O psima i ljudima

Fotografija: Aleksandra >>

Ne sećam se kada sam poslednji put video psa lutalicu koji prilazi čoveku. 
Nema mahanja repom, 
nema želje za malo češkanja,
odavno se ne trude da prate ljude do kuće, 
a nekada su išli i ispred njih osvrćući se svako malo da provere da li je to put do možda nove kuće ili nešto hrane.

Ne veruju više ni urođenom osećaju, kome prići, ko ih neće udariti, usadili smo im natrag strah koji smo počeli da brišemo iz njih pre tridesetak hiljada godina.
(Večerašnja epizoda "Kosmosa" pričaće i o tome.)

Nezainteresovani, psi leže na pločnicima, hvataju prolećno sunce,
leže na dovoljnoj udaljenosti da klisnu od budale ako krene na njih.

Uspeli smo čak i njihovu bezuslovnu vernost da izgubimo.

.

Najbolje pesme 2014: prva četvrtina! [preslušavanje]

Kako, zapravo, prepoznajemo dobru novu pesmu? 

Šta čini taj trenutak?

Šta kandiduje komad muzike koji smo tek jednom čuli da postane prvo deo kompilacije koju tih dana imamo u telefonu ili nosimo na stiku za vožnju po gradu; da bi nakon toga bio prekomandovan na backup disk i onda se sa njega vraćao na playliste koje pravimo pre odlaska na put - i tako sve dok ne postanemo gluvi? 

Od početka 2014. taj momenat prepoznavanja se na radost ušiju, glave, srca i stopala dogodio nekoliko puta. 

Neki od glasova su ponovo tu nakon duže ili kraće pauze, 

neke sam tek sada otkrio, neke sam tek sada zaista razumeo ili pomislio da ih razumem.

Pet albuma je uveliko na backupu. 

Novi Beck, Elbow, The War on Drugs i Neil Finn snimili su albume koji ovu godinu već čine dobrom berbom, a tek je kraj marta. 

Beck je snimio jedan od tri najbolja albuma karijere, o Elbow >> i Neil Finnu >> (Crowded House) sam već pisao i ponovo ih toplo preporučujem, The War on Drugs ste, nadam se, već preslušali, a novi album Suzanne Vega je najbolji još od prvenca, koji je snimila pre gotovo trideset godina. Nova pesma "I never wear white" će svakako biti na nekom narednom The Best of izdanju.

No, pored tih proverenih favorita, među kojima su i nedavno ponovo probuđena Neneh Cherry (bubanj-bas-glas, odlično!), James (kakva pesmaaaaa!), Cibo Matto, The Pixies, Broken Bells i drugi, valja obratiti pažnju na: 

Mary Lambert, vlasnicu čudesnog glasa, otkrivene zahvaljujući muzičkom delu NPR sajta. Odavno nisam čuo fenomenalniji odnos glasa i klavira koji u tri minuta uspeva da uradi ono za šta su nekim pevačicama potrebna 3 albuma. "Sarasvati", koja se nalazi na ovoj listi će, sasvim sigurno, uskoro završiti u nekom filmu, u scenama rastanka.

Andrea Schroeder. Nije nova, no konačno smo se sreli. Njen drugi album "Where the Wild Oceans ends" fenomenalno miri popodne i noć i prepun je odjeka Nico, a krije i fantastičnu verziju "Heroes", možda prvu zaista dostojnu Bouvijevog originala.

Ben Watt. Možda je i među najstarijima na ovoj listi, ali se odavno nije pojavio pred publikom samo sa gitarom u ruci i bez Tracy Thorn, odnosno van Everything But The Girl projekta. Njegova "Hendra" nastavlja gitarsku melodiju sa "Is there anybody outthere" Pink Floyda, a na albumu mu, između ostalih, svira i Gilmour.

Tu su, konačno, i dva domaća komada: "Sitna lova" Partibrejkera i nedavno otkrivena stvar "Da je nađe" Stuttgart Online i Dragana Kneževića, praštećih gitara i fenomenalne energije koja tera na skakanje od dva minuta i dvadeset sekundi.

Dvadesetak novih pesama koje sam najviše puta preslušavao od početka godine je na listi koja vas čeka. 
Na listi je, sasvim sigurno, barem nekoliko pesama koje će ovo veče ili naredni dan učiniti drugačijim.
Ili čitavu godinu.

Ukoliko vam se nešto i ne dopadne, uvek imate opciju prelaska na sledeću.
A onda se vratite na nju.
Možda se dogodi taj trenutak.

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. Brižljivo rekonstruisana i ponovo vraćena na mrežu - godišnja lista najboljih pesama 2014. očekuje vas ovde >> .

.

"KOSMOS", ponovo! (i zašto pišem o tome na dan izbora)

Odavno znam da je to ta knjiga: tvrdo ukoričeno izdanje koje bih stavio u torbu ukoliko bih bio stavljen pred ono staro pitanje: "koju knjigu biste poneli sa sobom na pusti ostrvo?"

Kao klinac sam imao sreće: u godini ulaska kolor televizora u naš mali stan počelo je emitovanje serije "Kosmos" koju je vodio Karl Segan, otkrivajući nam sve što je važno, a šta smo do tada kao vrsta otkrili u vezi sa univerzumom; kao i tajne koje još uvek čekaju rešenje, ideju, ključ, izgubljeni svitak koji je nestao u požaru Aleksandrijske biblioteke ili letelicu na nuklearni pogon koja će odleteti van sunčevog sistema i potvrditi šta se nalazi tamo daleko, gde se ne tako davno prvi zagledao Galilej.

Naravno, Segan se u seriji i knjizi nije bavio samo nebom iznad nas - dalekim zvezdama, svetovima i maglinama - već je otkrivao tajne univerzuma kao takvog, bavio se misterijama koje su razotkrivane fantastičnim tempom u proteklih 400-500 godina, a koje su čekale odgonetku još od prvog crteža bizona na zidu neke pećine. Prelistavao je čitava poglavlja umetnosti, biologije, mehanike, vere i filozofije, baveći se i "moralnim kodeksom u nama", markirajući događaje koji su nas usporili ili skrenuli na pogrešan put u otkrivanju tajni kosmosa oko nas na hiljadu ili više godina.

Serija "Kosmos" bila je početkom osamdesetih i omiljena i gledana, tako da je izdavač Otokar Keršovani iz Rijeke ubrzo Jugoslaviji ponudio i knjigu po kojoj je serija rađena i to u dve verzije - latiničnu i ćiriličnu, koje su se mogle naručiti i poštom, ukoliko su klinci previše nestrpljivi i ne žele da čekaju da se pojavi u knjižarama. 

Tako je negde u zimu 1983. jedan primerak stigao i u moje ruke i svet više nije bio isti.
Postao je jasniji.
Za veliki deo onoga što danas znam iz istorije civilizacije, biologije, fizike, astronomije i filozofije odgovorna je, zapravo, ta knjiga. 
Trebalo je samo biti radoznao i pratiti putokaze.

Od pojave "Kosmosa" prošlo je, dakle, više od trideset godina.

Koliko je to mnogo vremena može se predočiti i ovako: letelica Voyager 1, ona na čijem je lansiranju radio i Karl Sagan i koji je u letelicu ubacio i čuvenu "zlatnu ploču" na kojoj se nalaze zvuci naše civilizacije, ali i kompozicije Mocarta, Stravinskog i Blind Willie Johnsona je za to vreme stigla u međuzvezdani prostor.
(Ne zaboravite, na toj ploči je i jedna rečenica - na srpskom >>.)


Trudeset godina kasnije produkcione mogućnosti i nova otkrića učinila su da dođe vreme da se ponovo prelistaju i dopune ključne lekcije iz Saganove knjige, te da se nova generacija ohrabri da postavlja pitanja i otkriva svet.

Set Mekfarlan (poznat i kao kreator serijala The Family Guy) i En Drajan (Saganova udovica i ko-autorka prvog serijala) re-kreirali su serijal: umesto Sagana, pred kamerama je poznati prezenter popularne nauke - astrofizičar Nil De Gras Tajson koji je prvom epizodom, emitovanom prošle nedelje u svetu na Fox kanalu sa lakoćom prošetao kroz teme nastanka Kosmosa, biologije i istorije nauke, baveći se Kopernikom, Galilijeom i Đordanom Brunom, počevši priču na istoj hridi kraj okeana sa koje je i Segan počeo, 1980. godine.
Ko je gledao i stari serijal i premijerno emitovanje novog serijala na engleskom prošlog vikenda sigurno se ponovo osećao kao desetogodišnjak koji otkriva šta se nalazi iza ograde i sve što želi je da je preskoči i 
ukrade jabuku sa najbližeg drveta.




Zašto (umesto da bljujem vatru ili naričem nad tmurnom sudbinom ili... ) pišem o "Kosmosu" na dan izbora, nekoliko sati pre zatvaranja glasačkih mesta?

Prvi razlog je što se od večeras, 16. marta - sa svega 7 dana zakašnjenja u odnosu na svetsku premijeru - novi serijal "Kosmosa" emituje i kod nas, uredno titlovan, na kablovskom kanalu National Geographica, od 20.55h.

Drugi razlog je zato što će večeras biti mnogo zdravije i mudrije gledati serijal o avanturama ljudskog duha i putovanjima kroz prostor i vreme, nego buljiti u procene, statistike, rezultate i komentatore i nervirati se.

Zašto bi se nervirali, kada je već ionako - gotovo, 
to je to, tako ljudi misle.

Rezultati koje ćemo videti u konačnom zbiru su, između ostalog, posledica toga da stvari poput "Kosmosa" nisu česte na ekranima. 
Ovde uveliko odrastaju generacije koje niko ne može da zainteresuje za bavljenje univerzumom oko nas i našim pravim mestom u njemu. A bez postavljanja pitanja, eksperimentisanja, promašaja i traženja rešenja nema napretka, nema zaključaka koje otkrivaš sam, već se prepuštaš poštovanju uvreženih mišljenja, odnosno i stojiš ukopan, dok ti kosmos odmiče sve dalje.

Zato je ova serija važna: jer podseća i nas već odrasle i ohrabruje novu generaciju da raste preispitujući zvezdano nebo iznad nas i moralni kodeks u nama, da postavlja pitanja, promišlja svet oko sebe, menja ga i čini boljim i prijatnijim mestom za život. 
Ohrabruje na stvaranje ličnog kosmosa i osvajanje onog velikog, 

Ne zaboravite, društvu u kojem živimo uveliko nedostaje oko 300.000 ljudi koji su odrasli i na seriji poput ove početkom osamdesetih; koji su odrastali u okruženju koje je ti je davalo priliku da pitaš, probaš, proveriš, pročitaš, saznaš nešto ukoliko te zanima. Ti ljudi su u međuvremenu stvorili neki svoj kosmos na nekom drugom, prijatnijem mestu planete Zemlje.

Neće, naravno, jedna serija poput ove uspeti da promeni bilo šta. 
Ali će, možda, uspeti da napravi prvu iskru i raspali ono što nam toliko dugo nedostaje - i nama odraslima i klincima koji tek odrastaju: zainteresovanost za otkrivanje kosmosa, za razumevanje naših koordinata u vremenu i prostoru.

Zato večeras valja biti na lansirnoj rampi u 20.55h, NG kanal.
I možda već na narednim izborima primetimo da se nešto menja.
Ili ćemo i mi postati deo istorije kosmosa, a na nekoj narednoj ploči koja bude poslata u daleki svemir neće biti jezika na kojem je ovaj tekst napisan.

* * * 

p.s. U Srbiji se pre nekoliko godina pojavilo re-izdanje "Kosmosa", meki povez i - dramatično manji broj ilustracija koje su original činile dragocenim. Zato, ukoliko tragate za potpunim ugođajem, potražite izdanje iz 1983. i uživajte u Kosmosu u njegovoj punoj šarolikosti.

..