večeri još jednom iskušavala njegovu toleranciju bezbrojnim pitanjima na temu promene karijera i iseljenja iz kuće njegovih roditelja - divnih ljudi kojima je on do tog jutra bio najveći uspeh u životu, ali samo do tada - jer zlato mamino nakon osmog poziva koji preuzima tog jutra odustaje od ideje dobrote, ustaje od stola i rešava da ostavi verenicu i posveti se filozofiji koju je upisao razočaravši se u ljude prvi put još kada je njegov drug iz klupe na prevaru postao blagajnik odeljenske zajednice deleći kao mito čokoladice u zlatnom staniolu, a zatim je postao i ugledni političar koji upravo ulazi u zgradu servisa kao pratnja uglednog psihijatra koji je rešio da uživo reši problem nestanka vozila u čijem gepeku je od sinoć zaključan jedan od njegovih pacijenata kojeg već dugo neuspešno leči od klaustrofobije koju je zapatio nakon što je svojevremeno ostao greškom zaključan u spikerskoj sobi polulegalne radio stanice najavljujući u etar pesmu "I wanna know what love is" grupe Foreigner, sa gramofonske ploče koja je u drugom minutu od samozaključavanja, dok je ovaj pokušavao da otvori vrata stalkom od mikrofona, počela da preskače negde na polovini, a slušanost stanice je bila tako nikakva da niko nije primetio da nekoliko sati ide to "to change this lonely lifeeeee... to change this lonely lifeeee... to change this lonely lifeeeee....", sve dok se drugar nije setio da ode do radio stanice i odvede drugara voditelja na piće da proslave položeni vozački ispit, savladanu prvu stepenicu ka dobijanju posla koji je oduvek želeo - da kao vozač pauka ređa automobile na parking mestima u savršenom razmaku i pod istim uglom, tako da se u određenom trenutku zraci sunca odbijaju od šoferki parkiranih automobila pravo ka njegovom prozoru i zidu na kojem će i dalje stajati poster Šin Jang, 
uz rukom dopisani srećni kraj 
u kojem on i Rejčel 
odlaze niz drum 
punim gasom.

(Potencijal verenice nije u priči iskorišćen do kraja, no tako to bude kad se rade 10-minutne vežbe iz pripovedanja)
.