5/10/12

Scena iz filma "Lice revolucije" >>

Naravno, ukoliko se još nekoliko godina na današnji dan budu pojavljivali naslovi poput „Dan lažnih nada“, „Dvanaest godina razočarenja“, "Izneverana očekivanja", "Godišnjica koju smo zaboravili" i slični, ovaj dan će uskoro zaista biti zauvek markiran kao onaj u kojem smo uradili nešto pogrešno, te da je sama primisao da je nešto uopšte valjalo menjati - takođe greška.
I naša istorija je krcata sličnim krivim srastanjima: zato i danas verujemo da je Vuk Branković izdao na Kosovu, da je Marko Kraljević bio junakom, da su mošti Svetog Save spaljene tamo gde je izrastao Hram i da je Vojislav Koštunica državotvorac, iako se za njegove vladavine država isključivo krunila, smanjivala.

Ova četiri slučaja samo su dokaz da je sve stvar - percepcije.

„Lažne nade“?

Nade su, verujem, bile iskrene i realne, ali su predate u ruke ljudima koji su se lažno predstavljali (ili smo se mi nadali da su oni boljima no što jesu). Oni su se, pak, nadali da će nam formalne a ne suštinske promene biti dovoljne da se namirimo na neko vreme i da zaboravimo snove koji su nas hranili deset godina.
Konačno, šta su tačno mogle biti nade ljudi izubijanih desetogodišnjim laganjem, silovanjem džepa, duše i mozga i ubijanjem kako drugih, tako i naših?

Očekivanja smo sami izneverili.
No, sigurno ima i onih čija su očekivanja itekako ispunjena.

Dodatno - razočaranje nije dvanaestogodišnje, počelo je dve i po godine kasnije, kada su pucali u čoveka na štakama.

I danas sam razočaran isključivo u ljude, ne u ideju.

A iza priče da je „našem društvu devedesetih bilo bolje“, koja se steže ubrzano poput maltera mogu da stanu potpuni naivci, totalni ignoranti ili ratni profiteri. Da je devesetih bilo bolje, onda bismo i mi danas bili kvalitetniji, spremniji i mudriji, te danas ne bismo pričali dvanaest o lažnim nadama, već bili sposobni da nade pretvaramo u dela. No ožiljci su zapravo dublji no što sam se nadao.

("Regularna predstava, ko ne pamti, iznova proživljava.")

Konačno, da bi se dogodio i taj šesti oktobar neće pomoći ni strane službe, plaćenici, agitatori, iluminati i ostali – to je samo naš deo posla. 
Rešenje neće doći sa strane, nikako sa neba.

Ukoliko za početak shvatimo šta želimo od tog - narednog dana.

Napraviš listu prioriteta, pronađeš istomišljenike i počneš.

Vidimo se tamo.

.

NY 77: The Coolest Year in Hell (film)

Grad je u haosu, nadmetanje za Gradonačelnika Njujorka u toku.
Serijski ubica uteruje strah, prostitutke na Tajms Skveru rasteruju pošten svet sa ulica u večernjim satima, u jednom danu Njujork ostaje bez struje na dvadeset i pet sati, što izaziva pljačke i nerede (ali, bez ljudskih žrtava).

Taj nestanak struje zapravo je, po priči jednog od pionira hip-hop scene, učinio da taj pokret opstane: tokom te noći opljačkane su i sve prodavnice muzičke opreme: gramofoni, ozvučenja, mikrofoni, kablovi.
Svi su, konačno, bili opremljeni.
Muzika je mogla da počne.

Iz tog meteža leta '77 u gradu se oblikuju tri pod-kulture, čiji bitovi, rifovi i koraci zapravo odjekuju i danas, iako se uveliko i prožimaju. Crna braća, već naučena na snalaženje kada je DJ oprema u pitanju vezuju svoje sprave za strujne kablove iz bandera; u drugom delu grada na bini i u publici se smenjuju The Ramones, Blondie, Television, Talking Heads i Richard Hell. Nedaleko odatle, u klubu "54" odvija se nešto prilično drugačije od onoga na CBGB sceni. 



"NY 77: The Coolest Year in Hell" nije zanimljiv i značajan zbog pojava živopisnih, preživelih likova scene, već onoga što sve te izjave, stavljene u drugačiji kontekst jasno govore: da bi se jedan (ili više) pokreta zaista formirali i izašli iz podruma, getoa i tame disko-kluba - nisu dovoljni muzika, ideologija ili scenska odeća, čak ni izdavač, već - trenutak u kojem se dejstvo sila poklopi tako da kreira brisani prostor, prazninu u koju utrčavaju oni koji su najbliži igralištu koje valja zauzeti i oni dovoljno spretni da na igralištu postave svoju opremu i udare prvi ton.
Sve nakon toga lako postaje - istorija.

(Trebalo bi znati da je svojevremeno slična vrsta meteža bila aktuelna i kod nas. Ukoliko se dobro sećam, Koja je u jednom davnom intervjuu izjavio da je početkom osamdesetih priliku da snimi album imao svako ko je umeo da nosi gitaru. Neki su tu priliku iskoristili. 
Važno je, dakle, biti spreman i spavati sa idejom pod jastukom. Jer, ovakve stvari se dešavaju ciklično.)

Obavezno gledanje.
p.s. hvala Čaliji na otkriću!
.

Palahnjuk, Haksli, Orvel

"Stari dobri Džordž Orvel je pogrešio.
Veliki Brat te ne posmatra.
On peva i igra.
Izvlači zečeve iz šešira.
Veliki Brat je zauzet skretanjem vaše pažnje dok ste budni. 
Trudi se da budete rastrojeni.
I mora biti siguran da ste baš sve apsorbovali.
Veliki Brat čini sve da vam se mašta stvrdne, sve dok ne postane korisna koliko i slepo crevo.
Posvećen je tome da su vam čula uvek puna. 
A biti tako nakljukan gore je nego biti pod prismotrom.
Dokle god ste u takvom stanju, on ne brine šta vam je u glavi.

Kada vaša mašta konačno atrofira, opasnost za poredak više ne postoji." (*)

* * *

(*) - Chuch Palahniuk, "Lullaby", str. 18. Prevod: NK.
.