Š.B.B.K.B.B. (slučajnosti i pop-kultura)

Maglovito popodne, radni dan, železnička stanica Dartford, 1960. godina.

Dva drugara iz detinjstva slučajno se susreću na stanici: đak lokalnog umetničkog koledža, Kit, čeka voz koji će ga odvesti kući, dok kraj njega prolazi Mik, učenik ekonomske škole, noseći pod miškom „Economy studies“ knjigu i pola hleba. Obojica izgovaraju „Zdravo!“, Mik nastavlja svojim putem i - The Rolling Stones ostaju neosnovani.

Nekoliko godina kasnije, nakon neslavnih pokušaja dobijanja posla u struci, Mik se prijavljuje za audiciju za novi film o tajnom agentu, dobija glavnu ulogu i pop-kultura postaje bogatija za novu zvezdu.

.

Preuzeto sa: link >>

.
Briljantna serija postera koja je nedavno osvanula na Mreži otvara jedno potpuno nevažno – a zabavno pitanje: Šta bi bilo i kako bi izgledali neki veliki filmovi snimljeni u nekoj drugoj dekadi? – i tako inspirišu na razmišljanje na temu neočekivanih obrta, slučajnosti i upornosti, bez kojih zaista mnogo toga ne bi bilo isto u pop-kulturi. Gornji poster je samo jedan iz serijala. Ostali su dostupni na ovoj adresi >>

.

Sličnim pričama sam se već jednom bavio - u drugačijem kontekstu i formatu – kroz emisiju „Ko radi taj i grOši“ >> emitovanoj prošle zime na Radiju 202.
Pominjani Mik i Kit, koji su se, poznato je, upoznali zahvaljujući činjenici da je Mik pod miškom imao nekoliko albuma Chess Records, odnosno muzičara koji su već bili i Kitova strast, u toj emisiji bili su akteri jedne druge priče, koja, sa današnje distance – deluje takođe neverovatno: 
.

London, nekoliko dana posle dočeka Nove 1962. godine, prostorije diskografske kompanije "Decca": Dick Rowe, menadžer kompanije zadužen za nove talente upravo je poslušao nastup benda The Beatles i upravo izgovara:

"Ne sviđa nam se njihov zvuk, a i onako gitarska muzika izlazi iz mode".

Menadžer benda ne veruje u tu procenu i bendu nekoliko nedelja kasnije obezbeđuje ugovor sa drugom izdavačkom kućom.  Ali, to nije sve: Dik Rou, koji gledajući uspeh benda koji je odbio postaje prilično svestan sopstvene gluposti – od tog momenta potpisuje ugovore sa svima – i tako daje šansu bendovima poput Them, Moody Blues i John Mayallu, te – naravno – bendu The Rolling Stones, koji zahvaljujući labavijim kriterijumima dobija prvi profesionalni ugovor.

.

Među mnogim mitovima i urbanim legendama koje svedoče o slučajnostima u pop-muzici, postoji i ta priča o Rod Stewartu, koji bi možda zaista ostao grobar da DJ u lokalnoj diskoteci nije napravio grešku – te je umesto pesme sa A strane singla mladog Stuarta pustio B-stranu, na kojoj se nalazila „Maggie May“, njegov prvi veliki hit.

.

Postoji i priča o pesmi „Billie Jean“, koja je svakako uticala na fantastičan tiraž albuma „Thriller“ Michaela Jacksona – a koja, da je ta odluka bila do inače genijalnog producenta Quincy Jonesa – nikada ne bi završila na albumu: legenda tvrdi da je Kvinsi, producent albuma ubeđivao Majkla da ta pesma prosto nema potencijal i da bi bilo dobro da ne bude na izdanju. Na nedavno objavljenom reizdanju albuma može se čuti i demo-verzija pesme – i, moram da priznam da je Kvinsi u toj fazi bio u pravu. Na sreću, nisu odustali. Dobro je što su odustali od snimanja „Ain't Nobody“ – koja je bila najpre namenjena Majklu a ne za Chaku Khan.

.

Šta bi bilo da su se U2 raspali nakon prvog koncerta, na kojem ih je slušalo devet (9) ljudi?

I da li bi Sid Vicious bio danas živ, da je nakon prvog koncerta Siouxsie and the Banshees ostao njihov bubnjar? Da je Morrison rekao tog čuvenog popodneva na plaži Ray Manzareku da ga rock'n'roll, kao ni milion dolara uopšte ne zanimaju, već da želi samo da piše poeziju i nastavi da proučava Blejka?

.

Preuzeto sa: link >>

.
A sada zamislimo Will Smitha kako stoji naspram Morpheusa i bira između crvene i plave pilule (na sreću: Vil je odbio ulogu); zamislimo Toma Cruisa kako glumata u filmu „Footloose“ i time skreće karijeru na sporedni tok pop-kulture (odbio je ulogu); na trenutak pomislimo kako izgleda kadar u kojem Mel Gibson umesto Rasela izgovara „If you find yourself alone, riding in the green fields with the sun on your face, do not be troubled. For you are in Elysium, and you're already dead!“ Rasel je dobio Oskara, Mel još jedan razlog da pije, setimo se da je „I am Legend“ trebalo da bude snimljen još devedesetih sa Švarcenegerom u glavnoj ulozi (studio odbio tadašnju verziju scenarija, projekat čekao više od deset godina); zamislimo Madonnu u „Fantastičnoj Braći Bejker“ (odbila); zatim kako Mišel Fajfer i Džodi Foster gaze gas i kreću ka provaliji i kraju filma „Thelma & Louise“ (pomeranje početka snimanja učinilo je da obe odustanu) – i pomislite kakav bi to krš od filma bio da Renee Zelweger govori Tom Henksu – „You had me at „Hello“ ;) – ali zamislite i šta bi bilo od „Diplomca“ da je u njemu Bendžamina igrao – Jack Nicholson.
.

Iz "paralelnog filmskog univerzuma": šta bi bilo da je "Hangover" snimljen - ranije? ;) Preuzeto sa >> 

.
Sve ovo bio je isključivo pop – kontekst. Slučajnosti, greške i neverovatni obrti su nekim trenucima porađale i penicilin, sprej WD-40; Coca-Colu; žvakaću gumu; sijalicu; zakon sile gravitacije; pogrešan trenutak predstavljanja zamalo da obustavi razvoj telefonije 1876 ili ulaganje u mikro-čipove (1968), te čak i razvoj radija kao medija, jer neki investitori nisu razumeli potencijal medija, izjavljujući da „Bežična muzička kutija nema nikakvu komercijalnu vrednost – jer - ko bi platio da pošalje poruku nikome određenom, tj. svima istovremeno!” ;)
.
Subota je, predveče. Nedostaje mi radijska emisija poput “Zabavnika” koji je maestralno vodio Đuza Stojiljković osamdesetih, subotom predveče na Radio Beogradu 1, bilo je kod njega ovakvih i sličnih priča koje su neprekidno podsećale da se, zapravo, nikad ne zna i da se neočekivana sila pojavljuje iznenada i rešava stvari, nekad na bolje, nekad na gore, te da nije dovoljno samo biti na pravom mestu u pravo vreme, već i prepoznati sopstvenu šansu.
.
O prepoznavanju šansi i Š.B.B.K.B.B. opcijama u Srbiji kao takvoj, drugom prilikom.
.

Vels Tauer: "Sve poharano, sve spaljeno" (sve preporuke! :)

„Skoro je jedan sat, vreme kad tvoja majka dolazi kući na ručak.

Ne želiš da sa očuhom budeš sam u kući. Još uvek te ljuti što te je bolesnog poslao po poštu, na dan tvog dragocenog odmora.

Koračaš desetak koraka, a onda se plan rađa sam od sebe.

Vrlo pažljivo, bacaš poštu uonakolo po šljunkovitom putu tako da izgleda da je iznenada pala. Polako se spuštaš u kolotrag, raširiš ruke i noge kao neko ko je iznenada pao u nesvest.

Kada kola tvoje majke skrenu na prilaz, majka će te primetiti.

Možda će morati da prikoči kako te ne bi pregazila, ali dovoljno si daleko i misliš da ne može slučajno da naleti na tebe. Pritrčaće ti plačući i sva zabrinuta. Pustićeš je da te nagovori da joj ispričaš to kako te je očuh naterao da odeš po poštu.

.

Ne miči se. Ne obraćaj pažnju na kamenčić koji ti se zabija u obraz. Ne kvari scenu. Možda ionako neće poverovati. Već i sada napola veruje u ono što joj tvoj očuh govori o tebi: da si maloletni prevarant koji ne može da zine a da ne slaže.

.

Insekt, verovatno bezopasni mrav, maršira uz tvoju nogu.

Prolazi mnogo minuta.

.

Kako vreme teče, vrtoglavo ushićenje koje si prvobitno osećao spram briljantnosti svog ratnog lukavstva već počinje da tone u stid. Odlučuješ da ćeš čekati dok deset kola ne prođe glavnim putem, i da ćeš, ako tvoja majka do tada ne stigne, ustati i otići kući.“

(iz priče "Leopard")

.

http://hammer.ucla.edu

.

Prva zbirka priča Velsa Tauera – „Sve poharano, sve spaljeno“ svakako je najbolja knjiga novog autora koju sam pročitao mnogo godina unazad.

I priznajem, po prvi put se nakon toliko godina slažem sa pročitanim „preporukama“ na koricama knjige. Poređenja sa Karverom nisu slučajna - Tauer je očigledno stil brusio čitajući i Rejmondove pripovetke – one u kojima su svi svesni sopstvene zatvorenosti i zatrovanosti,

svi razvedeni ili deca razvedenih,

pomalo gorki a željni pažnje,

željni male pauze od svega.

.

Dokaz izvrsnog prevoda Zorana Trklje >> i Ljiljane Bubalo je delić jedne od priča iz zbirke,  dostupan na ovoj adresi >> („Booka >>“)

.
Iako je vreme poklanjanja zvanično iza nas - novogodišnji popusti još uvek traju (knjižara „Beopolis >>“). Za razliku od onih mamlaza iz reklame, ja i dalje verujem da su knjige bolji poklon od brendirane pivske čaše. 
.

„Heroes“ (David Bowie, 39 pesama, #25)

I

Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek moj gramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“.

Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta.

Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novu godinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) - napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansirana biografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj - u tom izdanju sam prvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, Lu Rida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijsku indoktrinaciju.)

Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje „Live Aid“ koncerta. Trinaesti juli 1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage za više. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prvi put sam čuo „Heroes“.

Na prvo slušanje nisam shvatio sve.

Ali refren – plutajuća gitara i epska širina – bili su sasvim dovoljni za drugo slušanje i spoznaju da je verovatno važnije znati napamet tekst te pesme nego na primer „Pesme o majci“, koja je bila obavezna lektira za šesti razred.
Premotavao sam traku sa snimkom mnogo puta: treće, peto, petnaesto preslušavanje – sve snimljeno mono, s televizora.
Mali zvučnici i mono-tehnologija ne mogu zaustaviti velike pesme.

Zato i jesu velike.

.

II (opšti nivoi, množina)

.
„Heroes“ je zapravo  dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst - podjednako važni. Iako tehnički "Heroes" nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 u Americi), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu.

.

Njena epska širina dolazi najpre iz zvuka - i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke i francuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nije otpevao, ali - da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja.
Ali, njen zvuk je nastao greškom - i to Tonyja Viscontia, koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom: nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog. 

I to je bilo - to!

"Svima su nam pale vilice. Danas je to trenutno prepoznatljiv zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi" - zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji.
.
A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine.

"Heroes" smo najpre čitali kao pesmu o hrabosti, nastalu tokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzike u Hansa studiju - u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I will be King/And You, You'll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos; "We can beat them/just for one day.“ - sve je, nekako, tu.

Takvom berlinskom shvatanju pomogla su i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida („Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu") - nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova.

.

Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio i moj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji. 

Petnaest godina kasnije - Zida više nije bilo, ali više nije bilo ni Kula World Trade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku - u gradu u kojem je praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“, ponovo. I sve je dobilo novo značenje.

.

Kada je, konačno - i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je i tu oduvek željenu dimenziju - himne koja te uverava da je pobeda moguća. 
Snimak iz Berlina iz 2002 - to i dokazuje.

.

I onda dolazi - do obrta.
.

Nakon svih tumačenja i momenata veličanstvenosti koje smo proživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita - i učinio ga, zapravo, još većim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti - koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti iz studija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak sve do 2004, kada se Toni razveo od svoje žene.

.

Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sada smo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina.

(„Heroes“, ne Heroes.)

.

III (privatni kontekst, jednina)

.

Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije - oduvek mi je najdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i deset sekundi, integralni ep.

.
Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadeset godina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi. "Heroes" se nalazila u svakoj verziji ručnog prtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu, diskmenu, plejeru, svuda. 
Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde si i kakav si i kuda si krenuo.

I to je, valjda, čini velikom pesmom.

.

IV

.

„Heroes“ nikada nisam čuo uživo.

Prvu šansu sam imao u septembru 1990.

No, verovatno sam bio premali da bih herojski, sam pokušao da odem u Zagreb u tom trenutku, te jeseni - zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.

Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisam imao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok, nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega.

.

Na oba koncerta je svirao tu pesmu.

.

Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo.

Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu.

Danas proslavlja 65. rođendan.

.

Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.

Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan - ipak moguć.

.
Hoću da bude - ovako.

Just for one day.

.

.
p.s. Nekoliko meseci nakon objavljivanja ovog teksta, Dejvid se vratio na scenu albumom "The Next Day". No, najave koncerata i dalje nema.

p.p.s. Šansa više ne postoji. Januar 2016.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde.  Svi tekstovi iz serijala su naknadno prilagođeni za štampano izdanje knjige.].
.