Nova Norah Jones! "Little Broken Hearts" [preslušavanje]

Inspiraju za dizajn omota Nora je pronašla u plakatu za film Russa Mayera "Mudhoney"

.„He had me at - 'hello'!“ odgovorila je Norah Jones na pitanje zašto je novi album komponovala i snimala u saradnji sa Danger Mouseom, parafrazirajući čuvenu rečenicu iz filma „Jerry Maguire“.

.

Tri godine nakon saradnje na projektu „Rome“, na kojem je Norah gostovala na nekoliko snimaka, njih dvoje gotovo ravnopravno potpisuju „Little Broken Hearts“ – album koji predstavlja novu, drugačiju Noru. Očigledno (ušičujno? :) opuštenija nego na prethodnim albumima, rasterećena potrebe za eksperimentisanjem i posezanjem za džezom, kantrijem i ostalim žanrovima u kojima se oprobala proteklih godina – Nora predstavlja 12 novih pesama, tamnijih no inače, od kojih na prvo slušanje u uho ulaze samo „Happy Pills“ i „Take it back“ dok će ostale pesme tražiti i lagano nalaziti svoje mesto u opuštenim popodnevima, kišnim predvečerjima i noćima poput onih iz filma „Blueberry nights“.

.

Album je od danas dostupan za preslušavanje.

.
NPR link >>
Guardian link >>

.

„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.

Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.

Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.

Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.

„Ah, što ćemo ljubav kriti“.

Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.

Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.

 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

Dali's Car: "InGladAlonenes" [konačno]

Dvadeset i osam godina nakon objavljivanja osporavanog, "The Waking Hour" >> albuma i gotovo godinu i po dana nakon smrti Micka Karna, poslednji snimci na kojima su Mik i Peter Murphy radili do poslednjeg dana - konačno su objavljeni. Nakon Mikove smrti >> na snimcima su radili i Steve Jansen, njegov stari saigrač iz vremena benda Japan, Paul Lawford, koji je svirao i na prvom Dali's Car albumu i mnogi prijatelji, kojima je stalo da ovi snimci konačno budu objavljeni a kompletan prihod uputi Karnovoj porodici.
.
Iz tog razloga, te zato što znam da bih snimke njih dvojice slušao i kada bi se na njima čulo kako Mik premazuje žice voskom a Piter čita telefonski imenik - večeras sam sa Mikovog sajta >> preuzeo album, za 4.50 evra.
.
"InGladAlonenes" sadrži pet snimaka. Jedan je već poznati "Artemis", sada obogaćen vokalom i slojevima udaraljki, saksofona, flaute i gitara. Tu je i neverovatni "Subhanallah" snimak u kojem Mikov bas lebdi iznad sufi pevanja i u kojem se, zapravo, njihovi životi konačno ukrštaju na novom meridijanu: jer, jedan od njih je rođeni kipranin, a drugi je sada zvanično stanovnik Ankare. Snimak koja zatvara ovaj EP je obrada stare pesme Žaka Brela, "Ne Me Quitte Pas", omiljene Mikove pesme. 
Poslednje pesme koju je snimao.
.