„Ko radi - taj i grOši!“

Pred mrzovoljnim direktorom kompanije, nalakćenim na drveni sto zatrpan omotima singlica, fotografijama budućih zvezda i papirićima punim brojeva zvezdica - stoje njih petorica: četvorica muzičara i njihov menadžer. Poslednji A-dur pesme koju su preslušavali sa trake se završio, „rep“ trake udara u ležište magnetofona.

Direktor kompanije razmišlja o pinti piva koja ga očekuje u pabu, iza ugla.

„Ne sviđa mi se vaš zvuk. A gitarska muzika ionako izlazi iz mode. Momci, ništa od ugovora!“

Džon, Pol, Džorž i Ringo pogledaju u Brajana, zatim slegnu ramenima – i izlaze iz kancelarije. Džon već zna da će postati „veći od Isusa“, pitanje je samo – kada.

Dik Rou, jedan od direktora kompanije „Decca“ nije ušao u istoriju samo zbog tog istorijskog „ne“ najpopularnijem bendu svih vremena. Ubrzo je shvatio sopstvenu grešku – i, gonjen strahom da grešku ne ponovi, u narednih nekoliko meseci potpisao prve ugovore sa The Rolling Stones, Them, The Animals, Moody Blues, čak se i Tom Jones nešto kasnije našao na spisku. Tako je Dik, donekle, ublažio štetu koju je napravio.

Dik.

Ričard Brenson će, mnogo godina kasnije izjaviti da „ljudima treba dati priliku da isprave svoje greške“, što je tačno – ali podrazumeva da je osoba prethodno priznala sopstvenu grešku - „što je nadljudski napor“ - tvrdi Dag Larson.

Ne znamo da li je Šon Koneri sebi oprostio odbijanje uloge Gandalfa u „Gospodaru prstenova“ – zato što „ne razume“ ulogu - ali znamo da je nakon histerije koju je ekranizacija Tolkinove knjige izazvala Koneri snimio „Ligu izuzetnih džentlmena“ – koju je, valjda, „razumeo“. Šta bi bilo da je Nikola Simić glumio u „Maratoncima“, što je bila opcija? „Matrix“ u kojem je centralni lik Vil Smit? Malo znamo o tome da li je Kajli sebi ikada oprostila što je odbila „Toxic“ koju je preuzela Britni; možemo samo da maštamo kako bi zvučala „Hot Stuff“ da je umesto Done Samer otpevala Šer, što je zapravo bio plan; možemo nagađati da li bi se Tina ikada vratila u velikom stilu da je ista ta Dona nije odbila (i pogrešila...) da snimi „What's Love Got to do with it“– a najviše se možemo zabavljati pitanjima poput „da li je ova osoba ikada oprala uši“ - jer, kako drugačije karakterisati osobu kojoj se učinilo da stih pesme glasi – „Djevojko, u sukobu s Titom, pokraj reke što povraćaš“ – i šta misliti o humoru čoveka koji je pogrešno verovao da Džoni peva – „hajde, uzmi me za stolom...“

Ovo su delići priča pripremljenih za serijal emisija „Ko radi – taj i groši“ (inspiracija: Dača) – a koje će biti emitovane na talasima Radija 202 tokom „novogodišnjeg maskenbala“ – od 25. decembra do 2. januara, svakog dana u istom satu, svakog dana – po sat vremena.

„Novogodišnji maskenbal 202“ podrazumeva da će tu biti još mnogo emisija –  i mnogih poznatih glasova i novih ideja.

U okviru emisije „Ko radi – taj i grOši“ - biće i „ličnih grešaka“, „grešaka u koracima“,  „grešnih duša“ – i mnogih dodatnih dokaza da je grešiti - ljudski.

Biće - dakle -  i mene.

Faza sakupljanja priča, loše shvaćenih stihova, izreka, gluposti, najava budućnosti koje su se pokazale potpuno pogrešnim, bisera, gafova i propusta je - u toku.

Svi prilozi dobrodošli.

Hvala!

Prvi zakon sladokusja!

Nakon višedecenijskog istraživanja, koje je zahtevalo suočavanje sa

hiljadama čokolada i čokoladica;

palančinki i princes krofni;

stotinama tegli džema,

Eurokrema,

Kinderlade,

Nutele i meda;

Keks-torti,

Markiza,

Reform-torti,

zatim rolata sa džemom od kajsija;

pita s jabukama;

Vukinih pita;

Pita s višnjama i lenjih pita;

Štrudli;

Krempita,

Šampita,

Minjona,

Čokoladnih bombica;

rozen-torti,

Bajadera;

Išingera;

zatim šnita doboš-torti, srnećih leđa, španskog vetra; Vasinih torti;

sitnih kolačića,

Tulumbi i Baklava;

Vanilica,

Bananica i Tortica, 
kao i ostalih oblika slatkiša koji su dovodili u opasnost zdravlje, liniju i kućni budžet - istraživački tim u sastavu: ja! - definisao je čudesnu prirodnu analogiju zakona gravitacije i novo-otkrivenog zakona sladokusja, suštinu koja je toliko godina izmicala naučnicima!

Prvi zakon sladokusja glasi: 
Broj kalorija slatkiša srazmeran je sili kojom slatkiš privlači. Što više kalorija, to veća sila.

Ergo...

Drugi zakon sladokusja je:

Snaga sile privlačnosti slatkiša direktno utiče na širenje ljudskog tela u središnjem delu.

Spomenuti istraživački tim se nada će mi ovo otkriće obezbediti poziciju degustatora u nekoj od renomiranih kompanija, na kojoj ću se posvetiti tačnom definisanju imena Zakona („Zakon zadebljanja“ ... „udebljanja“... „Zakon kaloričnosti“... Zakon sladizma“ ...) i traganju za Trećim zakonom.

Ujedno, molim za predloge slastica koje sam preskočio, a koje bi mogle da utiču na moj istraživački rad.

p.s. nekoliko pitanja za dalji razvoj: da li je sila "veća" ili postoji bolje određenje? Da li je prihvatljivo reći "snaga sile"?

"Na-mestu - ne-voljno!"

Priča može početi i ovako:

Enterijer, garaža u kojoj se održavaju probe benda, mesec novembar.

Šef benda, harmonikaš, spaljuje na sredini prostorije gomile papire zamašćene od presavijanja, putovanja, godina i mnogih ruku, note postaju iskrice na hladnom vazduhu.

Dok ta gomilica polako postaje pepeo, gazda benda lepi na zid novi repertoar.

Zbunjeni basista sriče, sa zida:

„Sedamnes’ mi je godina... još se nisam... la-la-la... Šefe, šta je ovo?

Kad ćemo onu “Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju?”

Šef prećuti odgovor.

Zatamnjenje.

Nakon gotovo sto trideset godina, u tzv. aktivnoj vojsci Srbije uskoro će biti samo oni na koji su to dobrovoljno pristali, kao i oni koji poziv vojnika smatraju – poslom.

Prve vidljive promene biće indirektne, tj. manje važne na opštem, ali bolne na mikro-planu.

Jedan od visprenijih srpskih medijskih magnata nedavno je primetio da je propast štampane pornografije u Srbiji direktno povezan sa smanjenjem broja aktivnih vojnika: broj čitalaca bio je desetkovan toliko da se ta zelena grana prosto osušila.

Pošte Srbije već su osetile smanjenje protoka i pisama i novaca i telegrama – jer postoje drugi, lakši, istina manje romantični vidovi komunikacije. Gušterima nema ko da piše, još od uvođenja mobilne telefonije.

Proces promena očekuje stotine ili hiljade harmonikaša, trubača, bubnjara, pevača, gostioničara, vlasnika pečenjara, kafedžija, organizatora ispraćaja  – svih onih kojima su ispraćaji bili jedan od važnih izvora prihoda tokom sezona. Pevači i njihovi bendovi će polako menjati repertoar pesama, jer će biti sve manje razloga za standarde poput gore citirane „Vojničke pesme“ a sve više za nekim veselijim, instant-hitovima.

Odgovor čitave industrije biće, najverovatnije, popularizacija proslava punoletstva (od svadbi se ionako u Srbiji neće 'leba najesti) - do sada namenjenih uglavnom ženskoj deci. Lagano, iz sezone u sezonu, ta nova moda će postajati sve prihvaćenija za oba pola, jer neki razlog za slavlje i pevanje prosto mora da se nađe!

One značajnije, dublje promene postaće vidljive nešto kasnije.

Normalno je da će ne mali broj mlađih srba tu novu neobavezu dočekati kao olakšanje.

Imaš dvadesetak godina, tek si uzeo vazduh i počeo da živiš trčećim korakom.

Uložiti usred takvog zamaha 6-8-9 meseci u niz radnji koje se do sada nisu pokazale baš efikasnim u momentu kada neko napada tvoju zemlju (prednjače - premeštanje lišća i snega po krugu kasarne) deluje im blesavo koliko i ideja da je naša domovina bila treća svetska vojna sila, u šta se svojevremeno itekako verovalo i klelo.

Ali, odlazak u vojsku u protekle dve decenije nije ni trebalo posmatrati kao period u kojem ću naučiti kako da rizi-bizijem oborim Avax, već kako sačuvati/odbraniti sopstvenu glavu i – naučiti što je moguće više iz te jednogodišnje situacije.

Stariji, odrasli u duhu rečenice „ko nije za vojsku – nije ni za ženidbu“ će ovu promenu dočekati uz negodovanje i nastaviti da preporučuju podmlatku da prođe i kroz taj razred škole života. Pritisak će, iz godine u godinu, jenjavati. Možda je već zapravo počeo da jenjava, čim angažuju poznate da glume vojnike (valjda je poruka da je biti vojnik dobra životna uloga – naučiš napamet tekst i krećeš se kako ti reditelj kaže), no, kako god - Srbija će preživeti još jednu od podela, dublju od one nastale uvođenjem civilnog služenja vojnog roka: sada će postojati oni koji su to uradili - dakle dokazani, odrasli muškarci - i oni koji to nisu, barem ne po trenutnim standardima. Dva različita mentaliteta biće još više udaljena međusobnim nerazumevanjem.

Nerazumevanje je u ovom slučaju veće i nije pitanje političkog, kulturološkog ili nekog drugog stava -  jer dolazi iz direktnog iskustva: služenje vojnog roka menja ljude, čak i ako neki to poriču – i nije prepričljivo iskustvo.

Bez obzira na to da li su bili mirnodopski ili ratni uslovi, bez obzira na to da li ste služili na 50 ili 500 km od kuće: meseci provedeni u sistemu čija se pravila često kose sa dotadašnjim iskustvom a ponekad i logikom; ograda koja postoji između njih i nas; gomilice besmislenih zaduženja usmerenih uglavnom na čuvanje opreme koja je starija od tebe i nesposobna da uspostavi vezu na razdaljini većoj od 70 metara i očuvanje tekovina koje su se već bile izlile iz korita i napravile opštu poplavu na sve strane; radost izlaska u grad (i to u civilu – što je bio jedan od simbola otapanja strogoće, a zapravo rezultat prostog siromaštva – nisu imali da nam daju više od 1 uniforme); teskoban osećaj samoće prve noći u spavaoni; saznanje da te ne čeka da se vratiš; otkriće da u svakoj kasarni postoji skrivena prostorija u kojoj leže, pod teškom prašinom - i neke knjige i ploče i da je eskapizam moguć i tamo; otkriće da se i kapetani smeju na „Oklopni bataljon“ Škvoreckog, jer i oni znaju kakva je ovo zapravo šarada; totalna euforija poslednjeg prolaska kroz kapiju; godišnje fizičko odsustvo iz života – sve to se ureže poput kostobolje u kolenu koja me davi već sedamnaestu godinu a zarađenu upravo tamo, vratiš se drugačiji, naučen da mnoge stvari u životu kada možeš i moraš – moraš sam; naučiš da postoje trenuci kada valja ali i kada nema potrebe istrčavati – upravo tamo naučiš tu mudrost ako već nisi kod kuće; sagledaš kako zdrava logika i obrazovanje ne moraju zajedno; naučiš da ne postoji ništa strašnije od konzerve hladnog rizi-bizija koji onda poneseš kući i čuvaš na polici kao podsetnik da stvari uvek mogu biti i gore i da se nikad ne treba predavati, naročito sada, kad ta konzerva nije jedina hrana; iako se nedeljama nakon povratka osećaš kao stranac u svom nekadašnjem životu.

Sva ta iskustva su nemoguća za prepričati, ili jesi ili nisi, i ta, dodatna razlika između dva stroja nove srpske omladine dolaziće sve više do izražaja.

Kako sada pristupiti ovoj temi i problemu - misle se ljudi po kafanama, nad stolovima lišenim pepeljara, što samo pojačava gorki ukus piva i razočaranja u svet koji se menja i postaje sve neprepoznatljiviji, kafane više nisu što su bile, a ionako ih sve manje ima; vojska nije na kakvu smo navikli; povećava se i broj žena oficira; u međuvremenu i treći stub Srbije preti da ode u propas' - sve se nakupilo odjednom.

Brojimo sitno do kraja.