(Džordž Širing: 13. avgust 1919 – 14. februar 2011.)
“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.
“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”
A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.
“Tako je!”, derao se Din.
Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.
Napolju je kišilo."
Džek Keruak, „Na putu“ (*)
* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.
“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.
“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”
A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.
“Tako je!”, derao se Din.
“Da!” Širing se smeškao.
Potom se digao od klavira, sav okupan znojem; bili su to njegovi zvezdani časovi godine 1949. – pre nego što je postao hladan i komercijalan.
Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.
„Božja stolica je prazna“, rekao je.
Na klaviru se nalazila truba; njen zlatni odsjaj čudno se odražvao na pustinjskom karavanu, naslikanom na zidu iza bubnjara.
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.
Napolju je kišilo."
Džek Keruak, „Na putu“ (*)
Zbog ovog furioznog, znojavog pasaža sam prvi put potražio Širingove snimke, i to one najstarije, iz vremena kada su oni slušali, na putu od Istočne do Zapadne obale, i natrag.
Sada, konačno, opet može da svira njima.* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.