[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukama humanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje da se objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.)

Ukoliko je ova i ovakva rečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, i to je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hot issues“ koje je zajednica proglašavala bitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovaj tekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovo što sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka, korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijski prostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata, umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemo u budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti o bitnim problemima zajednice. (...) ustupanjem svog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ili podrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji se bavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija? 

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 za mene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sada bili nedostupni  nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“ na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92). 

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinili pogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije? 

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „da li je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerska akcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnih organizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacija akcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kako ne volim da odokativno procenjujem stvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato što me ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već koliko je ljudi primilo informaciju  o potrebama i mukama humanitarnih organizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično) je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu je zabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tih spotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok – ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Mogu li se blogeri nadmetati sa televizijom? Ne, naravno.

Ima li smisla nadmetati se alatima koje koristi televizija kao medij? Nikako.

Može li uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog na YouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umesto da se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalost prečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvi bloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIM ljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaista koristi prostor koji mu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi  deset redova teksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takav potez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

I na toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebna pažnja, pomoć, saradnja a ne zbog Komercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji tako što skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sa decom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci". 
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog 2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajom tih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Koliko vidim i koliko Google ume da mi kaže: nemaju ni sajt.

Ja ne umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, ali se nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji „ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „bolju budućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovani su da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji se može sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke su ok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

  

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posao kojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru. 

"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom  -  2004. godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onoga što je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzike sebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku u kojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumu koji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašla davno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata. 
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva. 

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play) 

[prvi deo >>] [drugi deo >>]

“Life in A Day” (YouTube Project)

Začetak  ove ideje može se pronaći i u eksperimentu o kojem se pričalo krajem devedesetih godina: neko je, na jednom kraju planete, uperio svoju web-kameru ka suncu. Na drugom kraju planete, neko drugi je sliku sa te web-kamere uperio ka biljci, zasađenoj u saksiju koja je stajala u njegovom podrumu, mračnom.

I biljka je rasla, koristeći to svetlo, sa drugog kraja Planete.

Nakon projekata poput YouTube„hora“ >>  i Johnny Cash Projecta >>, bilo je pitanje vremena kada će se neko osmeliti i pokušati da realizuje ovakav film: reditelj Kevin MacDonald je, uz podršku braće Scott (Ridley & Tony) pozvao planetu da tog, 24. jula 2010. godine snimaju klipove i postave ih na YouTube. Želeći da budućem filmu da i čvršću strukturu, reditlj je sve zainteresovane za učešće zamolio da u okviru svojih snimaka odgovore i na nekoliko naizgled jednostavnih pitanja: Šta nas plaši; Šta volimo i Šta imamo u džepovima.

Godinu i po dana kasnije, od 5100 sati postavljenog materijala, koji je dostavilo oko 80.000 učesnika, Kevin je uz podršku YouTube kanala postavio na Mrežu Life in A Day, film o nama, koji smo mi i napravili.

Sam način pripreme, odnosno produkcije čini „Life in A Day“ spektaklurnim delom, prvim takve vrste u istoriji čovečanstva. Prateći, logično, period od 24 sata tokom kojih luta po meridijanima, kroz lične priče, momente, strahove, nade i džepove, ovaj film, istovremeno, izdiže sve te privatne momente na novi nivo, ujedinjujući sve te priče na jednom mestu, sjedinjavanjem autora koji se međusobno ne poznaju, a koje je, tematski, ujedinio taj jedan dan i sve što jedan dan donosi: smeh, tugu, ljubav, rođenje, te konačno - i smrt.

Uprkos manjkavostima (kolažni film ovog tipa u kojem učestvuje ovoliki broj autora jednostavno ne može biti „Koyaanisqatsi” iako to u nekim momentima pretenduje da bude), „Life in A Day“ otvara novo poglavlje u razmatranju ne samo forme filma forme, već i toga šta nam donosi a šta ugrožava demokratizacija tehnologije, te, na samom kraju – i pitanja poput onih koja je otvarala „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša, posvećena tom čudnovatom mestu u kojem se brižljivo kreiraju i čuvaju biografije svih nas, nepoznatih, običnih ljudi. Nakon ovog filma je jasno da ti biografi više nemaju posla jer stranice enciklopedije sada popunjavamo sami.

 

Kompletan film:

 

Više informacija o filmu dostupno je ovde: http://www.youtube.com/lifeinaday

p.s.

Zanimljivo, ovaj i ovakav pristup "snimanju filma" već dobija "naslednike".
Evo priče o "One Day on Earth" projektu, koji se vezuje za 11/11/11.