"From Above" (Ben Folds & Nick Hornby; 39 pesama, #39!)

Ova pesma ostala bi nenapisana da joj nije prethodila priča o jednoj drugoj pesmi - o kojoj je Nik Hornbi pisao smatrajući da je Ben Folds autor teksta, iako ovaj to nije bio.
.
No, sudbina je uredila da sve dođe na svoje mesto. 
Benova melodija i Nikov tekst pronašli su jedno drugo, zato što su srodne duše. Tako je nastala "From Above".
.
<<Rewind: ili kako je sve počelo.
.
Nik Hornbi u knjizi "31 pesma" kaže:
.
"Smoke" je jedna od najoštromnijih i najmudrijih pesama o sporom umiranju veze za koje znam. Mnogi su se okušavali na trnovito romantičnoj temi započinjanja ispočetka (...) i obično zaključivali da to nije lako, ali jeste poželjno i izvodljivo. U Foldsovoj pesmi je dirljivo to što on u isto vreme uspeva da izrazi očaj naratora i nemogućnost srećnog ishoda (...) "Smoke" je tekstualno besprekorna, oštroumna i lepa (...) i jedna od tako malobrojnih pesama posvećenih samom procesu ljubavi, a ne njenom objektu ili subjektu. I to je pesma koju sam neprestano slušao u vreme (dugog i predugog) umiranja mog braka. 
Imala je smisla onda, ima ga i sada. Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
Ne bi ovaj pasus bio toliko važan da Hornbi nije taj vatromet hvalospeva uputio na pogrešnu adresu: Ben jeste autor ogromnog dela opusa koji svira i peva, ali je "Smoke" jedna od pesama koju nije napisao sam, već je samo autor muzike. Tačnije, bila je to jedina pesma sa tog albuma koju je napisao sa Annom Goodman.
Tada već bivšom suprugom.
.
Ipak dirnut onim što je pročitao u Nikovoj priči, Ben mu se zahvalio porukom i objašnjenjem da pesma, ipak, nije samo njegova.

Godinu dana kasnije su se i upoznali. 
Ben i Nik.
Usput prebrojali brakove: Ben iza sebe ima četiri braka, Nik - dva.
Nešto kasnije, Nik je Benu poslao nekoliko svojih tekstova.
Ben je počeo da komponuje. 
Nik je konačno dobio priliku ne samo da piše o muzici, već da piše muziku.

Ben je u iskrenom obožavaocu dobio maestralnog tekstopisca, kakvog je samo mogao da poželi.
.
Tako je nastao "Lonely Avenue", ozbiljno dobar album na kojem su Benove melodije pronašle svoje srodne duše u Nikovim tekstovima - i obratno.
Sve se konačno uklopilo.
.
[Pause]
.
Imali su ideju da snime album za tri dana. 
Tokom snimanja, koje je potrajalo mnogo duže, otkrilo se još važnih detalja: Nik - pisac koji je kroz lik Roba Fleminga i knjigu "High Fidelity" ispisao neke od najlepših pasusa posvećenih vinilu i LP pločama kao takvim uveliko je slušao isključivo mp3 fajlove na svom iPodu! Ben je, pak, upravo ušao u fazu odbijanja korišćenja digitalnih naprava pri snimanju i sve je snimao na klasičnu dvoinčnu studijsku traku, te je zvuk albuma miksao tako da zvuči idealno za gramofonsku ploču!
.

Divni detalj u dnu covera albuma: "Stereo/Hi-Fi" ;)

[Play >>]
.
Konačno, pesma "From Above":
Sećam se večeri u kojoj sam je prvi put čuo: NPR je objavio kao novi singl i najavu albuma, nije bilo ni spota ni previše informacija, ali je tekst pesme već bio tu i ubrzo sam uhvatio sebe kako je slušam sedmi put zaredom, da bih osmi put već znao čitav tekst naizust, naporedo tragajući po Mreži za ostalim pesmama, ponovo nestrpljiv poput tinejdžera koji je svakog dana osoblje u prodavnici ploča u Nušićevoj maltretirao istim pitanjem: "Da li ste dobili album....?" - onaj stari osećaj ushićenosti otkrićem nečeg novog, a koji sam pomalo već počeo da zaboravljam. 
.
U pevljivu, predivnu pop-melodiju bio je umotan jedan od onih tekstova za kakve je Hornbi dokazani majstor: vešti izazivač katarze kada je ne očekujete i kada zapravo niste ni gađani vi, nego neko drugi - ko takvu priču zaista proživljava.
.
"Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
"They even looked at each other once/Across a crowded bar/

He was with Martha/She was with Tom.

Neither of them really knew what was going on/A strange feeling of never/Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
. 
Most of the time/It was just near misses/Air kisses
Once in a bookstore, once at a party
She came in as he was leaving/And years ago, at the movies, she sat behind him
A six-thirty showing of 'While You Were Sleeping'/He never once looked around
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
And it's not like they were ever actually unhappy/In the lives they lived
He married Martha/She married Tom
Just this vague notion that something was wrong
An ache, an absence, a phantom limb/An itch that could never be scratched.
.
Neither of them knew what was going on/A strange feeling of never,
Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
.
Who knows whether that's how it should be/Maybe our ghosts live in that vacancy
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones/Maybe that's how books get written
Maybe that's why songs get sung/Maybe we owe the unlucky ones"
.
Nekoliko dana kasnije na Mreži se pojavio i fenomenalan video-klip, istovremeno i sladak i tužan, jednostavan u izvedbi, kompleksan u naraciji. Bolje i jednostavnije ne može.
I kao što su srodne duše najpre pronašli Benova melodija i Nikov tekst, tako je pesma dobila srodnu sliku.

.
(Napomena: ukoliko niste načisto sa sopstvenim izborima u životu, pripremite maramicu.)

.

.
I kao i sve druge prave velike pop pesme - i ova se ne završava dosadnim ponavljanjem refrena i fade-outom, već tamo gde treba. 
.
[Stop]
.
Tako i ja želim da završim ovaj serijal priča o 39 pesama. Autor čije su me priče zapravo najviše inspirisale da se odvažim na pisanje svih ovih priča pre nešto više od dve godine ušao je na scenu u poslednjoj strofi serijala, kroz priču o pesmi koja je nastala isključivo zahvaljujući njegovoj priči - o jednoj drugoj pesmi.
.
To je valjda pravi, najbolji kraj. 
Bolji zapravo trenutno ne umem da napišem. 
(Dobro, možda nakon svega dodam i listu pesama koje nisu "stale na kasetu", red je.)
.
Sutra proslavljam 39. rođendan.

Igla gramofona prelazi na onaj prazan deo između poslednje pesme na drugoj strani ploče i etikete.
Malo krckanja vinila, a onda se ručica gramofona podiže i sama vraća na ležište.
Ploča se zaustavlja.

Tišina iz zvučnika.

Kraj strane.

Sklanjam ploču s gramofona,
biram sledeću.

. . . 
.
[Ideja serijala “39 pesama”, započetog u martu 2010. godine bila je: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Prethodnih 38 tekstova dostupno je ovde.]
.

„I won't back down“ (Johnny Cash, 39 pesama, #38)

(Ovaj tekst objavljujem drugi put, tj. u drugoj verziji.

Prvu sam pisao pre tačno godinu dana.

U ovom, drugom pokušaju dopunjujem detalje i usmeravam priču ka ovoj pesmi, želeći da postane pretposlednja iz serijala „39 pesama“.)

Kada sve sagledam iz drugog ugla, shvatam da gotovo ništa u životu nisam uspeo „iz prve“.
No, shvatam i da se nisam predavao, a ne sećam se da sam o predajama uopšte i razmišljao.

Moja prva vožnja pravog, velikog bicikla (dva prava točka, 24 cola, marke "Rog", nema više pomoćnih; imam sedam godina i sposoban sam da teram bicikl koji ima klasičan volan i sve to probam po tada mirnim ulicama Voždovca) neslavno se završila ujedom psa, koji se zatrčao iz jednog od okolnih dvorišta i nije se zaustavio isključivo na jurenju točkova, već je zario zube u moju cevanicu. 

Nisam, naravno, odustao od ideje da je lepo voziti bicikl.

Prvi odlazak „na more sa školom”, kako se to tada zvalo, sasvim prirodno je bio trenutak i za pokušaj prvog poljupca, namenjenog devojci koja je, tad se otkrilo, već imala svog prvog u Beogradu, a to je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – što je izazvalo i prvo spavanje na plaži u Rapcu do kasnih jutarnjih sati - a sve to je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio.

Naravno da je posle došlo i do drugog poljupca.
.
Prvi bend koji smo osnovali nije zasvirao izvan nekoliko soba i jedne napuštene ruševine. Na ono što je ostalo iza drugog benda bih mogao biti čak i ponosan.

.

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka koju su stavili ispred mene podrazumevala je i mogućnost produženja istog, taj detalj nisu ni krili, sve su naznačili unapred.

Nisam otišao iz prvog puta, već 12 meseci kasnije, nakon što sam u završni razred išao – dva puta te školovanje završio kako sam i želeo - kao odličan đak. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Nikada nisam zažalio što sam to učinio.

A bio sam i uzoran vojnik, čak mi nudili da se aktiviram.

.

Prvi posao koji sam radio nije bio nimalo glamurozan i jedva da je imao veze sa rečima: u mračnom podrumu državne firme vukao sam tamo-amo naramke pune odštampanih materijala za sastanke (jedna gomila = 200 kopija jedne iste stranice teksta) i sortirao ih po brojevima strana na skupove koji smo zatim koričili za sastanke. 
Nisam odustao od bavljenja rečima. A bila je to sjajna prilika da mi se pisana reč ogadi za do kraja života.

.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan - dobacio sam do drugog kruga. No, taj uspeh zacementirao je želju da ga upišem, što sam učinio iz drugog puta, boljom dramom nego prve godine.

.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta radio-drama predstavljala ostatke moje domovine na uglednom međunarodnom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću, koja je adekvatno plaćena - toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu. Nešto kasnije sam napravio i drugu štetu, istina manju. 
Nisam prestao da vozim. 
Automobil koji sada vozim nema nijednu ogrebotinu.
I vozački sam položio iz drugog puta.

.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Bio je jeziv. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – postane ti jasno da nije svrhovito da se predaješ, jer ne ide sve iz prve.

.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

.

* * * 

.

„I will stand my ground/...

But I won't back down.“

.

I ova pesma, inače jedna od najboljih ikada ispevanih na temu nepristajanja na predaju i odstupanja od onoga što je zaista važno - nije, zapravo, zablistala u punom sjaju u prvoj izvedbi, odnosno u verziji njenog pravog autora, Toma Petija. 

Od prvog preslušavanja ove pesme bilo je jasno da je Tom napravio nešto veliko. Inače Majstor za pisanje dobrih pesama, ovoga puta kao da nije imao strpljenja ili hrabrosti da je ostavi u izvornom obliku, onako kako je napisana - ogoljenu i jednostavnu. I zaista, u dokumentarcu Pitera Bogdanoviča, Tom otkriva taj strah: "... bio sam nervozan kada sam je napisao i činilo mi se da bi trebalo da je nekako zamaskiram, pesma je bila suviše lična... "

.

Tek kada je kroz glasne žice i žice gitare propustio Džoni Keš, koji nije imao razloga da maskira bilo šta, a još manje da bude nervozan - i tako joj dao drugu šansu - dobila je neophodnu, a veličanstvenu čvrstinu koja je čini jednom od 39 važnih pesama.

.

U toj, Kešovoj izvedbi je sve jasno: 
glas, 
gitara: E-mol, D, G, C-dur, 
stav. 

..
Još uvek nemam ni 39. 
Tom Peti je ovu pesmu napisao u 39. godini života. 
Džoni Keš je otpevao u pedeset i osmoj.
.
Nema predaje.
.


.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

"S.A.T." (Kanda, Kodža i Nebojša; 39 pesama, #37)

Kanda, Kodža i Nebojša, oko 2000 godine: Vladislav Rac, Stevan Dimitrijević - Dimi, Marko Petronijević - Prca, Oliver Nektarijević i Ivan Topisirović.

Imam dvadeset i pet godina. 

.
U džepu imam nešto para za cigarete, možda za paklicu. 
.

Zapravo, toliko nemam para da muziku ne mogu da slušam dok idem na posao drugačije nego sa reporterca - malog novinarskog kasetofona koji ima mono audio izlaz – što znači da se zvuk čuje na obe slušalice, ali je zvuk izobličan, monofazan, skučen, muljav.

.

Nemam, zapravo, ni stalni posao - na onaj koji imam odlazim svakog dana hranjen isključivo idejom da će tih nekoliko pesama i rečenica koje ću pustiti u etar biti lekovit i za mene i za one koji to slušaju i da je to moj mali doprinos promeni stanja: još uvek radim na radiju, ali muziku u hodu slušam u mono tehnici, divna ironija.

.

Nekako u to vreme do mene je došla i kopija prvog pravog albuma Kande, Kodže i Nebojše – „Igračka plačka": najsvetliji primer zdravog prkosa koji je godinama rastao na asfaltu koji je bio u sve lošijem stanju, a koji je zapravo označavao kraj jednog dela i mog života i karijere benda koji sam uveliko dobro znao: slušao sam ih kada su pobeđivali na „Palilulskoj Olimpijadi Kulture“ (!!!) još 1992, bio sam na njihovim koncertima u vreme kada je Oliver bio van zemlje, što nije sprečilo Rastka, Raca, Dimija i Prcu da nastave da grade svoj zvuk uz pomoć gostiju i prijatelja; dve godine pre pojave "Igračke" sam gurao „Prirodu“ na radiju do toga da je te godine čak proglašena „domaćim hitom godine“ a koja je objavljena na njihovom prvom kasetnom izdanju, kako se to tada zvalo – no, bez obzira na sve to – nisam očekivao da će me „Igračka plačka“ rastaviti u paramparčad na prvo slušanje, nije mi smetao ni taj mono zvuk, uši su mi zvonile od onoga što sam čuo i Oliverovih tekstova, znao sam da je mlađi od mene, ali mu je sve bilo mnogo jasnije nego meni.
.
Sve se, konačno uklopilo nakon toliko godina truda - zvuk benda, neverovatna uhodanost Raca i Dimija kao ritam sekcije, atmosfera, Oliverovo u tom trenutku "neobično" pevanje i parole koje su parale mrak. "Igračka plačka" je, zapravo, jedan od najboljih albuma koje sam čuo u čitavoj deceniji.

.

Nakon prvog slušanja, motam traku na "S.A.T."

I još jednom.

Sve dok nisam ušao u radio i na licu mesta premetnuo pola emisije da bih krenuo od ovog snimka.

.

"I samo da znam da sve je u redu/

I svaki dan siguran"

.

Iako svestan da to nije jedino o čemu Oliver peva i da nije slučajno ta skraćenica naslov pesme – „S.A.T“ je za mene u tom trenuku bio pesma o odlasku i prilagođavanju drugom mestu i drugačijem jeziku. 

.

Mnogi prijatelji su već uveliko bili na raznim krajevima sveta, tih meseci su informacije počele da stižu malo brže, povezujemo se preko Mreže, nisu se više čekala pisma na po petnaest dana, razmenjemo fotografije na kojima ih gledam u društvu novih prijatelja ili tek venčane ljudima koje ne znam, neke i sa decom; mi kao ovde čuvamo bazu, koja nas, zapravo, ne priznaje kao svoje. Istovremeno -  i mi ovde i oni tamo zapravo delimo istu želju: da sve bude u redu, i svaki dan siguran.
Ništa više od toga, za početak.
.

I koliko su i ta pesma i ostatak albuma istovremeno potvrđivali činjenicu da beogradski asfalt još može sve da apsorbuje i vraćali snagu i veru da se vredi boriti; da nisu baš sve igračke polomljene i da nam nije samo plačka namenjena - toliko je ova pesma meni bila ono što je nesnosna "Moji su drugovi" bila nekom drugom svetu tih godina. 
Razlika je jasna: nije to bila priča o nekakvim rasutim biserima, već o prostom odlasku, bežaniji, želji da se bude "sve što smo uvek hteli" makar na nekom drugom mestu, kad već ne ide tamo gde si ponikao.

.

Od "S.A.T."-a nisam stigao da napravim novi hit godine: nekoliko nedelja nakon prvog preslušavanja albuma sam se i zvanično odjavio iz programa i muziku nastavio da slušam i puštam kod kuće, sada stereo, reporterac sam vratio. Promenio sam posao, počeo da radim ono čemu sam i danas posvećen. I izvorni sastav benda se menjao: Rastko je otišao još pre ovog albuma; nešto kasnije i Top koji ga je odmenio kao gitarista i koji je i danas u Kanadi; Dimi je otišao nešto kasnije, koliko znam i danas je u blizini Srbije ali ne u njoj, za Prcu ne znam gde je, a Rac se nedavno vratio sa Jasnom, ponovo su u Beogradu. 

.

Kanda Kodža i Nebojša sviraju i danas, nešto drugačije.

.

Dok je večeras ponovo preslušavam, najpre samo tu pesmu a zatim i ostatak albuma - sve što mi preostaje je da se nadam - da su svi uspeli da urade sve što su uvek hteli, ali i da će se uskoro ponovo pojaviti nešto što uliva veru da se vredi boriti. 

.

Zvuči gadno, no takvo ohrabrenje mi je četrnaest godina kasnije ponovo potrebno.

.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 
.