„I am the Resurrection“ (39 pesama, #12)

(Zapravo - priča o 4 pesme.)

Imaš 15 godina.

Brišući talas novootkrivenog panka ti je upravo raščistio policu sa kasetama, umanjio broj ploča u fonoteci, povećao budžet rasprodajom ploča koje nećeš više nikad slušati (kakva greška – sve do jedne sam posle ponovo kupovao ili presnimavao, еrgo - mali broj godina nije vreme velikih odluka); pank ti je „raščistio“ neke nedoumice i definisao stavove – no, do gramofona ti ipak dolazi i Led Zeppelin III, album koji se nikada neće naći na listama omiljenih, ali ćeš ga uvek pamtiti kao važan putokaz u odrastanju, jer ga otvara olujna, galopirajuća „Immigrant Song“, snimak koji traje svega 2 minuta i 25 sekundi, pesma gotovo pank-strukture – rif, strofa, rif, strofa, refren – kraj; prva koju si čuo u vaskolikom tzv. hard roku a koja - nema gitarsku solažu.

Takve pojave, u dečačkim danima - stvaraju pometnju u glavi.

Okrenu te naglavačke.

Hard rok – bez soliranja na gitari?

Led Zeppelin su tako, nenamerno, široko otvorili vrata ključnoj pesmi iz ove priče: jer - ukoliko hard-rok može bez solaže – onda Madchester scena može da solira.

Više minuta.  

U moru plesnih, zaraznih, naduvanih ritmova kojima je ta generacija mančesterskih bendova proizvodila endorfin u glavi i mrdala kukove – na prvom albumu The Stone Roses, jednom od retkih koji je licencno objavljen i u Jugoslaviji - poslednji snimak na B-strani je epska „I am the Resurrestion“ (logičan završetak albuma koju otvara „I Wanna Be Adored“) Osam minuta, od kojih su prva četiri prepuštena Ianovoj poetici, a druga polovina akrobaciji ostatka benda - solo bravuri koju izvodi John Squire praćen fenomenalnom ritam-sekcijom, komad muziciranja koji celu ekipu dovodi do vrata Hola slavnih.

Obe polovine pesme podjednako su važne.

Tekst „I'm the Resurrection“ je poput dobre knjige kojoj se valja vraćati s vremena na vreme – jer krije čistu, jasnu subverziju. Ukoliko ga kao tinejdžer, sada već šesnaestogodišnjak, na prvo slušanje olako prihvatiš kao obračun sa bivšom ljubavi, raskidom, odlaskom, čak pomalo grubim opraštanjem – naknadna preslušavanja i prešlicavanja otkrivaju – stih po stih - nedvosmisleni ateizam, odustajanje od vere  kao koncepta - što ume biti važnim segmentom odrastanja (i logična najava drugog albuma „Second coming“)

„Down down, you bring me down
I hear you knocking down my door and I can't sleep at night
Your face, it has no place
No room for you inside my house I need to be alone

Don't waste your words I don't need anything from you
I don't care where you've been or what you plan to do

Turn turn, I wish you'd learn
There's a time and place for everything I've got to get it through
Cut loose, cause you're no use
I couldn't stand another second in your company“ (...)

I kada iščitavaš tekst ponovo, mnogo godina nakon prvog slušanja - postaje jasno da nije slučajno ponavljanje reči „Turn, turn“ na početku jedne od strofa - koja se nastavlja u „There's a time and place for everything...“ – što se može tumačiti i kao direktan odgovor na stihove „Knjige propovednikove“, istim onim od koje su The Byrds napravili jedan od važnih delića poglavlja rok muzike. The Stone Roses su ipak bili, barem na kratko, predvodnici nove generacije, odrasle na panku i novom talasu, generacije spremne da bez zazira otpeva sve što ima da kaže na tu temu. (Dokaz se može naći i u stihovima Happy Mondays  iz istog perioda – „Hallelujah, hallelujah/Not sent to save ya/Just here to spank ya play some games“)

I kada se konačno svi kanali uklope - i značenja i glas, gitara, bubanj i bas – ova pesma postaje jedno od važnih otkrića dečaštva, jedna od onih koje se sjajno uklapaju u razne trenutke - u „vreme plaču i vreme smehu, vreme ridanju i vreme igranju“, da citiram original.

Q Magazine je ovu pesmu postavio na visoko 10. mesto „100 greatest Guitar Tracks“.

NME je stavio na 8. mesto liste „50 Greatest Indie Anthems Ever“.

Na listi 39 meni najvažnijih pesama nije toliko važno pod kojim brojem se pojavila - već šta je promenila svojom pojavom, pripremivši glavu i za neke druge pesme, poput "Armageddeon Days are Here" od The The, ali - o njoj će biti više priče drugom prilikom.

[Ideja “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života.] 

„Ko radi - taj i grOši!“

Pred mrzovoljnim direktorom kompanije, nalakćenim na drveni sto zatrpan omotima singlica, fotografijama budućih zvezda i papirićima punim brojeva zvezdica - stoje njih petorica: četvorica muzičara i njihov menadžer. Poslednji A-dur pesme koju su preslušavali sa trake se završio, „rep“ trake udara u ležište magnetofona.

Direktor kompanije razmišlja o pinti piva koja ga očekuje u pabu, iza ugla.

„Ne sviđa mi se vaš zvuk. A gitarska muzika ionako izlazi iz mode. Momci, ništa od ugovora!“

Džon, Pol, Džorž i Ringo pogledaju u Brajana, zatim slegnu ramenima – i izlaze iz kancelarije. Džon već zna da će postati „veći od Isusa“, pitanje je samo – kada.

Dik Rou, jedan od direktora kompanije „Decca“ nije ušao u istoriju samo zbog tog istorijskog „ne“ najpopularnijem bendu svih vremena. Ubrzo je shvatio sopstvenu grešku – i, gonjen strahom da grešku ne ponovi, u narednih nekoliko meseci potpisao prve ugovore sa The Rolling Stones, Them, The Animals, Moody Blues, čak se i Tom Jones nešto kasnije našao na spisku. Tako je Dik, donekle, ublažio štetu koju je napravio.

Dik.

Ričard Brenson će, mnogo godina kasnije izjaviti da „ljudima treba dati priliku da isprave svoje greške“, što je tačno – ali podrazumeva da je osoba prethodno priznala sopstvenu grešku - „što je nadljudski napor“ - tvrdi Dag Larson.

Ne znamo da li je Šon Koneri sebi oprostio odbijanje uloge Gandalfa u „Gospodaru prstenova“ – zato što „ne razume“ ulogu - ali znamo da je nakon histerije koju je ekranizacija Tolkinove knjige izazvala Koneri snimio „Ligu izuzetnih džentlmena“ – koju je, valjda, „razumeo“. Šta bi bilo da je Nikola Simić glumio u „Maratoncima“, što je bila opcija? „Matrix“ u kojem je centralni lik Vil Smit? Malo znamo o tome da li je Kajli sebi ikada oprostila što je odbila „Toxic“ koju je preuzela Britni; možemo samo da maštamo kako bi zvučala „Hot Stuff“ da je umesto Done Samer otpevala Šer, što je zapravo bio plan; možemo nagađati da li bi se Tina ikada vratila u velikom stilu da je ista ta Dona nije odbila (i pogrešila...) da snimi „What's Love Got to do with it“– a najviše se možemo zabavljati pitanjima poput „da li je ova osoba ikada oprala uši“ - jer, kako drugačije karakterisati osobu kojoj se učinilo da stih pesme glasi – „Djevojko, u sukobu s Titom, pokraj reke što povraćaš“ – i šta misliti o humoru čoveka koji je pogrešno verovao da Džoni peva – „hajde, uzmi me za stolom...“

Ovo su delići priča pripremljenih za serijal emisija „Ko radi – taj i groši“ (inspiracija: Dača) – a koje će biti emitovane na talasima Radija 202 tokom „novogodišnjeg maskenbala“ – od 25. decembra do 2. januara, svakog dana u istom satu, svakog dana – po sat vremena.

„Novogodišnji maskenbal 202“ podrazumeva da će tu biti još mnogo emisija –  i mnogih poznatih glasova i novih ideja.

U okviru emisije „Ko radi – taj i grOši“ - biće i „ličnih grešaka“, „grešaka u koracima“,  „grešnih duša“ – i mnogih dodatnih dokaza da je grešiti - ljudski.

Biće - dakle -  i mene.

Faza sakupljanja priča, loše shvaćenih stihova, izreka, gluposti, najava budućnosti koje su se pokazale potpuno pogrešnim, bisera, gafova i propusta je - u toku.

Svi prilozi dobrodošli.

Hvala!

Prvi zakon sladokusja!

Nakon višedecenijskog istraživanja, koje je zahtevalo suočavanje sa

hiljadama čokolada i čokoladica;

palančinki i princes krofni;

stotinama tegli džema,

Eurokrema,

Kinderlade,

Nutele i meda;

Keks-torti,

Markiza,

Reform-torti,

zatim rolata sa džemom od kajsija;

pita s jabukama;

Vukinih pita;

Pita s višnjama i lenjih pita;

Štrudli;

Krempita,

Šampita,

Minjona,

Čokoladnih bombica;

rozen-torti,

Bajadera;

Išingera;

zatim šnita doboš-torti, srnećih leđa, španskog vetra; Vasinih torti;

sitnih kolačića,

Tulumbi i Baklava;

Vanilica,

Bananica i Tortica, 
kao i ostalih oblika slatkiša koji su dovodili u opasnost zdravlje, liniju i kućni budžet - istraživački tim u sastavu: ja! - definisao je čudesnu prirodnu analogiju zakona gravitacije i novo-otkrivenog zakona sladokusja, suštinu koja je toliko godina izmicala naučnicima!

Prvi zakon sladokusja glasi: 
Broj kalorija slatkiša srazmeran je sili kojom slatkiš privlači. Što više kalorija, to veća sila.

Ergo...

Drugi zakon sladokusja je:

Snaga sile privlačnosti slatkiša direktno utiče na širenje ljudskog tela u središnjem delu.

Spomenuti istraživački tim se nada će mi ovo otkriće obezbediti poziciju degustatora u nekoj od renomiranih kompanija, na kojoj ću se posvetiti tačnom definisanju imena Zakona („Zakon zadebljanja“ ... „udebljanja“... „Zakon kaloričnosti“... Zakon sladizma“ ...) i traganju za Trećim zakonom.

Ujedno, molim za predloge slastica koje sam preskočio, a koje bi mogle da utiču na moj istraživački rad.

p.s. nekoliko pitanja za dalji razvoj: da li je sila "veća" ili postoji bolje određenje? Da li je prihvatljivo reći "snaga sile"?