Pilion [Grčka]

Nakon Lefkade i Kefalonije postaje teško pronaći novo mesto koje "oduzima dah", kako to vole da zabeleže putopisci i autori tekstova u turističkim vodičima. A Pilio je ionako mesto od druge vrste: na ovom poluostrvu može se "disati punim plućima" i slan i sladak vazduh.
Šumovita planina koja se uzdiže iznad mora, plaže na zapadnoj i još lepše na istočnoj obali postoje da se diše duboko, gleda preko pučine ili ka okolnim ostrvima, osluškuju tišina i zrikavci, usporava srce, oporavlja glava i uči jezik zrikavaca i talasa.

Može i da se vozi: miljama, do mile volje, iako Pilio nije preveliki.

Od luke Volos kroz koju se ulazi na poluostrvo do najjužnije naseljene tačke i plaže izuvijano je sedamdesetak kilometara puta. Od zapadne do istočne obale - uglavnom nema više od četrdeset kilometara uspona i krivina. Putevi su od one sorte koja ne dozvoljava vožnju bržu od 40-50 na sat, puni krivina, skrivenih makadama, koje GPS ponekad preterano favorizuje - ali nema razloga slepo slušati Nevenu. (Nas je, jednog nedeljnog prepodneva bez drhtaja u glasu doterala do zadnjeg ulaza dvorišta Crkve, sela koje nismo ni tražili, sve do ulaza za koji verovatno znaju samo lokalni pop i njegov 4x4 Cruiser parkiran u hladovini). Na putevima možete sresti i potpuno opuštene životinje koje drumove prihvataju i kao svoje putanje (zato ćete, kada naiđete na kornjaču usred šume zakočiti, uključiti četiri migavca, iskočiti iz automobila i istu vratiti u rastinje, koliko god se one džilitale).
Vredi zakočiti i kada drum preseče vodopad, poput ovog.

Plaže na istoku su lepše i uglavnom manje posećene od onih na zapadu (izuzev Milopotamosa, on je gužovit), ali zapadne imaju prednost kupanja u zlatnom sumraku i mirnom moru.
More je sa obe strane poluostrva prijatno, možda i pretoplo, talasa ima taman toliko da pesma zrikavaca ne bude jedini zvuk koji ispunjava uši, osim u danima kada se pučine ka istočnoj obali krenu lepi, veliki, glasni talasi u koje je uživanje bacati se.

No, iako Pilio nije preveliki - nema kratkih vožnji, ukoliko ste željni otkrivanja svih kutova poluostrva. Mreža puteva je takva da se odluka o današnjoj plaži donosi pre stiskanja papučice za gas, jer svaka naknadna promena plana znači ne mnogo kilometara - ali mnogo krivina. Putevi jesu povezani - ali uglavnom ne idu uz vodu, a brdo je brdo i greh je provesti dan u kabini automobila.

* * *

Ukoliko je, dakle, cilj "otkriti sve" nijedno mesto, dakle, nije idealna baza. Svaka od lepih tačaka podjednako je udaljena od drugih važnih tačaka. Ukoliko se spava na zapadnoj obali - bliži su luka Volos, retki hipermarketi (svakako prijemčivijih cena nego u "supermarketi") i zalasci sunca na plaži. Ukoliko se spava na istočnoj obali: deo oko Tzangar(a)de je sjajan (i raskošniji), ali ste usmereni na plaže u blizini (Milopotamos, Ag. Ioanis, Papa Nero). Središnji deo pojasa (plaže istočne strane: Potistika, Melani, Palsti, Mouritas, zapadna strana: Afisos, Leftokastro, Kalamos) - sa obe strane poluostrva su nevelika seoca iz kojih se može voziti u svim pravcima, dok na južnom delu nije loše biti u Plataniasu, prijatnom mestu sa dobrom klopom, malom plažom i - polazištem jedinog brodića koji vozi do Skiatosa, svaki dan.

Zbog plaže Potistika će se priča na ovom mestu usporiti. 
Od petnaestak plaža na kojima smo bili, ova je, bez dilema, najlepše mesto poluostrva.
Ukoliko cilj nije otkriti sve, ovde vredi spavati i istraživati okolne uvale i plaže (odmah iza prvog grebena je i izgleda jedina nudistička plaža, a Mijović nam je otkrio da je u blizini i pećina po čijim zidovima su razne hipi-komune ostavljale crtane tragove, do nje ipak nismo stigli). Sa grebena se vidi kako je i na tom delu ostrva, kao i na obližnjoj plaži Melani sasvim prirodno kampovati uz vodu i paliti vatre.

Severni deo (Zagora u brdima, plaže Horefto i Agii Saranto, jezero severno od Volosa) ostavljamo za neku drugu priliku (edit: otišli smo četiri godine kasnije, audio razglednica je ovde >>) . Na fotografijama izgledaju spektakularno - i u letnjem periodu i u vreme snegova, ali je već pređenih 800 kilometara po polostrvu odveć previše, čak i za nas.
Na odmoru smo, ipak.

* * *

Pilio, trenutno, ne postoji zbog turista.
Barem ne - zbog stranaca.
Ovde letuju (i zimuju) uglavnom Grci.
U naseljima nema džidžabidžarnica punih brendiranih majica, tanjira, kapa i vaza, engleski je retko u upotrebi, izgovor je pomalo nemušt i tvrd; nema prodavnica slatkiša, meda i vina koja se mogu kupiti za poklon (možete ih kupiti od bakica koje ih prodaju uz drum), u noćnim satima nema glasne muzike i na plažama gotovo da nema izbegle dece Afrike koja prodaju naočare za sunce ili šarene pantljike. Većina gostiju su Grci, koji su najčešće i vlasnici raskošnih kuća u priobalju i brdima, sve napravljene od specifičnih kamenih ploča i drveta, zanimljiv spoj zimskih brvnara i kuća koje u letnjim danima čuvaju hladovinu. Nema grčkih belih zidova, plavih vrata i krovova. U selu u našoj blizini nije bilo ni fast food objekta, jedina opcija je da se sedne na obalu i uživa u krajoliku, mirisima i jelu.
Ništa na brzinu.

Sve to ne znači da domaćini nisu ljubazni - štaviše: retki stranci koji se nađu u selu dobijaju iskrene, široke osmehe i pozdrave, naročito u zabačenijim ribarskim mestašcima, čiča na pumpi u dalekom brdu nas dočekuje zvonkim: "Dobar dan! Zdravo!" pre no što pređe na šturi engleski, a naši domaćini se trude oko svake sitnice, potpuno nenametljivo, i to prija.

* * *

Sve ono turističko dostupno je na susednom Skiatosu, do kojeg se stiže pomenutim brodićem (25 EUR po osobi). Uz zaustavljanja za kupanje pre i posle obilaska grada, izlet traje gotovo ceo dan. Ulice Skiatosa (grada) su ono u čemu prepoznajemo Grčku: usporena vrelina, sunce na belom kamenu, miris smole koji podseća na Dalmaciju, lenje mačke opružene na pločnicima, desetine prodavnica raznih umetnina, krpica i smicalica i uglavnom lepe, ali prenapučene plaže. 
Voda je i ovde nestvarno blaga, ježevi u lukama su valjda dokaz da je more čisto.

* * * 
Skopelos drema u daljini. Sledeći put.

* * * 

Pilio ima "ničeg previše" (Meden agan). 
Toplote julskog sunca koliko je potrebno da koža uživa, brzo se suši i prekrije slojem soli, noći su prijatno sveže, vetra taman toliko da se šum mora ujednači sa pesmom zrikavaca, more je "bistro i hladno poput vina" (Darel), stanovnici su prijatni i nenametljivi domaćini.

* * * 

Nevreme nas podseća zašto su pisci mitologija tvrdili da su se na obroncima nalazili letnjikovci bogova. 
Oblaci sakriju vrhove od pogleda, a zvuk koji stiže do nas, ispresecan čestim munjama, trese prozore kao da se pomeraju čitavi blokovi stena. 

To boginje naređuju novi razmeštaj po terasi letnjikovca, Zevs gunđa, munje mu izbijaju iz očiju i gura levi vrh planine bliže drvetu fikusa. 

Pred zoru se ta akcija završi.

* * * 

Desetine kuća skrivenih šibljem, maslinama i morskom zelenikom na morskim rtovima
redefinišu životne ciljeve. 

* * * 
Usamljene uvale teraju na razmišljanje o posedovanju nekakvog plovila, barem sa kabinom i nekakvim motorom.

* * * 

Fotoaparati miruju u torbi pod glavom. 
Sve do čega se moglo stići i što je delovalo zanimljivo je zabeleženo, gledam u pučinu i slušam talase.
Bez mirisa mora i pesme zrikavaca, neke scene nema smisla beležiti.

"Uostalom, u mirne dane leta, sve što se na sredozemnim morima događa od izlaska do zalaska sunca po banalnosti daleko nadmaša  banalne fotografije - plavetnilo mora, belina kamena, stidljivo zelenilo nisko priobalnog žbunja, uobraženo zelenilo borova, pod svetlim plavim nebom koje ima boju haljina u koje su odevene svetice u seoskim baroknim crkvama." (*)

* * * 

Dve generacije mačaka dremaju na kamenim pločama naše terase, tople od sunca.

Sunce se spušta iza obronaka planine, more je zlatno.
Ribarska brodica ide ka otvorenom moru.
Početak avgusta je, plaže se polako pune, kolone automobila slivaju se svim drumovima ka obalama Grčke.

Skrivene bube iz šume i ovde danima zriču: 

"ne odlazi".

Ali toliko obala čeka da budu otkrivene.
Ukoliko pokazivač kilometraže ne laže, sva naša dosadašnja putovanja Cliom dugačka su tek koliko polovina obima Planete.

Ne znam koliko puteva čovek mora da pređe, 
ali znam da moramo da požurimo.

* * *

Praktični, korisni detalji:

• Od Beograda do Volosa čeka vas cca. 840 kilometara vožnje + kilometri do mesta u kojem odsedate. Planirajte dolazak za dnevnog svetla ukoliko nemate potpunu, 100% preciznu, proverenu i pouzdano tačnu adresu na kojoj vas čeka krevet (primera radi "23 km road from Volos" nije potpuna adresa a u mraku se čovek lako izgubi na nepoznatom drumu...)
• Benzin je i dalje jeftiniji u Makedoniji nego u Grčkoj (1.45-1.5 vs. 1.7-1.8)
• Na naplatnim rampama u Makedoniji više ne primaju metalne eure, kusur vraćaju denarima (ali konačno sve rampe izdaju i fiskalne račune)
• Parking u Volosu nalazi se odmah kraj tačke ukrcavanja na trajekte za Skiatos i Skopelos. Nije preskup.
• Lidl i Veropoulos na izlazu iz Volosa su svakako jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.
• Najlepša plaža: Potistika i okoliš (da ponovim :)
• Karte za brod (turistički) ka Skiatosu valja rezervisati ranije (najavite se barem dan ranije - koristan link >>, telefon na dnu strane), trajekti idu svaki dan iz Volosa.
• U nekim delovima poluostrva signala mobilne telefonije gotovo i da nema. Ali, šta će vam? :)

(*) - Jovan Hristić, iz knjige "Terasa na dva mora", priča "Tajanstveno ostrvo", strana 28.


UPDATE: Audio razglednica iz Horefta, Pilio, 2017 >>

Doviđenja... i hvala na svim brigama!

Hladiću glavu ležanjem na vrelim stenama, u sumrak.

Smiriću srce uskakanjem u talase.

Utišaću buku u glavi pesmom zrikavaca iz borove šume koja se spušta do obale na kojoj ćemo biti sami.

Otupeću brige sitnim peskom.

Usporiću vreme pedalom za gas.

A možda ponovo počnem i da sanjam.

Pisci mitologija tvrde da su se letnjikovci bogova nalazili u tim brdima. 
U njihov izbor lokacija ne bi trebalo sumnjati.

Doviđenja, dakle.

I hvala na svim brigama.

Ray Manzarek: "Light My Fire/Moj život s grupom The Doors"

"Znaš što, otpjevaj mi neku pjesmu, Daj da čujem što si napisao."
"Aaaa, Ray, nemam baš neki glas", odgovorio je stidljivo.
(...)
Nastavio sam ga ohrabrivati. "Ovdje smo samo ti i ja i neću prosuđivati tvoje pjevanje. Samo želim čuti tvoje riječi i, znaš, ono što je u tvojoj glavi. Hajde, Jime"

To je, čini se, upalilo. Ohrabren, spustio se na koljena, okrenuo prema meni i zakopao ruke u pijesak. Izvukao je šake pune pjeska i počeo ga čvrsto stiskati. Vidio sam potočiće, slapove pijeska kako cure iz njegovih ruku... a onda je rekao: "Ok. Evo jedne. Zove se 'Moonlight Drive'. Zatvorio je oči i počeo pjevati, pijesak je i dalje curio, a ja sam po prvi put slušao te riječi..."

* * * 

"No svi smo postali prijatelji i poslednjeg dana našeg kratkog, dvotjednog angažmana s irskim luđacima svi smo se zajedno našli na pozornici u čudovišnom jam sessionu. The Doors i Them skupa na pozornici! Jim Morrison i Van Morrison na pozornici u isto vrijeme! Pevaju 'Gloria'! Kakva jebena noć. Morrisoni su bili nevjerojatni. Više je snage dolazilo s te pozornice nego što je se ikad stvorilo na uglu Sunseta i San Vincentea. Nikada neću zaboraviti prizor meni s desna: Van uz mikrofon na stalku, a Jim s mikrofonom u ruci sjedi na velikom pojačalu. Njegova je glava bila iza i malo iznad Vanove, a zlatno ih je svjetlo obojicu obasjavalo. A onda su nestali! Bili su u drugom vremenu, na drugom mestu. Bili su unutra, u glazbi i zavijali su. Svi smo zavijali! Bila je 1966. i bili smo mladi, živi i rokali smo. Budućnost je bila naša."

* * * 

"Ray, što misliš, koliko ćeš dugo živjeti?"
(...)
"Oh, Bože, vjerojatno... hmmmm", mucao sam u pokušaju da projiciram sebe iz tog zlatnog dana u daleku budućnost. "Vjerojatno... nešto kao... osamdeset i sedam".
"Oaaah, ja ne, čovječe. Nikad neću toliko doživjeti." Govorio je to bez imalo straha u glasu. "Vidim sebe kao zvijezdu padalicu. Znaš ono, kad si vani s tom hrpom ljudi, na plaži, a netko uperi prst u nebo i kaže, "Hej, pogledajte, zvijezda padalica!" I svi prestanu pričati i kažu "Aaaa!" To ih zaokupi na tren... i onda nestane."
(...)
"Tako ja sebe vidim, Ray!"

In that year, in our youth, we had an 

intense visitation of energy

Uvijek će mi nedostajati."

* * *

Nakon čitanja ove knjige postajem još sigurniji da su se pre mesec i po dana Džim i Rej ponovo sreli, na nekoj Zlatnoj obali, u sumrak.

"Moj život s The Doors" je sjajno napisana knjiga, krcata hrabrim prelazima i obrtima kakve je Rej umeo da izvodi na klavijaturama i starom Vox-u na kojem je svirao bas deonice. 
Ova knjiga je, istovremeno, puna ljubavi za Džima, kao i razumevanja za Jimbove demone i njihove štete.

Rej je, sticajem okolnosti, često bio jedini svedok scena poput one sa početka priče, a koje su uveliko deo mitologije rock'n'rolla i pop kulture. 
Na sreću, zapisao ih je na vreme, pre no što je muzika utihnula. 
I sada, konačno, znamo sve važne detalje i možemo odbaciti izmišljene i suvišne.

Manzarek je zabeležio sve važne trenutke onoga što je prethodilo nastanku The Doors, dane okupljanja, čitanja bitnika, Kerouaka, Selina, Džojsa i Ničea, otkrivanja vrata percepcije, druženja, maštanja o bendu koji će napraviti, proba i susreta sa Njujorkom, Vorholom, Niko, Grateful Dead, Them, Jefferson Airplane... sa - slavom. 

Uz odličan dokumentarac "When You're Strange" >>, ova knjiga će valjda uspeti da rasprši sve netačne ili nemušte interpretacije iz onog Stounovog nesrećnog filma. 
Svaku od epizoda koju je Stoun koristio u svom igrokazu a koja se zaista dogodila Rej je raspisao sa posebnom pažnjom - istine radi, i uz prateću tvrdnju da je Stoun običan "fašista".

Na Borinu dojavu, knjiga je kupljena u suterenu knjižare u Sremskoj ulici, odeljak "Dalas records".
Ne znam sa koliko primeraka raspolažu.
Požurite.
Vredi.
.