"Na-mestu - ne-voljno!"

Priča može početi i ovako:

Enterijer, garaža u kojoj se održavaju probe benda, mesec novembar.

Šef benda, harmonikaš, spaljuje na sredini prostorije gomile papire zamašćene od presavijanja, putovanja, godina i mnogih ruku, note postaju iskrice na hladnom vazduhu.

Dok ta gomilica polako postaje pepeo, gazda benda lepi na zid novi repertoar.

Zbunjeni basista sriče, sa zida:

„Sedamnes’ mi je godina... još se nisam... la-la-la... Šefe, šta je ovo?

Kad ćemo onu “Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju?”

Šef prećuti odgovor.

Zatamnjenje.

Nakon gotovo sto trideset godina, u tzv. aktivnoj vojsci Srbije uskoro će biti samo oni na koji su to dobrovoljno pristali, kao i oni koji poziv vojnika smatraju – poslom.

Prve vidljive promene biće indirektne, tj. manje važne na opštem, ali bolne na mikro-planu.

Jedan od visprenijih srpskih medijskih magnata nedavno je primetio da je propast štampane pornografije u Srbiji direktno povezan sa smanjenjem broja aktivnih vojnika: broj čitalaca bio je desetkovan toliko da se ta zelena grana prosto osušila.

Pošte Srbije već su osetile smanjenje protoka i pisama i novaca i telegrama – jer postoje drugi, lakši, istina manje romantični vidovi komunikacije. Gušterima nema ko da piše, još od uvođenja mobilne telefonije.

Proces promena očekuje stotine ili hiljade harmonikaša, trubača, bubnjara, pevača, gostioničara, vlasnika pečenjara, kafedžija, organizatora ispraćaja  – svih onih kojima su ispraćaji bili jedan od važnih izvora prihoda tokom sezona. Pevači i njihovi bendovi će polako menjati repertoar pesama, jer će biti sve manje razloga za standarde poput gore citirane „Vojničke pesme“ a sve više za nekim veselijim, instant-hitovima.

Odgovor čitave industrije biće, najverovatnije, popularizacija proslava punoletstva (od svadbi se ionako u Srbiji neće 'leba najesti) - do sada namenjenih uglavnom ženskoj deci. Lagano, iz sezone u sezonu, ta nova moda će postajati sve prihvaćenija za oba pola, jer neki razlog za slavlje i pevanje prosto mora da se nađe!

One značajnije, dublje promene postaće vidljive nešto kasnije.

Normalno je da će ne mali broj mlađih srba tu novu neobavezu dočekati kao olakšanje.

Imaš dvadesetak godina, tek si uzeo vazduh i počeo da živiš trčećim korakom.

Uložiti usred takvog zamaha 6-8-9 meseci u niz radnji koje se do sada nisu pokazale baš efikasnim u momentu kada neko napada tvoju zemlju (prednjače - premeštanje lišća i snega po krugu kasarne) deluje im blesavo koliko i ideja da je naša domovina bila treća svetska vojna sila, u šta se svojevremeno itekako verovalo i klelo.

Ali, odlazak u vojsku u protekle dve decenije nije ni trebalo posmatrati kao period u kojem ću naučiti kako da rizi-bizijem oborim Avax, već kako sačuvati/odbraniti sopstvenu glavu i – naučiti što je moguće više iz te jednogodišnje situacije.

Stariji, odrasli u duhu rečenice „ko nije za vojsku – nije ni za ženidbu“ će ovu promenu dočekati uz negodovanje i nastaviti da preporučuju podmlatku da prođe i kroz taj razred škole života. Pritisak će, iz godine u godinu, jenjavati. Možda je već zapravo počeo da jenjava, čim angažuju poznate da glume vojnike (valjda je poruka da je biti vojnik dobra životna uloga – naučiš napamet tekst i krećeš se kako ti reditelj kaže), no, kako god - Srbija će preživeti još jednu od podela, dublju od one nastale uvođenjem civilnog služenja vojnog roka: sada će postojati oni koji su to uradili - dakle dokazani, odrasli muškarci - i oni koji to nisu, barem ne po trenutnim standardima. Dva različita mentaliteta biće još više udaljena međusobnim nerazumevanjem.

Nerazumevanje je u ovom slučaju veće i nije pitanje političkog, kulturološkog ili nekog drugog stava -  jer dolazi iz direktnog iskustva: služenje vojnog roka menja ljude, čak i ako neki to poriču – i nije prepričljivo iskustvo.

Bez obzira na to da li su bili mirnodopski ili ratni uslovi, bez obzira na to da li ste služili na 50 ili 500 km od kuće: meseci provedeni u sistemu čija se pravila često kose sa dotadašnjim iskustvom a ponekad i logikom; ograda koja postoji između njih i nas; gomilice besmislenih zaduženja usmerenih uglavnom na čuvanje opreme koja je starija od tebe i nesposobna da uspostavi vezu na razdaljini većoj od 70 metara i očuvanje tekovina koje su se već bile izlile iz korita i napravile opštu poplavu na sve strane; radost izlaska u grad (i to u civilu – što je bio jedan od simbola otapanja strogoće, a zapravo rezultat prostog siromaštva – nisu imali da nam daju više od 1 uniforme); teskoban osećaj samoće prve noći u spavaoni; saznanje da te ne čeka da se vratiš; otkriće da u svakoj kasarni postoji skrivena prostorija u kojoj leže, pod teškom prašinom - i neke knjige i ploče i da je eskapizam moguć i tamo; otkriće da se i kapetani smeju na „Oklopni bataljon“ Škvoreckog, jer i oni znaju kakva je ovo zapravo šarada; totalna euforija poslednjeg prolaska kroz kapiju; godišnje fizičko odsustvo iz života – sve to se ureže poput kostobolje u kolenu koja me davi već sedamnaestu godinu a zarađenu upravo tamo, vratiš se drugačiji, naučen da mnoge stvari u životu kada možeš i moraš – moraš sam; naučiš da postoje trenuci kada valja ali i kada nema potrebe istrčavati – upravo tamo naučiš tu mudrost ako već nisi kod kuće; sagledaš kako zdrava logika i obrazovanje ne moraju zajedno; naučiš da ne postoji ništa strašnije od konzerve hladnog rizi-bizija koji onda poneseš kući i čuvaš na polici kao podsetnik da stvari uvek mogu biti i gore i da se nikad ne treba predavati, naročito sada, kad ta konzerva nije jedina hrana; iako se nedeljama nakon povratka osećaš kao stranac u svom nekadašnjem životu.

Sva ta iskustva su nemoguća za prepričati, ili jesi ili nisi, i ta, dodatna razlika između dva stroja nove srpske omladine dolaziće sve više do izražaja.

Kako sada pristupiti ovoj temi i problemu - misle se ljudi po kafanama, nad stolovima lišenim pepeljara, što samo pojačava gorki ukus piva i razočaranja u svet koji se menja i postaje sve neprepoznatljiviji, kafane više nisu što su bile, a ionako ih sve manje ima; vojska nije na kakvu smo navikli; povećava se i broj žena oficira; u međuvremenu i treći stub Srbije preti da ode u propas' - sve se nakupilo odjednom.

Brojimo sitno do kraja.

[u proseku 145 km/h]

... I nakon 1700 kilometara na četiri točka, kroz pet država tamo gde su donedavno bile svega dve; a sve u tri dana - prekasno, na svega 400 kilometara od Beograda shvatam da sam gotovo čitav put bio zagledan u ekran, čitajući i čisteći nepročitane repove ili tekstove, vesti i trice; a ko će pisati o putu kada u put nisi pogledao; pola bivše domovine i još jednu državu si prešao, nisi se osvrnuo -> putopisi možda i nemaju budućnost -> putnici opremljeni GPS-om umilnog glasa više neće lutati, sve je mapirano i digitalizovano, scroll na ekranu vodi gde poželiš po Google mapama; putnici zagledani u digitalne knjige i filmove na ekranima koji mogu raditi danima zahvaljujući univerzalnim punjačima made in China utaknutim u ležište za upaljač, sve postaje ekranizovano – a lokalno stanovništvo će ponovo biti jedino koje zna kako miriše taj vazduh na obali mora i riblji specijaliteti pod novembarskom mesečinom uz blagi povetarac sa pučine i ruzmarin iz otvorenih blago napuklih keramičkih zdela koje stavljaju pored priloga na sto i sve to će ponovo postati samo njihova tajna - svet će može ponovo postati polupoznat, sve faktografske činjenice biće tu, vratićemo se u vreme pre turizma - a važno je skupljati i neposredna iskustva; zato isključujem ekran laptopa; usporavam se; vidim koliko mi spušteni farovi dozvoljavaju; gledam u prozore kuća kraj druma, mesta nepoznatih i smešnih naziva i pomišljam na ovu pesmu, no, da bih zabeležio sekvencu sa tog druma i tu kišu, ponovo moram posegnuti za nekakvom tehnikom... > mi vozimo po crti, tankoj žutoj crti kroz mrak...

Silovana učiteljica

Nedavno objavljeno istraživanje koje pokazuje šta i koliko stanovnici Srbiji (ne)znaju o sopstvenoj, ali i tuđoj istoriji verovatno je jedini logičan nastavak – ili, još gore, polufinale procesa započetog pre dvadesetak godina a nakon čijeg finala nas, zapravo, neće ni biti.

U nizu mudrosti koje se mogu naći među „Latinskim izrekama“ stoji i ta, opšte korišćena: „istorija je učiteljica života“, što je sublimirani zaključak da bez razumevanja procesa koji su bili i koji uglavnom univerzalno funkcionišu bez obzira na prostor i vreme –jedna nacija prosto ne može napred – već, što bi rekao Štulić – „tko ne pamti, iznova proživljava“. Ako ćemo pravo, integralna izreka glasi: „istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života.“, ali – verovatno je prekomplikovano brinuti o čak četiri važne reči (svedok, istina, pamćenje, život) i pozabaviti se njihovom suštinom, ovako se lakše pamti.

Spominjani rezultati (evo, evo, deo njih će se i ovde predstaviti u punom sjaju) pokazuju da je naš narod možda bliži Hegelovom shvatanju istorije - „razumevanju vremena sa stanovištva jednog principa.“ Ovo je, naravno, ironija - jer bi najpre Hegel u nekoj sličnoj anketi verovatno bio prepoznat kao levo krilo Bajernove generacije iz sedamdesetih, ili – ne bi me iznenadilo, kao najbliži Himlerov saradnik, zločinac koji je kriv za istrebljivanje ptice Dodo tokom tajnih operacija SS snaga na Madagaskaru u operaciji „Purpuni skokotač“; a reč „princip“ lako postaje razlog razlaza kumova i porodica iako se sami principi zapravo baziraju na gomili koještarija.

Ovo istraživanje* pokazuje da ne što ne pamtimo i razumemo - već smo učiteljicu života vezali za drvo usred šume, te onda silovali dok nije počela da priznaje sve što tražimo od nje, a sve što nas uznemirava prećutkuje – jer, kako drugačije objasniti zabrinjavajuće odsustvo čak i trivijalnih znanja – poput onog da rođenje Hrista označava kraj stare i početak nove ere (45% ne zna, podsetiću da je u Srbiji preko 95% „vernika“, od čega 90% veruje u Hrista); da je prvi čovek na Mesecu bio Amerikanac (42% misli – Rus) te čak 84% nema pojma kada su bili Balkanski ratovi, što je neočekivano – jer smo „najskuplju srpsku reč“ upravo nakon tih ratova dobili na upravljanje, posle pauze od 500 godina. Toliko bi, valjda, moralo da se zna na tu skupoću.

Ova tri primera nisu tragikomična. Ne bi bili smešni ni da pričamo o stanovnicima tamo neke Tunguzije, važne tačke na spisku poseta našeg Ministra inostranih poslova. Ova tri primera najpre inspirišu na inicijativu za podizanje optužnice protiv svih Ministara prosvete tokom proteklih 20 godina a za koje se pokaže da nisu ni mastionicu pomerili trudeći se da nešto poprave; a zatim primeri počinju da me plaše – jer je ovakav stepen neznalica kao upisan za najrazličitije manipulacije – od trabunjanja o narodu najstarijem do najnovijih idiotluka o tome kako nam je zemljotres kod Kraljeva „podmetnut, čim je tako plitko epicentar, to nije prirodni zemljotres“, te da je „kazna što smo moralno posrnuli“ - da se sada ne prisećamo zatvaranja u kuće na dan pomračenja sunca dok se sav normalan svet šetkao pod sve tamnijim nebom, uživajući u fenomenu koji je bio naučno objašnjiv još pre 2500 godina – elem, populaciju koja ovoliko ne zna može u tri poteza zavesti svaki iole veštiji šarlatan, nameren da se ludo i brzo obogati. A nema smisla šarlatanima mnogo šta spočitavati, već onima koji im slepo veruju.

(Odzvanja Dositejev glas - „Knjige, knjige braćo moja - a ne zvona i praporaca.")

Postoji li protivotrov?

Nakon dvadeset godina tamburanja da je „svaka taraba u Srbiji starija od američke istorije“ i potpuno nonšalantnog odnosa prema činjenicama, deluje da je otrežnjenje gotovo nemoguće.

Protivotrov verovatno postoji, ali (na sreću?) nije u rukama plebsa. Kako se delanje resornog Ministra svakako neće za zeru promeniti nakon sagledavanja ovih rezultata, jer to, je'l te, nije rezultat njegovog rada već njegovih prethodnika, preostaje nam ili potpuna defanziva i ćutanje, ili pokušaji rasvetljavanja barem onih ključnih mitova srpske para-istorije (jer u tim mitovima činjenica najčešće ima samo u naznakama).

Ko se usudi da sam krene sa saopštavanjem neprijatnih činjenica – preklopiće ga bukači puni negodovanja, koje će iskreno boleti da pročitaju da je Marko Kraljević postao mit verovatno zato što je Osmanlijama bilo potpuno prihvatljivo da se u zvezde kuje jedan nebitni velmoža koji im čak nije bio neprijatelj; biće onih koji će sa užasom u očima zastati ako im se naznači da se Miloš Obilić ne pojavljuje u istorijskim dokumentima sve do početaka XVI veka te ga možda nikada nije ni bilo – što žučnu raspravu o tome da li je Srbin ili Albanac čini totalno irelevantnom - i bilo bi tu mnogih, sličnih neprijatnosti koje će možda pokrenuti na razmišljanje – zašto u našoj istoriji nikako da se nađe prostora za bavljenje nekim istinskim (postojećim) junacima – već više verujemo narodnoj pesmi nego činjenicama. O ključu po kojem se stvarni junaci biraju, drugi put.

Opet, kada se setim da je ta moguća promena principa u rukama predstavnika naroda, odnosno onih koje je narod izabrao kao najbolje, iskreno se zapitam da li je ta promena moguća ili ćemo nastaviti pravcem koji smo već pošli, lagodno docrtavajući detalje koji nam se čine zgodnim (vidi pod „Kremansko proročanstvo“) odnosno zaboravljajući sve što bi bacilo senku na neki od važnih mitova (vidi pod: šta je bilo sa čuvenim majorom Gavrilovićem). Iz perspektive vođa naroda - ovako je lakše upravljati nadama ili kvazi-sećanjem cele nacije: Teslina tajna oružja; Kineska pomoć u obliku tajnog oružja dinastije Ming; Srbi prave Svemirsku Agenciju i iskrcavaju se na Mars 2040; Srbija ima plan za izlazak iz krize; Srbija je Republika ali na zastavi ima krunu i tako to. Nemam mnogo protiv lupetanja, dokle god ovakve genijalnosti ne izvlače novac iz budžeta ili prave i veću štetu.

„Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“**

Ovu rečenicu je Jovan Skerlić zapisao 1906, opisujući srpsku političku scenu, tj. naše društvo. Deluje kao da je jutros zapisana.

Za one koji istoriju ne znaju - budućnost se jednostavno ne dešava.

Silovana učiteljica života ostaje zaboravljena vezana za drvo, dok poslednje generacije jedu mravi, da parafraziram kraj jedne knjige o usponu i padu.

* - link ka tekstu o istraživanju, ponovo  

** - citat iz knjige „Ulje na vodi“ Dubravke Stojanović