[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukama humanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje da se objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.)

Ukoliko je ova i ovakva rečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, i to je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hot issues“ koje je zajednica proglašavala bitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovaj tekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovo što sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka, korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijski prostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata, umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemo u budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti o bitnim problemima zajednice. (...) ustupanjem svog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ili podrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji se bavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija? 

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 za mene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sada bili nedostupni  nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“ na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92). 

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinili pogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije? 

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „da li je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerska akcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnih organizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacija akcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kako ne volim da odokativno procenjujem stvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato što me ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već koliko je ljudi primilo informaciju  o potrebama i mukama humanitarnih organizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično) je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu je zabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tih spotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok – ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Mogu li se blogeri nadmetati sa televizijom? Ne, naravno.

Ima li smisla nadmetati se alatima koje koristi televizija kao medij? Nikako.

Može li uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog na YouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umesto da se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalost prečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvi bloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIM ljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaista koristi prostor koji mu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi  deset redova teksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takav potez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

I na toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebna pažnja, pomoć, saradnja a ne zbog Komercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji tako što skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sa decom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci". 
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog 2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajom tih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Koliko vidim i koliko Google ume da mi kaže: nemaju ni sajt.

Ja ne umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, ali se nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji „ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „bolju budućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovani su da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji se može sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke su ok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

  

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posao kojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru. 

"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom  -  2004. godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onoga što je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzike sebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku u kojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumu koji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašla davno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata. 
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva. 

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play) 

[prvi deo >>] [drugi deo >>]

“Gugl mrzi Srbe” (?!?)

Pre nekoliko godina Beograd je ugostio i Sajmona Anholta - na planeti Zemlji prepoznatog i priznatog stručnjaka za osmišljavanje i sprovođenje strategija promene imidža gradova, regiona i država a zarad ekonomskog napretka istih (Srbi bi rekli: “stručnjak za brendiranje”). Gospodin Anholt je pred prepunom salom na Beogradskom sajmu, govoreći o značaju “brendiranja” izrekao (parafraziram) i sledeće: “Kada mi pomenete Srbiju, moje prve asocijacije su: rat i genocid. Neprijatno je, zar ne? Ali, šta vi tačno činite da se te asocijacije promene? Pokušavate da osvojite svet trubom i malinama? Žao mi je, ali pojam “genocida” je mnogo strašniji i snažniji od trube i malina. Morate da se potrudite, da pokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim. Da budete nacija vrednih ljudi,na primer. Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sa rečju „Srbija”.

Anholt ove reči nije izgovarao kao neprijatelj Srbije. To verujem ne samo zato što je na  skupu govorio kao gost na manifestaciji koju je podržala i tadašnja Vlada Republike Srbije (2007. godina, setite se ko je bio Vlada), već je, da je „birao reči”, mogao da se ogrebe i za neki lobistički honorarčić, da lobira za našu stvar u svetu. Ali, nije.

Link ka tekstu

Danas je pod senzacionalnim naslovom objavljeno da čak i „Gugl mrzi Srbe”, priča potkrepljena nikakvim predznanjem o načinu na koji Google funkcioniše i screenshotom dve pretrage, u kojima se vide prve, druge i treća asocijacija kada se termin „serbian” utipka u polje za pretraživanje svetske mreže. Sudeći po rezultatima: nasilni smo, ludi i visoki.

Zanimljivo je kada se medij inače posvećen jeftinom stereotipisanju Univerzuma posveti stereotipima tek kada nam idu na štetu, dodatno praveći senzaciju tamo gde je nema, odnosno gde je usmerena na pogrešnu stranu. Nema ovaj stereotip toliko veze sa Googleom, koliko sa nama samima.

Stereotip je, po definiciji - "pogrešno i neopravdano uopštavanje stvari", odnosno pojednostavljenje koje vodi ka stvaranju predrasuda. Ova pojava je, naravno, planetarna, jer je, uprošćeno govoreći – ljudski mozak sklon pojednostavljenju predstava radi brže i kvalitetnije reakcije, kada je potrebna. Vođeni tim i takvim procesom smo i mi svojevremeno etiketirali određene pojave, ljude ili nacije, zauvek ih definisavši kao takve. (Istovremeno smo dali večnu inspiraciju autorima stereotipija poput „Kursadžija”, mega-uspešnog TV-formata koji svu inspiraciju crpi iz stereotipa: onaj je lenj; ovaj je sračunat; onaj treći je peder, četvrti je dugouha uštva i tako dalje.)

No, Google pretraživač.
Za one koji se nikada nisu bavili temom kako Google radi – koristan film može se naći na ovoj adresi >>, traje svega tri minuta, a govori dosta. Ukratko, prepričano: Google rangira i predstavlja rezultate na osnovu algoritma koji obrađuje: pretrage drugih ljudi na zadatu temu,  posećenost stranica, frekventnost korišćenja termina koji se traži na istoj, relevantnost izvora (broj linkova ka stranici), posećenost, i tako dalje.

(„Algoritam?

Aha, i ta matematika je protiv nas!

Pitagora, ... em te algoritamski!”)

Hladna i ravnodušna na naše kampanje sa bugarskim crkvama, maline, sabor u Guči i borbu za istinu, taj isti algoritam, čija su pogonska snaga i inspiracija stanovnici Planete Zemlje, odnosno stavovi o određenim pojavama i stvarima – taj isti Google, dakle, nama ne radi ništa što ne radi i drugima, a na osnovu drugih pretraga:

Ne zaboravite, taj princip rada pretraživača Google nedavno je poslužio Amerikancima da, ubacivanjem ključnih reči na veliki broj stranica učine da na kucanje reči „misarable failure” dobijate kao odgovor „George Bush” , odnosno da Istok Pavlović pre godinu-dve sprovede akciju „najveći car” – na koje je Google izbacivao odgovor Zoran Đindić.

Sad - šta smo mi to tačno uradili u proteklih deset godina, da bi se asocijacije vezane za Srbiju promenile? Da bi se pisalo o nama drugačije no što se sada piše? 

Verujem da smo u malo boljoj poziciji nego guske, kojima je trajno onemogućeno da sa sebe skinu mit glupih životinja. Verujem da za razliku od tih pernatih prijatelja mi imamo šansu da nešto promenimo u percepciji drugih, s obzirom na to da imamo moć komunikacije sa drugim jedinkama, internet priključak i nekakvo znanje jezika.

Ali, pre no što počnemo da lepo pišemo o sebi i punimo Mrežu nekakvim sadržajem, valjalo bi da znamo: ako posegnemo za istorijom, nećemo se dobro provesti. Čak i da smo prvi jeli viljuškama, ta informacija je na početku XXI veka apsolutno irelevantna. I Feničani su prvi koristili novac, ali feničana više nema; i Maje su zbudžile kalendar, ali ih više nema, o Atlantiđanima da ne govorim, koliko god civilizovani bili u ono doba. Valjalo bi znati i da neće mnogo vredeti ako budemo lepo pisali o tome gde ćemo biti, planovi, futur II i sve to. To se ne računa.

Bilo bi možda bolje, za početak, da poradimo na sebi i onda prepustimo drugima da pišu o nama. Jer, tek u drugima možemo da procenimo ko smo i koliko vredimo i kakve stereotipe o nama imaju. (Uz pomoć tog istog Googlea pronalazim da postoji i lepa Andrićeva rečenica: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”)

A ukoliko nam, pak, potpuno odgovara da se ništa ne menja i da nas boli đon za to šta misle o nama, onda ništa: hranićemo se tekstovima koji dokazuju poluistinama da nas niko ne voli, povući ćemo se u brda i postati golumi. 

I tu dolazim do važnog pitanja: Zašto, na kraju svega, pravim ovoliku dramu oko jednog zlonamerno poluistinitog polu-teksta objavljenog u novini požuteloj od uriniranja po drugima?

Odgovor je prost: jednom sam već sve ovo preživeo, ne tako davno.

I preko godina u kojima je trebalo da uživam u slobodi, kretanju i spoznavanju svih čuda sveta – u tim godinama je preko svih tih želja prešao talas kreiran tekstovima poput ovih, u kojima su nas svi mrzeli i identifikovali sa zabrađenim divljacima koji kašikama kolju ljude, u kojima smo se samoproglašavali starijim i mudrijim od čitavog sveta; u kojima su nam obećavali tajna oružja dinastija Ming i u kojima je jedina istina bila ono što mi kažemo, a ne ono što drugi misle.
Juče je ista ova novina objavila da "strani mediji tvrde da je osoba koja je u Sarajevu pucala na SAD ambasadu - Srbin", which is not true rekli bi stranci - jer u cititanoj vesti lepo piše da je osoba građanin Srbije, poreklom iz područja koje je naseljeno uglavnom muslimanima".

Dvadeset godina kasnije, nekako verujem da ne bih lako podneo da mi još jedan talas glupave mržnje poplavi život. I zato sam danas uložio sat vremena i petnaest minuta u ovaj tekst, verujući da ukoliko više ljudi uloži isto toliko vremena u borbu protiv zlonamernih gluposti – onda možda imamo šanse - ne da se o nama pronalaze bolji rezultati na Google-u, već da se taj naredni talas razbije o nekakvu branu koja će onemogućiti da nas naši rođeni stereotipi, o nama samima – konačno podave. I da se na listi stereotipa, koje će drugi imati o nama možda ponovo pojave oni bezazleni, a sve ređe spominjani pojmovi poput gostoljubivosti, za početak.

Uzgred, a za one koji veruju u zlonamernost Google algoritma: jedan od dva osnivača Google-a je Rus poreklom. Ta ne bi valjda nama braća ovako nešto uradila? ;)

p.s. redakcija "Trojke" bila je temeljnija od mene u dokaznom postupku koga sve Google mrzi >>