"Tomorrow" [39 pesama, #18]

Kako vreme odmiče, sve je teže pronaći utehu.

Odavno nam nije dovoljno kada čujemo “Biće sve u redu”.

Niko više i ne pokušava sa “Srediće se već nekako.”

Zapravo, sve je manje poznatih izvora utehe.

I to je u redu.

Uteha dolazi iz neočekivanih izvora.

“Tomorrow” grupe James sam prvi put čuo pre gotovo 15 godina.

Rano proleće. Protesti su se stišali, delić slobode je osvojen; dobili smo bitku - vreme će pokazati da smo izgubili rat.

Na emitovanju smo, subota je, rano prepodne.

Žao mi je što ne posedujem snimak te emisije. Od svih koje sam ikada uradio zaista bih voleo da imam i tu: upravo preslušavamo nove singlove, Aca mi kroz komunikaciju najavljuje šta je sledeća pesma, podiže regler i gitare počnu da pune slušalice, poplava; podiže zatim regler mikrofona a meni se iz grla, umesto planirane najave, „do vokala” otme jedno neplanirano, spontano, grleno - „jjjjEEEEeee” - i taj nekontrolisani usklik čiste radosti ostao je najkraća i najslađa najava koju sam ikada uradio.

Da li zbog tog zategnutog doboša koji lagano diže tenziju a nikako da eksplodira;  zbog širine koju donose gitare ili punog glasa Tima Bootha, zbog grandioznog finala, evo i gudača i te wah-wah gitare u pozadini; stihova poput “You can’t catch love with a net or a gun”  - no, verovatno zbog svega toga zajedno - svako novo preslušavanje ove pesme i dalje - petnaest godina kasnije – da u tih tri minuta i dvadeset sekundi sva čuda nevolja i sranja deluju rešivo i nevažno – od tog momenta, sada, danas - “Gotta keep faith your path will change”, svako preslušavanje donosi neophodnu količinu kuraži i potrebne utehe.

Iskrene.

Postoji priča da je Tim Booth ovu pesmu napisao želeći da spreči prijatelja da izvrši samoubistvo.

Saul Davies, prijatelj kojem je pesma posvećena - danas svira u tom istom bendu,  James.

Od tri minuta i dvadeset sekundi muzike ne bi valjalo tražiti više.

"Now your grips too strong
You can't catch love with a net or a gun
Gotta keep faith that your path will change
Tomorrow."

(alternativni link ka spotu >>)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

 

"Noć za dan"/Explosions in the Sky [Blago je svuda, #26]

Tek kada prvi put dočekaš letnju zoru, prebrzo razdanjivanje posle četiri sata ujutro, znaš da je leto tu i da si ga stigao.

(Morisonov zavet: „No eternal reward will forgive us now for wasting the dawn“)

I neverovatno je kako se tokom čitave noći pesme okupljaju, zuje oko glave poput noćnih buba oko sijalice, a zatim se razlete pred samo jutro, tada najlepše zvuče – i ne dozvoljavaju ti da konačno zaspeš, glava ti je puna muzike i pesme ptica, još uvek glasnijih od saobraćaja.

Leto, iako su noći i jutra hladna.
Petak na subotu, subota na nedelju, noć za dan:

Explosions in the Sky, album se vrti u krug.

Čitam Sandrara.

"Bouvi" (Mark Špic, biografija)

„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“(Mark Špic, u knjizi)

Dok je sjajna knjiga Nika Stivensona – „Dejvid Bouvi, slava, zvuk, vizija“ >> više fokusirana na tumačenje značaja Bouvija u pop kulturi - nedavno objavljena knjiga Marka Špica je biografija u pravom značenju te reči: detinjstvo, teenage wildlife, proboj, slava, usponi, padovi, uplovljavanje u luku.
Mark Špic („Uncut“, „Spin“...) je izvanredno informisan o svakom detalju karijere i tek ponekad sebi dozvoljava unošenje ličnih impresija u priču a naraciju bazira na podacima ili intervjuima sa ljudima iz bližeg i daljeg Bouvijevog okruženja, bacajući novo svetlo na neke od manje poznatih delova njegove karijere - naročito najteži period Bouvijevog života > onaj višegodišnji period pre „Space Oddity“, pesme koja ga je konačno lansirala u orbitu.

Iako je „Strange Fascination“ Dejvida Baklija obimnija, „Bouvi“ Marka Špica je svakako najbolje što se na našem jeziku može naći, a njenih 500-ak stranica je dobra prilika da se ponovo zavrte Bouvijevi snimci - koji tokom čitanja dobijaju novo značenje i vrednost; neki albumi dobijaju novu šansu da zauzmu mesto koje im zapravo pripada i sve to ponovo budi nade da će se Dejvid još jednom vratiti na scenu, iako sa nje, zapravo, nije ni odlazio.

Samo je, konačno, usporio.

Delić knjige je dostupan za čitanje ovde >>