Oduvek je znao da su snovi ostvarivi i uvek je umeo da bude na pravom mestu
pre vremena, pre ostalih.
Zvanična biografija tvrdi da je muzičku karijeru počeo u Parizu, kao ulični svirač. Ubrzo se našao u „
Top of the Pops“, surfao je novim talasom, prateći
Lenu Lovich, jednu od najzanimljivih pojava čitavog talasa. Započinje solo-karijeru, proglasivši početak „Zlatnog doba bežičja“ („
The Golden Age of Wireless“) a vrtoglavi uspon duguje i neverovatnom broju emitovanja na MTV kanalu, koji je u to vreme vapio za pametnim pop-idolima poput njega. Zanimljivo, Amerika ga je prihvatila pre Evrope.
U međuvremenu – predstavnici Dolby Laboratories pokušavaju – i ne uspevaju da ga ubede da promeni „nadimak“. Odustaju – ne zbog spoznaje da će i sami imati više koristi ukoliko čitava Planeta posmatra Dolby tehnologiju kroz njegov rad, već zato što je sud doneo odluku da on ima pravo da koristi reč „Dolby“, kako je i počeo.
“With the vision in my brain/and the music in my veins/and the dirty rhythm in my blood...”
Objavom „The Flat Earth“ pokazuje da hitove piše s lakoćom, („Hyperactive!“ je, uzgred, napisao za Michael Jacksona, ovaj odbio, možda zbog dela teksta „you mast... (urbate)“) ali pokazuje i da to nije ono što ga zanima – poigrava se žanrovima, dokazujući da se i od folkoidnog hita „I scare myself“ može napraviti remek delo primenjene elektronike.
Za pet godina je stigao od pločnika Pariza do saradnje sa svim životnim idolima: od
Georga Clintona do
Joni Mitchell, sarađuje i sa
Prefab Sprout, da bi vrhunac bio
Live Aid koncert na kojem su zajedno svirali
David Bowie i on.
Nakon toga, svet mu je zaista
postao ravan.
“The Earth can be any shape you want it/Any shape at all/Dark and cold or bright and warm/Long or thin or small/ But it's home and all I ever had
And maybe why for me the Earth is flat”
Naredni albumi mu otkrivaju da ga kritika hvali sve više ali publika sve manje razume – i odustaje od karijere pop-zvezde. Shvata u kom pravcu se sve razvija; pakuje kofere i prelazi u silikonsku dolinu, u kojoj osniva Beatnick, kompaniju posvećenu razvoju novih tehnologija i muzičkih softvera, stvara muziku za internet, a vrhunac doživljava ugradnjom njegovog softvera za polifone melodiju u milijarde Nokia telefona, od 1999. do danas.
Ne odriče se ljubavi prema muzici - postaje muzički urednik
najpametnije konferencije na svetu, TED, što je i danas. Nedavno je i na toj sceni predstavio
deo novog materijala.
Hyperactive!
Nakon gotovo dvadeset godina vraća se u Englesku, kupuje mali spasilački brod, krsti ga u „
The Nutmeg of Consolation“, preuređuje ga, oprema solarnim pločama i
kolektorima vetra, studijskom tehnikom i posvećuje se radu na prvom EP-u posle mnogo godina. Najpre se zabavlja kriveći zvuk
americane u jedan od najblesavijih
projekata prethodne godine
(„This is the most bizarre, surreal techno/bluegrass mashup you will ever see”), da bi ovog proleća na njegovom interenet plovilu
„The Flat Earth Society“ objavio i drugi, ambijentalniji EP – nazvan „
Oceanea“, koji
usporava svet fenomenalnom, odmerenom produkcijom, briljatnom šetnjom kroz muzičke stilove i stihovima koji dokazuju da nije izgubio ni zrno smisla za humor
(„Oh, Simone/God tried to fax you/but there was no dial tone“), tri snimka – remek dela.
Album „A Map of Floating City“ se očekuje ovog leta.
Thomas Dolby.
Majstor.
Stigao je do „Oceanee“,
pre nas.
“And I’m free
I’m soaring on a thermal wind
I’m learning how to shed my skin
I made it home to Oceanea.”